Za „Vreme“ iz Berđanska
Dok u Kijevu oslobađaju Juliju Timošenko, raspisuju poternicu za Viktorom Janukovičem, dok nova vlast usklađuje poteze sa Briselom, u Donjecku, Krimu i Zaporoškoj oblasti kraj puteva je postavljeno na hiljade bilborda sa natpisom „Stop Majdan“. I ovde je bilo manjih proevropskih protesta inspirisanih događajima u Kijevu, ali je broj protivnika Majdanskog prevrata koji su demonstrirali na ulicama uglavnom bio veći. Ovaj deo Ukrajine koji je verski, kulturološki i ekonomski okrenut Rusiji smatra se uporištem u Kijevu svrgnutog predsednika Janukoviča.
U Berđansku, malom gradu na jugoistoku zemlje u Zaporoškoj oblasti, život se odvija normalno. Ipak, oseća se napetost. Svi prate vesti, dnevnici se gledaju i u kafićima. Prava panika pogodila je ovaj gradić na samo jedan dan. Zbog najave o mogućem isključenju interneta u Ukrajini, kao i blokadi saobraćaja iz Donjecka, koji je glavni snabdevač Berđanska, u četvrtak prošle nedelje ceo grad bio je na nogama. Ispred bankomata formirali su se ogromni redovi, usledila je navala na supermarkete kao da je ratno stanje, nekoliko sati kasnije rafovi sa hranom bili su gotovo prazni, nije bilo vode za piće. Diskutovalo se o zatvaranju škola i vrtića, a mnogi roditelji nisu dozvolili svojoj deci da posle nastave ostanu u gradu. Već sledećeg dana panika je prošla.
I u Berđansku se vidi podeljenost Ukrajine. Protesti se organizuju svakog dana, na dva različita mesta. Jedan na glavnom gradskom trgu, a drugi u parku. Jedni zahtevaju promene i podržavaju učesnike protesta u Kijevu, drugi se tome protive. Incidenata do sada nije bilo. Oba protesta zajedno u gradiću sa 115.000 stanovnika obično ne broje više od sto učesnika. Većina građana drži se po strani i strahuje od nekog Kijevskog scenarija.
„Pro-Majdan“ demonstranti zahtevaju od poslanika gradskog veća koji su članovi Janukovičeve Partije regiona da napuste tu partiju, traže da se građanima svake nedelje podnose izveštaji o potrošnji gradskog budžeta. Traže takođe da se ukloni Lenjinov spomenik, koji dominira primorskim šetalištem. Demonstranti ga merkaju, kao da traže najlakši način da ga sruše. Čini se da se plaše da ne zaostanu za revolucijom u ostalim ukrajinskim gradovima, da ne ostanu zaboravljeni predaleko na istoku, predaleko od Zapada.
Čuje se povremena vika: „Slava Ukrajini! Dole lažni idoli!“ Odmah za njima dolazi i oko dvesta antimajdanski raspoloženih građana da stane „u zaštitu“ spomenika. Jedan od „zaštitnika“ objašnjava: „Ako uklanjanje spomenika vidite kao korak ka demokratiji, šta je sledeće? Proglašenje obaveznog ukrajinskog jezika? Univerzalno katoličanstvo? Razumem želju da se ide u Evropu. Ali da li je Evropi potrebna zemlja koja se odriče sopstvene istorije?“ Mladić sa suprotne strane govori: „Ukrajina je naša država. Kijev je naša prestonica. Ako mislite drugačije, put pod noge“, pokazujući dramatično ka istoku, u pravcu Rusije. Gospođa koja je samo prolazila pored te čitave gužve, pogledala je u gomilu ljudi kao da nisu svesni šta rade, i zajedljivo dobacila: „Sad ratujemo i protiv spomenika?“
Gradonačelnik Berđanska navodno je najavio uklanjanje spomenika, prenose lokalne novine „Biznis“ (rus. „Деловой„). Vlast po svaku cenu želi da izbegne kijevski scenario, ali očigledno zanemaruje činjenicu da je za razliku od Kijeva, većina stanovnika Berđanska proruski orijentisana. Na internet portalu grada Berdyansk.biz vodi se rat komentarima između proruski i proevropski orijentisanih stanovnika. Obraćajući se protivnicima Majdana, jedna žena ih prekoreva: „Za nekoliko godina biće vas sramota što ste velike patriote, koji su izgubili svoje živote, zvali izdajnicima sopstvene zemlje.“ Sa druge strane, taj „patriotizam“ se osporava i izražava se nepoverenje demonstrantima, osporava se potreba za takvim postupcima u Berđansku. Aludirajući na polemiku oko Lenjinovog spomenika jedan od internet-boraca piše: „Kako verovati ljudima kojima je prva stvar na listi prioriteta da unište, a ne da grade?“ U Berđansku glavne ulice nose ime Karla Marksa, Roze Luksemburg i Vladimira Lenjina.
Na „Stop Majdan“ protestu ispred spomenika ukrajinskim borcima u Drugom svetskom ratu, uglavnom stariji i sredovečni ljudi bez velike buke izražavaju svoje nezadovoljstvo, držeći sveće i govoreći „Vratite nam naše muževe“, „Vratite nam naše sinove“ – vojnike i policajce iz Berđanska koji su bili na dužnosti u Kijevu. Prethodno je objavljena vest o smrti pripadnika policijskog bataljona iz Berđanska Sergeja Spičaka. Svi protesti završavaju se izvođenjem ukrajinske himne, učesnici se mirno razilaze.
S obzirom na malu posećenost i jednog i drugog protesta, čini se da ne postoji mogućnost za promenu u bilo kom pravcu. Svi su se već navikli da svakog radnog dana u 11 sati i svake subote i nedelje u 17 sati vide dvadesetak ili više demonstranata sa zastavama Evropske unije, a na nekom drugom mestu drugu grupu ljudi, sa drugačijim zahtevima. Građani nekad zastanu, poslušaju, pogledaju, ali uglavnom se ne zadržavaju. Preovladava strah od izjašnjavanja. Šta ako izaberu gubitničku stranu?
Do pre nekog vremena mnogi bi verovatno jasno i glasno rekli da su za Janukoviča, za Rusiju. Ali danas je drugačije, žrtve protesta u Kijevu nisu ostavile ravnodušnim ni građane Berđanska. A i krajnji ishod protesta pokazao im je da je, bar na nivou države, pobednička strana ipak Evropska unija. Naročito stariji građani strepe od moguće prinudne asimilacije istoka sa zapadom, uvođenja obaveze ukrajinskog jezika, koji oni, osim u školama, nikada nisu koristili. Mnogi se bune i prosto zbog same potrebe da biraju stranu.
Metafora o ukrajinskoj klackalici između istoka i zapada izgleda nije primenjiva samo na državnom nivou, već i na nivou svakog mesta pojedinačno. Na koju stranu će težina prevagnuti, a da pritom ne smrvi sve ispod sebe?
