Bezizlazna igra

Iako prilično ljuti na svog utamničenog šefa jer im je iz Haga poručio da podržava predsedničku kandidaturu Vojislava Šešelja, a ne nekog od kandidata iz sopstvene partije, članovi Glavnog odbora SPS-a zatražili su krajem prošle nedelje od saveznih vlasti i međunarodnih institucija da se založe za oslobađanje lidera te stranke i bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića iz Haškog tribunala. Po oceni GO-a ove stranke, dosadašnji tok kosovskog suđenja pokazao je veoma jasno „nedostatak dokaza“ za ono za šta se Milošević optužuje (zločini protiv čovečnosti), pa bi zato, kako su zaključili, i pre početka suđenja po optužnici za događaje u Hrvatskoj i BiH predsednik SRJ Vojislav Koštunica pred UN-om morao da pokrene inicijativu da Milošević odmah bude pušten iz zatvora. Zatim bi, kažu socijalisti, Tribunal trebalo zatvoriti.

Ova inicijativa socijalista o oslobađanju pre kraja suđenja stigla je nekako u isto vreme dok su se pojedini ovdašnji „stručnjaci“ za Hag (neki od njih povremeno raspravljaju o haškim temama na velikoj TV) ljubazno raspitivali kod Miloševićevih pravnih savetnika da li će se ta strana odmah žaliti „pošto za nekoliko dana njihovom klijentu bude izrečena presuda po kosovskoj optužnici“. Prilično su se, izgleda, iznenadili kada su čuli da se ni na jednom sudu presude obično ne izriču pre nego što i odbrana izvede svoje dokaze i svedoke. Osim možda u nekom „show trialu“ u kome važi logika da sud u stvari samo potvrđuje, umesto što utvrđuje nečiju krivicu. Tročlano sudsko veće Haškog tribunala koje sudi Slobodanu Miloševiću za sada nije pokazivalo ambiciju da ovaj sudski „proces stoleća“ pretvori u „show trial“, već svom poslu pristupa prilično ozbiljno, nastojeći da se bavi pre svega činjenicama.

MOGUĆA IZNENAĐENJA: Pošto Milošević neće biti odmah oslobođen uz pomoć GO SPS-a i UN-a, niti će mu u predstojećoj sudskoj pauzi od petnaestak dana biti po kratkom postupku presuđeno za Kosovo, sledi dakle nastavak ovog sudskog procesa kome se još ne nazire kraj. U dosadašnjem toku suđenja tužilaštvo je, pokušavajući da potkrepi navode iz kosovskog dela optužnice, izvelo pred sud 125 svedoka. Time je formalno lista svedoka optužbe za ovaj deo suđenja iscrpljena i posle 26. septembra kada bi ovaj proces trebalo da bude nastavljen, u sudnici se očekuju isključivo svedoci koji će govoriti o ratnim zbivanjima i zločinima počinjenim u Hrvatskoj i BiH.

Tužilac Džefri Najs (u čijoj su biografiji neki strani novinari iskopali i podatak da je 1962. godine preko studentske razmene proveo nekoliko meseci u Beogradu, a pet godina kasnije kao turistički vodič povremeno vodio po bivšoj SFRJ i britanske turiste) dobio je, međutim, odobrenje sudskog veća da nešto kasnije izvede bar još jednog svedoka koji će govoriti o Kosovu i napomenuo da ostaje otvoreno i pitanje nekih drugih „kosovskih“ svedoka koji još čekaju dozvolu da svedoče. Takvih što čekaju dozvolu nema inače samo u Beogradu već i u Vašingtonu, a jedan od njih mogao bi da bude i Ričard Holbruk, oko čijeg svedočenja izgleda još nisu razrešene sve dileme (pogotovo ona hoće li Holbruk svedočiti tajno, što svakako ne bi bilo dobro za tužilaštvo). Da bi o Kosovu moglo ponovo da se govori i pre nego što odbrana dovede u sudnicu svoje svedoke za ovaj deo suđenja, može se ponešto naslutiti i iz nekih ranijih Najsovih najava da pored imena pojedinih zaštićenih svedoka stoje oznake „K“ i „C“, što znači da se od njih očekuje da govore i o Kosovu i o Hrvatskoj. Po haškim pravilima, sasvim je moguće da se tužilaštvo, s odobrenjem sudskog veća, ponovo u jednom trenutku vrati na kosovski deo priče tako što bi u sudnicu dovelo nekog od insajdera do sada nedostupnih timu Karle del Ponte.

Tako bi, na primer, kada dogodine Milošević iscrpi svoju listu kosovskih svedoka, pred sudom teoretski mogao da se pojavi i bivši policijski general Vlastimir Rođa Đorđević, koji se kao nekada „gospa“ danas povremeno priviđa pojedinim medijima u Hagu, a povremeno u Rusiji ili negde u istočnoj Srbiji, dok ga srpska policija zvanično vodi u rubrici „nestali“. Po onome o čemu bi mogao da svedoči, general Đorđević svakako trajno ostaje na listi haških insajderskih prioriteta. Bivši načelnik SUP-a Bor Časlav Golubović potvrdio je prošle nedelje ranije iznetu tezu kako bi upravo Vlastimir Đorđević mogao znati sve detalje o slučaju hladnjače s leševima pronađene u Dunavu. Uz pristanak generala Đorđevića (a na osnovu svedočenja Golubovića), kamion s leševima pronađenim u hladnjači upućen je odmah po pronalasku tamo gde je bilo moguće obaviti autopsiju i identifikaciju. Put Beograda, gde mu se kasnije gubi svaki trag, baš kao i samom generalu Đorđeviću.

Kraj prvog dela suđenja nije inače doneo neka velika iznenađenja. Među 23 svedoka saslušana posle letnje pauze nije bilo očekivanih insajdera, ali je tužilaštvo zato dovelo dva nova svedoka (Zoran Stijović i Olivera Antonić-Simić, radnici nekadašnjeg RDB-a, a sada BIA koji su svojevremeno obavili informativni razgovor sa Radetom Markovićem), kako bi dokazali da je svedočenje bivšeg šefa RDB-a bilo lažno. Na prvi pogled jeste pomalo neuobičajeno da tužilaštvo naknadno poteže dva svedoka čiji je zadatak da pred sudom pokažu kako je prethodni svedok tog istog tužilaštva zapravo lagao, ali je ovde reč o sasvim uobičajenoj sudskoj praksi koja se primenjuje u mnogim pravosudnim sistemima. Zoran Stijović je pred sudom potvrdio da je izjava Radeta Markovića data u Istražnom zatvoru u Beogradu (a u kojoj se pominje i sastanak kod Slobodana Miloševića na kome se u martu 1999. govorilo o asanaciji terena i eventualnom uklanjanju tragova zločina) sasvim autentična, da nije plod ničije slobodne interpretacije i da je Marković tu izjavu potpisao čak šest puta. Stijović je, doduše, tvrdio kako u toku informativnog razgovora i na osnovu Markovićeve izjave on nije shvatio da se kod Miloševića govorilo o eventualnom uklanjanju tragova zločina, već samo o uobičajenoj asanaciji terena. U više navrata ponovio je da pred Haški sud nije došao svojom voljom, čudio se kako se Markovićeva izjava data u toku informativnog razgovara uopšte našla pred sudom i pozivao na činjenicu da ovakve izjave koje su deo pretkrivičnog postupka (ZKP član 151, stav 2) po našem zakonu ne mogu biti korišćene ni u jednom sudskom procesu (osim u slučaju smrti optuženog ili na njegov izričit zahtev). Neki od pravnika koji pomno prate ovaj haški proces ne poriču činjenicu da informativni razgovori bez prisustva advokata zaista teško mogu biti korišćeni na sudu, ali ističu da tužilac Najs nije uzalud dovodio Stijovića. Za sudsko veće moglo bi da bude važno to da se izjava Radeta Markovića o proizvoljnom i slobodnom beleženju njegovih reči i izjava Stijovića o autentičnosti svega što je u istražnom zatvoru rekao bivši šef RDB-a međusobno isključuju.

Verovatno najinteresantniji deo Stijovićevog svedočenja ostao je inače nedostupan javnosti. U jednom trenutku ovaj radnik BIA-e koji je ostavljao utisak čoveka kome je svedočenje u Hagu prilično mučan posao, požalio se kako je trpeo pritiske s raznih strana. Od njega je s jedne strane, kako je rekao, traženo da dodatno optužuje Radeta Markovića, dok je s druge, uoči puta u Hag, dobijao navodno poruke da negira autentičnost izjave koju je bivši šef RDB-a dao upravo Stijoviću u Istražnom zatvoru. Kada je na red došlo i javno saopštavanje imena onih koji su pokušali da utiču na ovog svedoka, mikrofoni u sudnici bili su isključeni. U javnom delu svog svedočenja Stijović nije mogao ni da potvrdi ni da porekne tvrdnje samog Radeta Markovića da je svojevremeno na ilegalan način izvođen iz zatvora u Beogradu i da su mu tada nuđeni razni „dilovi“ pod uslovom da optuži Slobodana Miloševića.

VIŠE O OVK: U samom finišu kosovskog dela suđenja tužilaštvo je uložilo i dodatni napor da ilustruje tzv. bazu zločina, deo optužnice koji je i do sada bio najubedljivije pokriven. Tužilac Najs je očigledno želeo da sa još nekoliko svedoka predoči ono što se zbivalo u vreme bombardovanja zatvora u Dubravi, da uverljivije nego u prvom delu suđenja dokaže zločine počinjene u Izbici i stradanje 19 članova porodice Imeraj u opštini Istok. Od 15 svedoka Albanaca u ovom završnom delu kosovskog suđenja, njih sedam su bili najavljeni kao pripadnici OVK, što je bitna razlika u poređenju s vremenom (pogotovo na početku suđenja) kada je tužilaštvo dovodilo svedoke koji baš ništa „nisu znali“ niti su ikada videli njene pripadnike. Kasnije se polako prešlo na one koji su znali i videli ponešto, da bi se pred kraj u sudnici češće počeli pojavljivati i sami pripadnici OVK. Neki od njih potvrdili su da pripadnici OVK nisu obavezno nosili i vojničke uniforme, na čemu je i sam Milošević često insistirao u dosadašnjem toku suđenja.

Sudeći po mnogim reakcijama domaće javnosti, među svedocima čija je priča malo koga ostavila ravnodušnim bio je zaštićeni svedok K-41, u vreme rata vojnik jedinice koja je dejstvovala oko Prizrena. K-41 bio je prvi svedok koji je svedočio preko video linka i to iz Banjaluke. Ispričao je mnogo toga što ozbiljno tereti njegove neposredne komandire za razne ratne brutalnosti. K-41 je, na primer, tvrdio da je zajedno sa još četvoricom vojnika lično učestvovao u streljanju petnaestak ljudi, uglavnom civila. Među njima je, po njegovim rečima, bila i jedna beba pogođena sa tri metka, čiji ga vrisak i danas, tri godine kasnije, neprekidno proganja zbog čega je i odlučio da svedoči. Milošević je pokušao da ospori ovog svedoka ukazujući na njegov kriminalni dosije i činjenicu da je pobegao iz Crne Gore gde je za njim raspisana poternica zbog teške pljačke nepokretne žene o čemu, kako je tvrdio, postoji više svedočenja. U nekim ranijim prilikama, slična Miloševićeva osporavanja pojedinih svedoka obično su na sajtovima na kojima se oglašavaju oni koji komentarišu tok suđenja prizivala prilično ljutite reakcije i tvrdnje da haškim sudnicama defiluju uglavnom lažni svedoci. Bivši vojnik, svedok K-41 proizveo je prošle nedelje sasvim suprotan efekat – njegova priča mnogima je zvučala prilično ubedljivo i kao malo koje svedočenje do sada proizvela tako mnogo komentara tipa – pa zar smo zaista sve to činili za vreme rata. Interesantno je da je pre nešto više od mesec dana u Hagu svedočio pripadnik iste jedinice, zaštićeni svedok K-32, i da je na istim sajtovima (pre svih onom B92) sličnom pričom o ratnim zločinima izazvao potpuno različite komentare.

TEŽAK NASTAVAK: U mnogim stručnim krugovima često je isticano kako je tužilaštvo bez pravih insajdera do sada ostalo i bez prave mogućnosti da Slobodana Miloševića direktno dovede u vezu s masovnim zločinima koji su se dogodili u vreme ratnih zbivanja na Kosovu, što je inače jedan od ključnih delova optužnice. Deo pravnika video je dosadašnji tok suđenja i iz nešto drugačijeg ugla i tvrdio kako tzv. pištolj koji se puši, odnosno dokaz i svedok uz čiju bi pomoć tužilaštvo direktno dovelo Miloševića u vezu sa zločinima, i nije potreban jer se mnogo toga može dokazati i indirektnim putem. Ovoj školi mišljenja pridružio se sasvim nenadano (nenadano s obzirom na posao koji obavlja u procesu Slobodana Miloševiću) jedan od prijatelja suda, holandski advokat Miša Vladimirof. On je u intervjuu jednom haškom dnevniku zaključio kako nema sumnje da je u dosadašnjem procesu dokazano bar pola kosovske optužnice i kako bi u slučaju da se danas izriče presuda, Milošević svakako bio osuđen. Vladimirof se složio i sa onima koji smatraju da tužilaštvu nije potreban insajder iz nekadašnjeg Miloševićevog najbližeg kruga jer je teško poverovati da su takvi ljudi spremni da svedoče. Ništa manju senzaciju Vladimirof je izazvao i najavom povlačenja prijatelja suda iz ovog procesa.

Na dan objavljivanja ovog intervjua (utorak 10. septembar) niko od zvaničnika suda nije bio spreman da komentariše izjavu Vladimirofa koji je novinarima ispred Tribunala kratko objasnio da je reč o neautorizovanom intervjuu. (Kako saznajemo, ipak je najverovatnije reč o lošem prevodu dela u kome se govori o ukidanju „prijatelja suda“.) U holandskim medijima i na nekim javnim tribinama održavanim u Hagu i Amsterdamu uoči početka suđenja, Vladimirof je inače često bio prozivan i kritikovan kao neko ko ne može biti do kraja nepristrasan s obzirom na česte novinske izjave o Miloševićevoj krivici, davane u vreme kada nije znao da će postati jedan od prijatelja suda.

Drugi prijatelj suda, beogradski advokat Branislav Tapušković, kaže u razgovoru za „Vreme“ da izjavu Vladimirofa nije još pročitao, ali da tako nešto „i sa i bez autorizacije“ niko od aktera koji sede u glavnoj haškoj sudnici ne bi mogao da izgovori. „Pa ni ljudi iz tužilaštva do sada nisu javno procenjivali u čemu su uspeli, a u čemu nisu, niti su se usuđivali da govore o tome koliko su toga po njihovom mišljenju dokazali. Ako ste na bilo koji način učesnik ovog procesa, takve ocene se ne mogu izricati. Uostalom, pozicija prijatelja suda je da izoštravaju svako sporno pitanje i svaku nejasnoću, a ne da usred procesa presuđuju šta je do sada dokazano, a šta nije.“

Tapuškovića je pomalo iznenadila i najava Vladimirofa da se „prijatelji suda“ povlače iz ovog procesa. „U sudu se govorilo ponešto o promeni finansijske konstrukcije i nekim tehničkim detaljima našeg rada, ali niko do sada nije spomenuo ukidanje institucije prijatelja suda usred suđenja“, kaže Tapušković.

U spornom intervjuu Vladimirof je uzgred savetovao Miloševiću da za nastavak suđenja angažuje advokate, iako po njegovim rečima optuženi za sada prilično „dobro igra jednu za njega bezizlaznu igru“. U kosovskom delu suđenja Milošević je odbio da prizna ijedan zločin, ubeđen valjda da su sva svedočenja isfabrikovana. Nekoliko puta je primetio da je zločina možda i bilo, ali da su to najverovatnije bili akti usamljenih pojedinaca. Nije isključeno da u bosanskom delu suđenja ponešto i promeni u svom nastupu jer je još u uvodnoj reči priznao da je zločina u Srebrenici bilo. Izrekao je to doduše na način koji ga je predstavio kao prilično neobaveštenog čoveka – tvrdio je da je za Srebrenicu saznao tek nekoliko dana kasnije od švedskog diplomate Karla Bilta. Ta vrsta neobaveštenosti prilično je odudarala od kasnijeg nastupa optuženog koji je pokazao da zna svaki potok, šumarak ili raspored jedinica na Kosovu. U nedavno objavljenoj knjizi general Vesli Klark (koji u svakoj prilici ističe američkim novinarima da bi silno želeo da svedoči u Hagu i suoči se s optuženim) tvrdi da je svojevremeno lično pitao Miloševića zašto je dozvolio Mladiću da počini masakr u Srebrenici. Milošević je navodno odgovorio da je Mladića upozorio da ne čini takve ludosti, ali da ga ovaj nije poslušao.

Na suđenju za bosanski i hrvatski deo optužnice tužiocu će biti neuporedivo teže da Miloševiću pripiše komandnu odgovornost, a najteže da dokaže genocid (samo za BiH). U Hagu je do sada za genocid osuđen jedino general Krstić zbog učešća njegovih jedinica u srebreničkom masakru. Nevolja za tužilaštvo je što se na 255 stranica presude u slučaju Krstić nigde ne pojavljuje ime Slobodana Miloševića i što bi tim Karle del Ponte morao da ima dokument ili svedočenje koje bivšeg predsednika SRJ direktno povezuje sa ovim zločinom. I to ne svedočenje Veslija Klarka, već ponovo nekog od ljudi iz tadašnjeg političkog i vojnog vrha, nekoga iz tzv. lanca komandovanja.

Tužilac Džefri Najs je nedavno najavio kako će već na početku sledećeg segmenta suđenja morati da se obrati sudskom veću za pomoć jer će mu biti potrebna dokumenta i papiri bez kojih ne može da svedoči bar pet važnih svedoka. U haškim kuloarima nagađa se da na listi svedoka za Bosnu i Hrvatsku ima mnogo značajnih imena – bivših i sadašnjih političara, generala i policajaca različitih profila, tzv. eksperata za pojedine oblasti, ljudi iz NGO firmi… Na početku suđenja u februaru ove godine tužilaštvo je po opštoj oceni napravilo očajan izbor prvog svedoka, kosovskog političara Mahmuta Bakalija. On je praktično već prvog dana indirektno opovrgao jednu od glavnih tezi optužbe kako je sve ono što se zbivalo na Kosovu počelo sa Miloševićem 1989. godine. Bakali je priznao da su Albanci još od 1912. žestoko gurali u pravcu nezavisne države.

Kriterijumi za odabir prvog svedoka za nastavak suđenja morali bi da budu neuporedivo stroži. Kada 26. septembra suđenje bude nastavljeno (ako ne dođe do novog pomeranja termina), tužilac i optuženi Milošević dobiće samo po tri sata za uvodno slovo. Mnogi tipuju kako bi posle toga u sudnicu kao svedok mogao da uđe sadašnji hrvatski predsednik Stipe Mesić, koji je odavno rekao da će rado svedočiti u ovom „procesu stoleća“.