Bez zajmova nema razvoja

U vreme kada Vlada Srbije tek priprema državni budžet za iduću godinu, u javnosti se otvorila rasprava o granici javnog duga države od 45 odsto bruto društvenog proizvoda, dogovorenoj sa Međunarodnim monetarnim fondom (Zakon o fiskalnoj odgovornosti), kojoj smo se, prema podacima s kraja septembra ove godine, sasvim približili sa trenutnim nivoom duga od 14,75 milijardi evra, koji je dosegao 44,4 odsto očekivanog BDP-a ove godine. Pritom treba imati u vidu da je javni dug 1. januara ove godine iznosio 12,2 milijarde evra, što znači da je samo tokom ove godine povećan za 2,55 milijardi evra. Inače, od ukupnog javnog duga oko 85 odsto smo dužni u devizama. Ipak, kada se pogleda učešće javnog duga Srbije u njenom BDP-u, stiče se utisak da je ona umereno zadužena država, jer je svetski prosek državne zaduženosti veći od 100 odsto BDP-a. No, većina akademskih stručnjaka plaši se navodno već visoke državne zaduženosti, a manje ih brine duboka recesija koja zbog nestašice novca muči srpsku privredu.

ISPOD CRTE: U stvari, oni koji ne veruju u „zdravlje“ zvaničnih podataka o visini stvarnog javnog duga (u devizama i dinarima), a ne veruju ni u procene o visini godišnjeg BDP-a Srbije, smatraju da je učešće javnog duga već prekoračilo zakonsku granicu od 45 odsto. Tako, na primer, profesor dr Mlađen Kovačević odrešito kaže: „Tvrdim da je to mnogo više“ („Politika“, 31. oktobar 2011). Mada ne objašnjava ovu svoju tvrdnju, Kovačević možda misli da u račun nisu uzeti svi „državno garantovani“ zajmovi ili „neisplaćeni dugovi“ javnih preduzeća kod kuće i u inostranstvu ili, možda, smatra da je nivo BDP-a Srbije „naduvan“ kako bi u njemu bilo više mesta za nove kredite kod naših i stranih banaka. Ili je čak, možda je i to u pitanju, saglasan sa onima koji misle da se devizni kurs evra prema dinaru „veštački“ održava na niskom nivou (teorija precenjenog dinara) kako bi izraženi BDP u evrima izgledao viši. Ono što se Kovačeviću, međutim, ne može osporiti jeste činjenica koju navodi – da i dostignuti nivo javnog duga od 14,75 milijardi evra već podrazumeva godišnje otplate koje iznose preko 10 odsto BDP-a Srbije. Dakle, na „kreditne rate“ već odlazi više nego duplo više novca od visine budžetskog deficita koji nam je odobren iduće godine (4,5 odsto).

Zapravo, ceo problem nije „akademski“, nego je dramatičan, jer se on mora posmatrati u svetlu pitanja da li se Srbija i u narednim godinama može izvući iz recesije bez jačeg privlačenja spoljne akumulacije, to jest da li ona bez novih i većih zajmova u inostranstvu može u narednom razdoblju postići stopu rasta i „održivog privrednog razvoja“ od najmanje četiri odsto godišnje. Spomenutim Kovačevićevim upozorenjima na neki način se suprotstavio Toplica Spasojević (u istom tekstu „Politike“) koji je primetio da „države Evropske unije podstiču ekonomski rast i po cenu zaduživanja preko zacrtane granice i do 60 odsto BDP-a“, dok se kod nas restriktivnim merama „seče grana na kojoj sedimo“, pošto bez novih državnih investicija, uz znatnu uzdržanost poslovnih banaka, neće biti novog zapošljavanja i stvaranja nove vrednosti.

U prilog Spasojevićevom stavu idu i analize Erste grupe, koja je utvrdila da je nivo duga država u evrozoni 2010. godine iznosio 83 odsto BDP-a, dok je u regionu Centralne i Istočne Evrope taj prosek oko 50 odsto – a Srbija je, dakle, znatno ispod obe granice. Problem je što ona spada u veliku grupu zemalja sa maskiranim, strukturnim fiskalnim i platnobilansnim deficitima koji se, izgleda, ne smanjuju, dok su u tom pravcu u Češkoj, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj u poslednjih godinu dana ostvarena znatna poboljšanja. Na primer, „deficit tekućih transakcija“ u Hrvatskoj smanjen je tokom ove godine sa 7 na 1,4 odsto BDP-a („Danas“, 24. oktobar 2011). Istovremeno, budžet Srbije, a verovatno i platni deficit, tokom jeseni povećavaju opterećenje tekućeg BDP-a.

Na primer, budžetski deficit države u septembru je uvećan čak za tri milijarde dinara i ove godine je dosegao iznos od 101 milijardu dinara (preko milijardu evra). Kad se bolje pogleda, baš u proteklom septembru, za kamate na kredite kojima je pokriven javni dug plaćeno je 4,46 milijardi dinara, čak 2,19 milijardi dinara više nego u avgustu („Dnevnik“, 20. oktobar 2011).

JAVNI DUŽNICI: Glavni problem Srbije, u ovom kontekstu, ostaje veoma nisko učešće izvoza u njenom BDP-u (27 odsto), pa je njen njen javni dug skoro dvostruko veći od prošlogodišnjeg izvoza, nešto manjeg od 7,5 milijardi evra. Tako da kada se uporede javni dugovi Srbije (14,75 milijardi evra) sa javnim dugovima Hrvatske (20 milijardi evra) i Slovenije (16 milijardi evra) – treba imati na umu i sposobnost vraćanja tih dugova – a učešće izvoza u BDP Slovenije je, na primer, 85 odsto, kao što je i Hrvatska, ako ne statistički, onda realno, tu negde pored Slovenije (kad bi se turistički devizni priliv knjižio kao ono što jeste – izvoz). U tom smislu, iako je javni dug Srbije relativno niži nego kod ovih komšija, sposobnost vraćanja tih dugova je očigledno manja. U tom pravcu Pavle Petrović, šef našeg Fiskalnog saveta, upozorava da je tendencija porasta učešća javnog duga u BDP-u Srbije takva da bi on već 2015. godine, ako se ništa ne promeni, dosegao učešće od 60 odsto, što bi opasno umanjilo kreditnu sposobnost Srbije na finansijskim tržištima. O tome bi se, naravno, moglo diskutovati, pod pretpostavkom da se veruje da se u Srbiji nešto može promeniti. A moralo bi.

Zanimljivo je pogledati strukturu i promene u strukturi celog spoljnog duga Srbije, koji je na kraju jula ove godine iznosio 23,11 milijardi evra (a danas je verovatno iznad 24 milijarde evra). Naime, uočljivo je da u toj strukturi raste učešće javnog sektora, a opada učešće privatnog. Na kraju 2010. godine, privatni sektor je dugovao inostranstvu 14,71 milijardu evra, a javni sektor 9,07 milijardi evra – a na kraju jula 2011. godine, privatni sektor je dugovao 13,61 milijardu, a javni 9,50 milijardi evra. Do danas se taj odnos sigurno pogoršao na štetu privatnog sektora, pa se može proceniti da javni sektor u spoljnom dugu sada već učestvuje sa oko 50 odsto, što je još jedan dokaz da „državna privreda“ i koncept „državne ekonomije“ odolevaju naizgled kontinuiranim reformama u Srbiji.

Mada ne raspolažemo tačnim podacima, sigurno je nepovoljna i struktura javnog duga u pogledu subjekata zaduživanja – to jest lavovski deo javnog duga zadužila je „državna centrala“, pre svega za pokriće budžetskog deficita (pre svega za pokriće deficita penzionih i zdravstvenih fondova) ili su to dugovi javnih preduzeća na „nacionalnom nivou“. Ako se pravo na spoljno zaduživanje „decentralizuje“ (Novi Sad je već raspisao prodaju komunalnih obveznica u visini od 10 miliona evra, a i drugi gradovi se na to spremaju), mnogi smatraju da će se porast javnih dugova veoma ubrzati, kao da se „centralna brzina“ nije već dobrano dokazala i kao da je svaka decentralizacija pošast za Srbiju. U suštini, najofanzivniji „javni dužnici“ su republička javna preduzeća. Na primer, „Putevi Srbije“ već su objavili da su ove godine zatražili novi spoljni zajam od 300 miliona evra – što bi značilo da Vlada Srbije ono što izbaci iz budžeta, kasnije „garantuje“ svojim preduzećima. Dakle, kapitalna ulaganja u budžetu padaju, jer se sele u dužnički portfelj republičkih javnih preduzeća, koja privredi duguju 38 milijardi dinara (a od stanovništva potražuju preko 120 milijardi dinara), što verovatno nije registrovano u „knjizi javnog duga“.

Istina, premijer Mirko Cvetković je nedavno (25. oktobar) u Skupštini Srbije izneo tezu da otpis dugova javnih preduzeća od 700 miliona evra, kome se sada pribegava, „neće povećati javni dug države, jer ih je Srbija već uključila u svoje obaveze i redovno ih servisira“. Valja navesti i strukturu tih otpisanih dugova, nastalih još pre 1990. godine, jer ta struktura na izvestan način sugerira sliku strukture javnog dugog prema njegovim korisnicima i danas. Već spomenutim „Putevima Srbije“ otpisuje se 466 miliona evra i 43 miliona dolara, „Železnicama Srbije“ 182 miliona evra i 15 miliona dolara, itd. Dakle, ne može se reći da se javno zaduživanje isključivo odvija u korist budžetske potrošnje – znatan deo ide i na održavanje infrastrukture.

Potezanje priče o javnom dugu Srbije danas ima i svoju „predizbornu dimenziju“, jer se pojačano zaduživanje države stalno povezuje sa sumnjama da će vladajuća koalicija negde „uzajmiti izbornu pobedu“. No, ako para sada nema u zemlji, sutra će ih biti još manje, ako za neophodno oživljavanje privredne konjunkture danas nešto ne uzajmimo bilo gde i po bilo koju cenu i to pokušamo produktivno da plasiramo. Problem uopšte nije akademski, nego egzistencijalni.