Bez opasnih krivina

Već prvi pogled na novu „privrednu ekipu“ Vlade Srbije, posle svih penušavih natezanja i rasprava u toku njenog sklapanja, upućuje na zaključak da uskoro ne treba očekivati neke naročito krupne zaokrete u ekonomskoj politici i senzacionalne promene u pristupu reformama – jer, reč je o ljudima gotovo slične sistemske filozofije a, čini se, i geostrateških pogleda.

U tom smislu, opšti je utisak, privredni deo nove vlade je okupio pretežno ljude koji prihvataju, i po pravcu i po brzini, „srednji tranzicioni put“ – kao jedino moguć u datim srpskim okolnostima, a među njima su pretežno stručnjaci koji su čitali iste ekonomske udžbenike i koji javno prihvataju „evropske ciljeve“ Srbije. Uostalom, i sam potpredsednik Vlade Božidar Đelić, kao prethodni kandidat Demokratske stranke za premijera (stranke koja je jedina „nova“ u novoj vladi), izjavio je u razgovoru sa Orsalom Kalancopulosom, regionalnim koordinatorom Svetske banke za Jugoistočnu Evropu, da je vlada Srbije „proevropski opredeljena“. I većina spoljnih faktora tako je okarakterisala i pozdravila novu srpsku vladu.

Kao što je poznato, za vodeću ulogu u „privrednom pogonu“ Vlade Srbije nominiran je Božidar Đelić, sa zvaničnom funkcijom „potpredsednika zaduženog za evropske integracije“. Ta naizgled dosta „tanka“ atribucija novog potpredsednika, već posle prvog zasedanja nove vlade dopunjena je odlukom premijera da će Đelić rukovoditi sprovođenjem strategije za smanjenje siromaštva, kao i da će biti zadužen za izradu i sprovođenje strategije održivog razvoja. Kako je izjavio i sam Đelić, on će, takođe, „voditi i koordinirati“ saradnju sa međunarodnim finansijskim organizacijama i „voditi i koordinirati rad ministarstava i organizacija u oblasti privrede i finansija“. Ovo naknadno „preciziranje“ njegove vodeće uloge u ekonomskom delu Koštuničine vlade signalizira i polje mogućih budućih sporova u samoj vladi, ali predstavlja i neku vrstu indirektne satisfakcije Đeliću, što istovremeno sa potpredsedničkim nije (na primer) dobio i funkciju najvažnijeg ekonomskog ministra, ministra finansija.

ĆUTLJIVI MINISTAR: Ovu pretpostavku iznosimo najviše zbog toga što je zapravo izbor Mirka Cvetkovića za novog ministra finansija praktično bilo jedino veće iznenađenje na ministarskoj listi koju je Demokratska stranka ugradila u sporazum o novoj vladinoj koaliciji. Povodom tog kadrovskog rešenja raširile su se raznovrsne, gotovo neproverljive glasine. Prvo, da je treći koalicioni partner u novoj vladi, stranka G17 plus, tražio da Đelić ne zameni baš bukvalno njenog lidera Mlađana Dinkića u Ministarstvu finansija (s obzirom na njihov poznati međusobni sukob), kao što konačno na potpredsedničkom mestu zamenjuje nekadašnjeg njenog lidera dr Miroljuba Labusa. Druga vrsta glasina zasniva se na tezi da u samoj Demokratskoj stranci, među vodećim „privrednim kadrovima“, ima ozbiljnih nesuglasica, razlika i nepoverenja – a aludira se najviše na navodni sukob nekadašnjih kolega u Đinđićevoj (i Živkovićevoj) vladi – Božidara Đelića i Aleksandra Vlahovića. Pa pošto je Mirko Cvetković prvo bio Vlahovićev zamenik u ministarstvu za privredu i privatizaciju, a potom i direktor Agencije za privatizaciju za njegovog mandata – izvučen je zaključak da je novi ministar finansija postavljen kao frontmen onih privrednih krugova koji su bili i ostali nezadovoljni što DS nije Vlahovića istakao u prvi plan u pregovorima o sastavljanju nove vlade. U treću grupu ocena izbora Mirka Cvetkovića za ministra finansija spadaju one koje se oslanjaju na moguće, sasvim prozaične razloge. Na primer, ima dobro obaveštenih ljudi koji tvrde da se za ovu tešku i dosadnu funkciju mnogi eksperti nisu ni otimali – pa ju je, na primer, odbio i možda najkompetentniji naš finansijski stručnjak Boško Živković. Navodno, ni kandidatkinja samog Đelića za njegovo „drugo ja“ u Ministarstvu finansija, njegova nekadašnja ministarska zamenica Milica Bisić, nije bila mnogo raspoložena da se prihvati ovog posla umesto dobro plaćenih savetničkih uloga u nekim stranim firmama koje rade u Srbiji.

Da ima nekog vraga oko izbora Cvetkovića za ključnog privrednog ministra, videlo se već prvih dana posle konstituisanja vlade. Bilo je, tako, upadljivo da je upravo beogradski dnevnik „Blic“, koji se prethodnih dana isticao među domaćom štampom po dobrim izvorima informacija u vrhu Demokratske stranke, prva dva dana po izboru nove vlade čitave svoje naslovne strane posvetio „prozivkama“ Mirka Cvetkovića za sukob interesa i za „88 nezakonitih privatizacija“ dok je bio direktor Agencije za privatizaciju. Zašto je ova gruba optužba, oslonjena na tvrdnje Verice Barać, šefice Odbora za borbu protiv korpucije, odjednom dobila takve uskličnike u ovom listu – ostalo je prilično nerazjašnjeno.

GUVERNER, ISTI: U stvari, do sad niko Mirku Cvetkoviću nije osporio finansijsko iskustvo i stručnost za prvi veliki i najteži posao nove vlade – donošenje budžeta za 2007. godinu, ali su uobičajeni pritisci na svakog ministra finansija uoči usvajanja budžeta ovoga puta došli i sa neočekivanih strana i u neočekivano vreme. Cvetković je inače i ranije, a i ovoga puta pokazao da ume da otćuti na napade i verovatno je da mesto ministra finansija neće koristiti za jačanje političke uloge (kako su tu ulogu koristili i Đelić i Dinkić). Uzgred, o stvarnom privrednom kursu nove vlade moći ćemo da sudimo tek kada se pojavi taj novi budžet – s obzirom da će se u njemu, tačnije od svih parapolitičkih analiza, odslikati i realan odnos snaga unutar novostvorene vladine koalicije. Dakako, kada taj budžet dođe na dnevni red, videćemo i koliko je on „koordiniran“ sa Đelićevim programom, koji je on još u vreme republičkih izbora izneo u knjizi Kada će nam biti bolje.

Valja ovde dodati da je značaj rešenja u novom budžetu u više navrata već podvukao i jedini republički privredni funkcioner koji, do daljnjeg, neće menjati posao – guverner NBS-a Radovan Jelašić. Naime, ukoliko Cvetković sačini doista restriktivan budžet, sa snažnim antiinflacionim merama (koje podrazumevaju jak pritisak na plate u javnom sektoru), onda se može očekivati manja restriktivnost monetarne politike, koju je ranije, a sve ređe u poslednje vreme, kritikovao Božidar Đelić. I tek u tom slučaju obnoviće se rasprava o deviznoj politici, to jest o pitanju može li devizni kurs biti „aktivniji“, što stalno traži privredni krug na koji se oslanjaju ministri bliski Demokratskoj stranci.

Mlađan Dinkić, koji je ovoga puta izabran za ministra ekonomije i regionalnog razvoja, sa nadležnošću nad Agencijom za privatizaciju (u koju je za šefa već postavio svoju staru saradnicu u gazdovanju kapitalom bankrotiranih državnih banaka, Vesnu Džinić), verovatno će se brzo suočiti sa okolnošću da mu je krug nadležnosti ipak znatno manji nego u prethodnoj vladi i da se poslovi u ovom resoru uvek odvijaju uz saglasnost Ministarstva finansija (kao i mnogi drugi vladini poslovi). U tom smislu, priča da mu je bliži Cvetković od Đelića može olakšati nužnu komunikaciju ova dva ministarstva – u dovršetku privatizacije preduzeća u društvenoj svojini. Dinkić već najavljuje da će posle dva neuspela tendera zaostale neprivatizovane društvene firme (po zakonu) morati u stečaj, što će verovatno odobrovoljiti one domaće kupce (investitore) koji stalno merkaju kada će cena novih preduzeća pasti još malo. U stvari, Dinkiću je i ovoga puta zapao ne suviše privlačan posao, jer je njegov prethodnik Predrag Bubalo bio prilično tvrd na rečima prema propalim firmama, ali nije baš suviše žurio (ili nije dobijao saglasnost) da primeni hirurške mere tamo gde ništa drugo ne pomaže.

JAVNI SEKTOR: Najverovatnije je da će Dinkić, kakav već jeste, najviše gužve unutar vlade i van nje izazvati svojim idejama o privatizaciji javnog sektora. On je, kako se čuje, već zatražio donošenje zakona o privatizaciji NIS-a, kojim bi se strateškom partneru odmah ponudilo 60 odsto kompanije, sedam-osam odsto bi besplatno podelio zaposlenima, a 15 odsto građanstvu. Ove ideje će se verovatno sukobiti sa idejama o pravcu privatizacije NIS-a koje već duže vreme zastupa Đelić, a ostaje da se vidi šta o svemu tome misli i nadležni novi ministar energetike i rudarstva Aleksandar Popović (iz DSS-a).

I izbor Popovića na mesto doskorašnjeg stranačkog kolege Radomira Naumova, koji je pomeren na resor ministra vere, predstavlja izvesno iznenađenje. Naumov je dosta vešto i oprezno vodio vladinu politiku u ovoj složenoj oblasti, ispresecanoj veoma moćnim međunarodnim i domaćim interesima, pa se uspon mladog Popovića na mesto ministra energetike tumači na različite načine. Na pitanje da li je Popović dobio energetiku zato što mnogo bolje od Naumova govori ruski (u Moskvi je završio srednju školu), jedan obično dobro obavešteni izvor je odgovorio da Popović izvrsno govori i engleski. Drugi pravac spekulacija o razlozima ove kadrovske rokade ide čisto stranačkom logikom, da je došlo vreme da se možda najsposobniji mladi lider DSS-a oproba na najtežim poslovima, a s obzirom na spomenute predstojeće privatizacione procese u energetici, oko kojih će se vrteti krupne stvari, težeg privrednog resora na spisku DSS-a i nije bilo. Međutim, iako važi za brzog čoveka (bio je atletski sprinter), Popović je posle formiranja vlade počeo veoma oprezno – pa je u kratkom pregledu prioritetnih poslova njegovog ministarstva („Politika“, 20. maj) jedino preskočio da spomene onaj najveći, započeti proces privatizacije NIS-a.

Iako je Predrag Bubalo na neki način premeštan na naizgled manje važan resor trgovine i usluga, može se ispostaviti da će njegovo ministarstvo ovoga puta biti daleko jače nego što je bilo kada ga je držao oslabeli SPO. Naime, stranka sa jakom pozicijom u Vladi, a DSS to dakako jeste, može ovo ministarstvo iskoristiti da ozbiljnije pritisne trgovačke krugove u Srbiji i aktivnije se uključi u politiku cena javnog sektora, jer se ono i o tome pita. Rečju, i na ovom primeru se može ispostaviti da u novoj vladi, bar na privrednom terenu, niko pojedinačno neće moći nesmetano da tera svoju politiku.

IBARSKA MAGISTRALA: To, nažalost, verovatno ne važi za novog-starog ministra Velimira Ilića, čiji delokrug je samo delimično smanjen izdvajanjem telekomunikacija (kod kojih je već unovčeno ono što je bilo dobro unovčiti) iz Ministarstva za kapitalne investicije. Tako je Ilić (vođa Nove Srbije, strateškog partnera DSS-a) sada samo ministar za infrastrukturu, a u stvari će i dalje trošiti polovinu svih investicionih sredstava iz budžeta Srbije i voditi privatizaciju čitavog saobraćaja Srbije (na kopnu, vodi i u vazduhu). Bez obzira na to što je u novoj vladi ministar bez portfelja Dragan Đilas „zadužen za Nacionalni investicioni plan“, ergo za neku vrstu nadzora i nad Ilićem, malo je verovatno da će vladin glavni „narodnjak“ menjati svoje duhovne i materijalne opsesije koje su, gle koincidencije, uglavnom na Ibarskoj magistrali.

To ne znači da Dragan Đilas neće imati značajnu poziciju u povlačenju ekonomskih poteza Vlade Srbije. Đilas je, naime, ne jedanput, dokazao da ima njuh za važne finansijske operacije i da dobro zna kako se one mogu usaglasiti i sa politikom i sa interesima kapitala. Istina, on je sada formalno nadležan za ono što ume da bude dvoseklo – da utiče na plasiranje državnog novca stečenog privatizacijom u projekte od javnog interesa. Pri tom, pored onih koji će biti zadovoljni, javlja se uvek i mnogo više onih drugih, koji su dobili manje nego što su očekivali ili nisu dobili ništa.

Ko će u poljoprivredi proći bolje pod novim ministrom Slobodanom Milosavljevićem, teško je ovog trenutka prognozirati, mada se u agrarnoj politici mogu očekivati i nešto konkretniji zaokreti. Jer, uprkos komplimentima koje svojoj prethodnici (Ivani Dulić-Marković) šalje novi ministar, on je najavio donošenje nove nacionalne strategije razvoja poljoprivrede (iako je prethodna doneta pre dve godine), a izneo je i mišljenje da treba zaustaviti „rasparčavanje kombinata“. U nekim vojvođanskim krugovima Milosavljevićeva najava nove strategije i zaštite velikog poseda doživljena je kao najava „tajkunizacije agrara“.

Na kraju ovog krajnje šturog pregleda privredne ekipe druge Koštuničine vlade treba naglasiti da je još rano za bilo kakvo prognoziranje konkretne ekonomske politike koja će se voditi u narednom razdoblju, ali je najverovatnije da u toj politici neće biti velikih iznenađenja. Na sreću ili na žalost – to je pitanje.