Besplatno jašanje

Kažu da je republička vlada ove godine opredelila za Sabor trubača u Guči neki’ sto miliona dinara, a ako se tome doda koliko su, kao sponzori, dali razni telekomi, kol’ko, kao veliki prijatelj Sabora, dao Dodik Bregoviću za besplatan koncert, to mu izađe mnogo u parama. Međutim, naravno da ima međutim, to samo izgleda mnogo ti’ para, to je u stvari malo para, šta su pare kad se zna šta se ‘oće, a ‘oće se, kako se izvolela izjaviti ženski funkcioner partije domaćina Sabora, onog V. Ilića, da truba bude zaštitni znak Srbije, da to bude u punom sjaju i da to bude lepša strana Srbije. Uostalom, nije drugi put, i zaredom, i tek tako, u Guči bio predsednik vlade dr Vojislav Koštunica, i to bio prisutan, i nije treći put, nego kako nego zaredom, domaćin bio onaj ministar V. Ilić. I šta je moglo bude nego uspeh, totalni, jerbo, i to rečeno sa najvišeg nivoja, ko to ne razume, ne razume srpski narod, pa ostaje samo, da se jopet citira taj državni nivo, da se primi k znanju – Ako volite Srbiju, volite i Guču.

ZEMLJA ZA NAS: I voljenja bilo, opšteg i rekordnog, i organizatori, i ti mediji, te televizije, i svi bili saglasni, petsto, šesto ‘iljada posetilaca, trideset, četrdeset ‘iljada stranaca, stranaca sa sviju strana, i svi, ko jedan, rekli, Ovo je zemlja za nas. Daklen bilo, i tek će bude, trubilo se i dubilo, penjalo i silazilo, jašalo po stolovima, četvoronožilo i množilo, baldisalo i vaskršnjavalo, činilo i pričinjavalo, i sve to jopet, i duplo i dok se ne sastavi kraj i početak.

Sve počelo u sredu, Sabor, baš kod Spomenika trubaču u Guči, zajednički otvorili onaj Albijanić Mićo, G17 potpredsednik Skupštine, i onaj ministar V. Ilić što treći put i zaredom domaćin. Ko što priliči, kucnuli se, nazdravili, onaj Mićo rek’o da je sve u našim pesmama i da je zato Guča brend. Sve što ima rek’o i onaj V. Ilić. I onda bilo što sleduje, sve samo događanje i dešavanje.

Bila sreda, bio i četvrtak, tako doš’o veličanstveni petak pred kraj kog se dogodio veličanstveni i besplatni koncert Gorana Bregovića. Sve bilo puno, Bregović na bini u bijelom odelu sa viskijem u ruci, što sve bilo u funkciji i rezultanti, jerbo je koncert imo naziv „Alkohol“, a to i zato da uz njega može dobro da se popije. I svega bilo, i preko toga, Nacionalna televizija sve prenosila sa 15 kamera. Bilo, Eeej, bilo, Evo zore, evo zore, bilo, Nema tebe, nema mene, bilo, Hop, hop, hop, bilo, Sunce sija, joj joj, joj joj, bilo da Bregović gucne viski, bilo daj pare članovima orkestra, pa tek onda bilo, Gas, gas, gas, pa još, Gas, gas, gas, bile i neke Ciganjske pesme, bila i jedna stara, jako stara pjesma, Služio sam stari kadar artiljerija, znači bilo, Ja sam ja, Jeremija, pa bilo, Op, op, op, pa bilo Hop, hop, hop, i bilo Juriiiš, pa još jedared Juriiiš, i bio kraj, reporteri bez granica već rekli, toliko emocija nije viđeno u Guči, i Nacionalna televizija već rekla da je to bio veličanstven koncert, besplatan za sve, koji nije viđen, neka bude, ko se izonesvešćivo, ko iscupko.

PEVAC SE UĆUT’O: Kako bilo, taj petak bio odasvud veličanstven, i po ulice, i po šatre, i gde ima staneš, sve se to izulo, sve se to diglo i uzelo dovaća i preskače, da ga j… da l’ je čoček ili šota, sve na stolu i samo čini Joooj. Taka i odreda, sa sav taj dert i kad ti i oči ispadaju od te trube, bila i subota. Onda došla nedelja, sa sav taj program i sve ostalo što je zvanično. Sat pre podneva bio svečani defile svih učesnika, napred fijaker na kome piše Domaćin sabora, u kome ne bilo domaćina onog V. Ilića, a ostali za njima, orkestri razni KUD-ovi, još toga, na kraju ono što zovu improvizacija Dragačevske svadbe. Jedan uze i napoji konja pivom iz staklene flaše, konj popi, pope se mlada, pope se mladoženja, stadoše da jašu i da mašu, i ostali uzeše da se srodno ponašaju. Tako stigoše pred taj Dom kulture koji post’o veći i noviji, dograđen veliki trem sa pločice, tu i neka kula, sve pokriveno sa nov crep. Tu se mlada i mladoženja jedno drugom dadoše, svatovi udariše u veselje, jedan u tu nošnju uz’o baca belog pevca, pa uz’o ‘vata belog pevca, pa uz’o belog pevca kači na kapu, pa uz’o s njim izvodi razne radnje, uz’o se slikava, pozira sa taj beli pevac, pevac se ućut’o, samo nije lips’o, a on samo čini, đa ga besi na kapu, đa ga baca nebu pod oblake. A svatovi, a narod, to se dovatilo, to samo usitnilo, Aj Ramo, Ramo Ramo, druže moj…

Se malo odmaknemo, ta glavna ulica sva u te tezge i narod koji samo ‘oda. Podne, sve puno, pristiglo i čet’ri iljade iksana iz Jagodine koje Palma stavio u 80 autobusa i svima dao sendvič. To samo ide i samo gleda u tu veliku ponudu, tri para čarapa 100 dinara, čet’ri para čarapa 100 dinara, ima roštilj, ima razna ogledalca, drugi’ prcalja. Porta crkve, ‘nako velika a prazna, tu bile glavne šatre, glavno veselje, sad gdekoje čeljade priselo, nema šatri, crkva ‘tela više para nego što opština davala pa šatre preseljene ka stadionu, pored Bjelice. Spomenik trubaču na mestu, i u podne se po njemu penju i razapinju, dalje u tu gornju ulicu naiđemo na intervenciju finansijskih inspektorki. Uzele intervenišu kod Ciganina koji izložio neku pilad, dva papagaja od neki čupav materijal, traže ličnu kartu, Ciganin vadi sliku, pokazuje, sin u vojci, ove jok, u pratnji tri policajca, otvorile neke fascikle. Pa ‘oće ličnu kartu, Ciganin pokazuje grlo, karcinom, samo nije umro, ovce jok, Ciganin uze pakuje one piliće.

ĆUTI I MAŠE: Vratimo se pred onaj Dom kulture, treba bude konferencija za novinare, kad jedan u crnu kapu, crne pantalone, samo puši i samo ne da unutra, šta je, organizator veli će konferencija bude napolju, mnogo novinari. Postaviše na trem mikrofone, izađe orkestar Gvozdena Rosića, do trema se poređaše kamere, narod na jedan, čim krenu muzika, opiči kolce, među one kamere stao jedan sa crnom maramom, ‘volikom crnom zastavom Sloboda ili smrt, samo uz’o ćuti i maše. Izađe neko obezbeđenje, jedan iz Koštuničinog protokola, ovi iz organizacije pozvaše onog sa zastavom, ko da mu vele da se skloni, ode negde dok se premijer ne obrati, pa posle neka maše kol’ko mu volja. Vidi se, ovaj sa zastavom, u neku maskirnu uniformu, kočoperan, pitamo ga, šta bi, predstavi se, Kisić Đole zvani Kavaja, iz Bileće, reče se, nema pojma šta ‘oće od njega, i ode u one kamermane. Priđe nam jedan stariji u neko prugice odelo, veli, vidi pitali smo nešto malog, on je vođa puta, došli iz Bileće pozdrave premijera, rek’o malom da se skloni.

Uto se orkestar primače zidu, opet se pojavi onaj iz Koštuničinog protokola, ovi iz organizacije zavedoše novinare iza ćoška zgrade, na sporedni ulaz, stepenište od metar, protokol objavi da tu ima bude obraćanje, pet minuta, nema pitanja. Situaciju osmotri i Onaj Koštuničin šef kabineta, kamere se nagurale pred ono metar stepenište, narod vidi nešto se dešava, ‘oće vidi šta je, jedan go do pojasa, sa velikom flašom piva, tek ust’o, ‘oće pošto-poto, šta ima da ne daju, pa ko su oni, ima bre sve da i’ j…, koji bre predsednik, boli ga k…. za predsednika… Uto ozgo uzeše da silaze, eto onog V. Ilića u bijelu nike majicu sa zeleni potpazušni detalji, stade sami premijer Koštunica u svoju pirgavu majicu sa crni kolir, do njega premijer RS Milorad Dodik u odelo i ostali detalji. Oni V. Ilić nešto reče, ništa se ne ču ni na dva metra, javi se V. Koštunica, kol’ko uvatismo, veliko mu zadovoljstvo, drugi put za redom u Guči, sa njim prijatelj Dodik, Guča prestonica Srbije, najveći grad, Guča dodatno spaja Srbiju i Srpsku, oličava pravo raspoloženje naroda koje se širi i traje, moćno i snažno spaja tradiciju i moderno, pomenu i mlad svet, ko da reče da će nas biti sve više, dade reč Dodiku, ovaj reče o saradnji i prijateljstvu, i to da ako volite Srbiju volite i Guču, da se to ne razdvaja.

Kad se rekoše na sporednom metar stepeništu krenuše pravo na ulicu, pa saviše desno, onaj V. Ilić odma’ uze se javlja i nepozdravljen otpozdravlja, i V. Koštunica je koračao kako zna, i on diz’o desnu, Dodik pokaziv’o da i on ume se ponaša, i tako idoše do restorana kod stadiona u kome bio ručak i ostalo prezaloganije.

Reporter „Vremena“ zaost’o, ne može se to prati, prođe onom tezge ulicom, pa na reku Bjelicu, na reci tri mosta na trista metara, a u reci dvojica zalegli pa se samo kucavaju pivom. I preko reke sve novo i najnovije, eto neki beli’ čadora, izložba privredni’ dostignuća, i šta ima, PVC stolarija, firma Tikvić sa cveće i povrće, žute kante za 50 dinara, jedna koja veli, Gde mi je torba sunce ti jebem, i ima domaća radinost, boje i lakovi, meda, još meda, sira, pršute i kobasice Šopalovića sa Zlatibora. Iza ti beli privredni čadori otvoren bazen ograđen u zelenu žicu, još iza toga stadion sa zidanim zidom, asfalt pored Bjelice, jedan ide pravo na kameru TV Palme, ‘oće kaže, šta, da je Palma najbolji gradonačelnik, kamera se dade u pos’o.

AKCIJAŠ GOJKO: I tako reporter stiže pred taj objekat za ručavanje koji bi iza stadiona. Kad tamo, sve unutra, unutra jok, ni na trem jok, tu zaseli članovi, simpatizeri i ostala rodbina. Iznutra izađe onaj DSS Palalić, k’o nešto proveri, jedan sa slama šešir, SFRJ plavu majicu, stao na ulaz, šta ‘oće, ‘oće vidi predsednika, da poklon, Agatonović Gojko, Ribarska banja, pokazuje knjigu, Akcijaš Gojko, uključuje se jedan do njega, Đaković Mladen, iz Kraljeva, na radu u Nemačkoj, i on Jugosloven, u knjizi rođenja mu stoji Jugosloven, to ne može da se ispravi, sinu dao ime Đuro Đaković, još da kaže, nije bio u Guči pet, šes’ godina, sve se izmenilo, ne može pozna, ko Amerika, lično se razveo prvi put, i drugi put, ali ovo nema nigde, imo infarkt, ali ima dolazi dok je živ.

Udari kiša, kišetina, sklonimo se pod strehu, unutra ručku ko da je početak, novinari kontaju, mora da su na pečenju, ne svira se Marš na Drinu kod svadbarskog kupusa, uto presta kiša, iz objekat prvi izađe onaj Bidža, i on u neku pirgavu košulju, uze da se izjavljuje za te televizije, doš’o jubilarni 13. put, bi i jedan što je 30. put, eto i trubača Gvozdena Rosića, bakšiš, slabo, izuđe Dodik bez sako, upita se sa onim vođom puta iz Bileće, vrati, ovaj iz Bileće veli da predsednik obeć’o da će ga primi u Banjaluku, bio uporan, 30 godina bio policajac u Sarajevu, čuvo Tita, ma okapo.

Izađe onaj Bajatović iz SPS-a sve cokćući, pojavi se i onaj V. Ilić, prestolonaslednik Aleksandar sa suprugu, u svoj tradicionalno plavi sako u prestolonasledničkoj kombinaciji sa zejtin pantalonama, izađe i V. Koštunica, V. Ilić mu nešto ša’nu, krenuše barabar sa Dodikom, za njima Bubalo, onaj Palma. Uđoše od zada u tu zidanu i nadzidanu binu, novinari jedva prođoše svo i toliko obezbeđenje, na binu izađoše voditelji u te nošnje, muško reče, Trubaču sviraj zbor, izađoše orkestri, još rekoše da se truba odomaćila, i oni ponoviše da ko ne razume ovu muziku ne razume ni narod, rekoše da je Vlada pokrovitelj, bi Sa Ovčara i Kablara, svi dunuše, biše one prangije i da zemlja drkće, voditelj reče da Sabor otvara g. Milorad Dodik, premijer RS, u prisustvu dr V. Koštunice, predsednika Vlade Srbije, g. V. Ilića, ministra i domaćina…

Saborski probesedi V. Ilić, ima zadovoljstvo i čast da je treći put i za redom domaćin sabora koji je postao srpski, nada se i svetski, brend. Drago mu što su pokazali šta Srbija želi, da se veseli, da u Srbiji bude lepo, i da svi koji nas mrze shvate da smo mi jedan miran, dobar i gostoljubiv narod. Drago mu da po drugi put ovde vidi premijera Koštunicu, ovaj ko da diže ruku, premijera RS, najavi da će na kraju svirati Boban Marković, da sve dodatno zabavi. Onda bi Dodik, koji desnom uvati dršku mikrofona, a levom uze da je pridržava, Dame i gospodo, poštovani predsedniče vlade, braćo i sestre, dolazim iz RS da vam kažem da volimo Srbiju, i da joj želimo sve najbolje, da živimo za njeno dobro, za njenu moć i snagu. Pa sve pridržavajući levom nastavi, Pokazujemo da smo jedan narod, da Guča spaja, da Guča pokazuje koliko smo željni radosti, Srbija danas pokazuje da može da dobija ratove i na diplomatskom planu, prvi put vidimo da Srbija zna kuda ide i šta hoće, drago mi je što mi je pripala čast da otvorim Sabor…

I MINISTAR SE VLADA: I to bi, zvaničnici, sa prisutnim Koštunicom, siđoše sa bine, Dodik ispozdravlja i ode, V. Koštunica se sa Svojim ministrom uputi ka natkrivenoj tribini i sede na najgornju klupu među sav taj Svoj svet, jerbo se na tu tribinu moglo samo sa pozivnice. Voditelj sa bine viknu, Ko je spavo neka se probudi, još viknu, izađe prvi orkestar, na tribini se pojavi trubač Boban Marković, samo što reče, Sad sam stig’o, organizator ga sprovede u najgornji red, obradova se Domaćin, ko da se obradova i Predsednik, i obradova se i Boban što tek je stig’o.

Onda se ređali orkestri, obrada pesme, neke Pšeničice sitno seme, plus čoček ili kolo, pa redom, igralište samo što nije puno, atmosfera taka i taka, ljudi stoje, ljudi sede, tek na neki čoček sitno i u grupama opletu. I na onu tribinu isti slučaj, V. Koštunica zamišljeno gleda, V. Koštunica zamišljeno sluša, i onaj Njegov ministar se vlada, i on sve to belo sluša i gleda. Program uze da traje, onaj sa bine zahvali Vladi RS i premijeru Dodiku na donaciji koncerta Gorana Bregovića, V. Koštunica i Njegov ministar i svi ti se dadoše u odlaženje, na to mesto sede onaj radikal Nataša Jovanović, završi se takmičenje, dunu orkestar Bobana Markovića, to već bi filmski, prekidoše Bobana da proglase pobednike, zlatna truba publike Dejanu Lazareviću iz Požege, po žiriju, najbolji orkestar Demirana Ćerimovića iz Vranja, zlatna truba, koju ispred „Karić fondacije“ dodeli Bora Dugić, Ekremu Mamutoviću iz Vranja.

Pobednici uzeše da se odsviraju na bini, Dejan Lazarević sa svojima, iza bine, stao proslavlja nagradu publike, usitnilo, lomi, ne prestaje. Preko Bjelice šatre skoro prazne, na onoj tezge ulici uz točionice piva opšte zagrevanje, iz zvučnika tuče Reci mi reci da si na umoru, to sve stalo da riknjava i iščevrljuje se, narod udario u odanje, odasvud bije, Jooj joj, joj joj, one jagodinske posade u grupama, prisele uz zidove, uz ivičnjake, u travu zelenu i ostalo cveće, pa to samo zeva i odobrava.