Berba visokog rizika

Iako je na oko 500 hektara vinograda na zapadnim obroncima Fruške gore, kod Erdevika, grožđe ponelo valjda kao nikad dosad, pa berba treba da počne, umesto radosti, ovde je zavladala strepnja, jer je konflikt oko privatizacije lokalnog Poljoprivrednog preduzeća „Erdevik“ došao do tačke da „nisu isključeni ni oružani sukobi“ (kako je svojevremeno to rekao Slobodan Milošević). A kad pukne „prva puška“, zato što se „poredak Srbije“ ovde nasukao u „korisnim nejasnoćama“ koje rabi jedna interesna grupa, ko zna šta se sve može dogoditi – jer osim privatizacionog procesa u Srbiji, koji je u Erdeviku već nastradao, može doći i do drugih žrtava.

Nakon što je „pobunom naroda i zaposlenih“ (koju su potpomogli bodigardi sremskomitrovačkog preduzeća za obezbeđenje Protektor), 18. avgusta iz vinskog podruma PP „Erdevik“ fizičkom silom, uz tuču sa policijom, izbačen navodno nelegalni zakupac vinograda i podruma ovog preduzeća Mile Jerković (o čemu je i „Vreme“ pisalo 21. avgusta), dogodio se „pravni preokret“. Viši trgovinski sud u Beogradu (upravo 18. avgusta) potvrdio je prvostepeno rešenje Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici (od 30. jula) kojim se odbija zahtev Skupštine akcionara PP „Erdevik“ i Upravnog odbora PP „Erdevik“ da se uvedu „privremene mere zbog smetanja poseda“ protiv PTP KD Orač iz Karađorđeva, u vlasništvu spomenutog Jerkovića.

Oslanjajući se na ovu odluku Višeg trgovinskog suda, Jerković je u svojevrsnom „kontrarevolucionarnom udaru“, a radi sprovođenja „srpskog pravnog poretka“ putem „samopomoći“, 26. avgusta, oko 18 časova, ponovo „zauzeo“ podrum koji je navodno zakupio, na čelu stotinak pripadnika „specijalizovanih agencija iz Subotice i Novog Sada“ (koji su uglavnom bili moderno obrijanih glava), a koje je kroz Srem prevozio šleperom prekrivenim ciradom. Kako se Jerković sam pohvalio u novosadskom „Dnevniku“ (28. avgusta), tokom ove operacije „nije prolivena nijedna kap krvi“, a kada je ona okončana „došlo je stotinak policajaca koji su konstatovali da nije bilo narušavanja javnog reda i mira“. Posle toga su se oružane snage ministra Mihajlovića i Jerkovića mirno razišle bez borbe. Ohrabren „nezavisnošću“ sudske vlasti u Srbiji, Jerković je Trgovinskom sudu u Sremskoj Mitrovici podneo „protivtužbu“ zbog smetanja poseda protiv radnika koji su zaposleni u PP „Erdevik“, preko svog advokata Nebojše Crnogorca iz Beograda (28. avgusta).

Ima, naravno, i posmatrača koji su „ponovno preuzimanje“ podruma ocenili drugačije, pa jedan od pismenijih Erdevičana kaže da ga je sve podsetilo na neorealističke filmove o Musolinijevom vremenu kada su grupe njegovih naoružanih crnokošuljaša na kamionima širile fašistički trijumfalizam širom Toskane. Prema rečima istog svedoka, sada Sremci iz Erdevika otkopavaju puške iz svojih bašta i postavljaju osmatrače oko „groznih vinograda“, a na drugoj strani, u samom vinskom podrumu, Jerković verovatno razrađuje svoj plan berbe „u borbenim uslovima“ dok okolo kruže njegovi dostavljači s mobilnim telefonima, a bazen za kupanje pred famoznim podrumom zvrji gotovo prazan uprkos nesnosnoj vrućini, jer se deca sklanjaju na sigurno.

Marinko Zadro, hrvatski državljanin, koji je 9. juna ove godine, od Akcijskog fonda Srbije, za 66 miliona dinara kupio 41,34 odsto akcija PP „Erdevik“, ne znajući da je upravo to jutro Jerkovićev KD Orač overio u sudu ugovor o trogodišnjem zakupu ovog preduzeća, takođe zagovara „mirno rešenje“ u Erdeviku, ali ne krije da je razočaran u pravni poredak Srbije i preti da će tražiti međunarodnu arbitražu da bi zaštitio ukupna ulaganja u ovaj posao od navodno 1,8 miliona evra (Jerković mu sada, preko novina, nudi milion evra da ga „isplati“).

Sve to gotovo nemoćno posmatra „država Srbija“. Istina, premijer Zoran Živković je u jednoj izjavi okarakterisao Jerkovića kao čoveka „sa kriminalnom prošlošću“, a slično se izjasnio i Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije. Najoštriji je bio Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, koji je u jednom govoru u Zrenjaninu (29. avgusta) rekao da se „divljaštvo i teror u Erdeviku neće tolerisati“ i pripretio je da će njegova Liga socijademokrata napustiti zajednički poslanički klub DOS-a ukoliko o ovom slučaju ne dobije „jasno objašnjenje“ od Vlade Srbije. No, Jerković se i dalje ponaša samouvereno, jer smatra da je posao obezbedio kod sudova, pa stalno govori da će se povinovati odlukama nadležnih institucija.

Oni koji smatraju da je u pogledu vinograda i podruma u Erdeviku zakupac Mile Jerković prevario kupca Marinka Zadra i podsmehnuo se Beogradskoj berzi i Agenciji za privatizaciju Srbije, ocenjuju da će njegov ugovor o zakupu verovatno biti poništen kada dođe do rasprave o samoj sadržini tog ugovora, po zahtevu akcionara PP „Erdevik“, ali će presuda u tom sporu, pošto takvi sudski postupci kod nas umeju da se otegnu i duže od dve godine, možda doći tek kada prođe vreme navodno ugovorenog zakupa i kada Jerković temeljno „oberbi“ petostruku zakupninu. Poznati novosadski advokat Srđan Sikimić već pri prvom pogledu na taj ugovor iznosi mišljenje da je uslov koji je u njemu određen da „aktivira“ njegovo dejstvo „pravno nedopušten“ jer je usmeren na „ometanje tuđeg prava“, a ne na ostvarivanje nekog svog interesa.

Ta famozna klauzula (bez ispravke pravopisnih pogrešaka) glasi: „U težnji da zaštite interes u dokapitalizaciji od eventualnih pretenzija mogućih vlasnika paketa akcija, a sve do izrade put opcije i ishodovanja saglasnosti Akcijskog fonda za dokapitalizaciju, pod uslovom da aukcija ne bude na beogradskoj berzi predhodno zakazana, ugovorne strane zaključuju ovaj ugovor u svrhu obezbeđenja, a koji će stupiti na snagu jedino i ukoliko se na nekoj od narednih aukcija na beogradskoj berzi izvrši prodaja Akcija iz portfelja Akcijskog fonda nekom trećem domaćem i stranom, pravnom ili fizičkom licu, odnosno izvrši promena vlasničke strukture u PP „Erdevik“ a.d. na način koji obezbeđuje novom vlasniku pravo upravljanja i vlasništvo od minimalno 50% + 1 (jedna) obična Akcija. U slučaju da se ne ostvari uslov iz gornjeg stava, ovaj ugovor neće imati pravnog dejstva, a tok dokapitalizacije nastavlja se prema put opciji.“

Šta se odmah uočava u ovoj klauzuli ugovora „Orača“ sa „Erdevikom“? Da Akcijski fond Jerkoviću nije dao nikakvo odobrenje za dokapitalizaciju, da se ugovor o zakupu zaključuje protiv interesa eventualnog kupca firme, kao nekakvo „obezbeđenje“ želje jedne ugovorne strane da navodno dokapitalizuje firmu, da takav ugovor može da aktivira samo prodaja preko 50 odsto kapitala PP „Erdevika“ na Beogradskoj berzi (a prodato je samo 41,34 odsto) i da se cela konstrukcija oslanja na nekakvu „put opciju„, koja u našem pravnom poretku uopšte i ne postoji. „Put opcija“ je prema, na primer, Englesko-srpskom ekonomsko-finansijskom rečniku Biljane Simurdić (Novi Sad, 2000), „pravo, ali ne i obaveza da se akcije prodaju po dogovorenoj ceni ili u određenom roku u budućnosti za premiju (LSE) ili hartija od vrednosti koja vlasniku daje pravo da proda određeni broj akcija po fiksnoj ceni u određenom roku (VSE)“. To jednostavno znači da je sastavljač ugovora ili hteo da „opseni prostotu“ nekog sudije (u čemu je izgleda uspeo) ili taj pojam koristi u nekom balkanskom poslovnom „slengu“ čije komunikacijsko područje ne nadilazi naše vašarske dimenzije.

No, kada bismo se pravili blesavi, mogli bismo ceo ovaj erdevički slučaj shvatiti i kao „pravnu zapetljanciju“. Reč je zapravo o nečemu mnogo opasnijem. U državi u kojoj svako ko ima dovoljno telohranitelja može da „zakupi“ šta mu se dopada (i u kojoj se sami telohranitelji diče visinom svojih prihoda, poput gospodina Vukosavljevića, supruga ministarke Rašete-Vukosavljević), ne treba se čuditi što se na ulaganje u tu državu i na učešće u privatizaciji njenih firmi odvažuju samo najjači. No, nama su veoma potrebni i oni manji i slabiji – i domaći i strani ulagači, koji moraju imati zaštitu države Srbije. Država je zato i izmišljena.