Beograd – Bagdad

Među zemljama kojih se to ne tiče, Srbija verovatno spada u one koje s najviše znatiželje prate američke pripreme za rat s Irakom. Sve znamo o Sadamu, o bombama, o Amerikancima, o CNN-u i mogli bismo dati mnogo korisnih saveta Iračanima kad bi nas pitali i kad bismo navijali za njih, kao i Amerikancima pod istim uslovima. Znamo kako to počinje, znamo kako propadaju diplomatski pokušaji da se spreči najgore, znamo kako postupa Sadam, znamo za kolateralne štete koje brzo avanzuju do legitimnih vojnih ciljeva, znamo za sirene i podrume, za vodu i struju i znamo kako posle, kad sve utihne, više ne znamo šta da mislimo.

Da li je to bila pobeda ili poraz, da li smo se oslobodili ili pali u ropstvo, da li je tiranin bio ipak „jedan od nas“, ko je koliko i za šta bio kriv, šta i koga treba da žalimo (osim sebe samih, razume se) i čemu da se radujemo? Ako priznamo da nemamo pouzdane odgovore na ovakva pitanja, ako osetimo izvesnu istorijsku zbunjenost, to je znak da smo ipak nešto naučili i da smo napravili važan korak ka ulasku u veliko svetsko društvo onih koji su odavno stekli to iskustvo i na njemu sagradili svoje demokratske ustanove.

Ako smo, dakle, u tranziciji to je zato što još nismo postali sasvim zbunjeni. Ali, težimo tome, trudimo se i mi sami i još više oni koje smo birali da nas predvode, da nas provedu kroz tranziciju i uvedu u svet relativnih istina i privremenih vrednosti. Oni sami pokazuju nam ličnim primerima svu trošnost i varljivost i sebe i svojih stavova, uverenja i politika. Do onog 5. oktobra znali smo dobro šta hoćemo a šta ne i ko je na kojoj strani; posle se DOS pocepao pa su se i političke strasti podelile i prepolovile i sad samo usamljeni ekscesi remete sveopštu umerenost.

Međutim, to s Irakom, ako zaista počne negde u januaru ili februaru, malo će nas podsetiti na našu nedavnu preistoriju. Kako god taj rat izgledao i kako god se završio, razlike između Srbije i Iraka veće su nego što se može učiniti na prvi pogled. Ni sličnost između Sloba i Sadama nije onolika koliko smo tvrdili za potrebe skandiranja na mitinzima. Ovde je postojala organizovana opozicija, izbori, nezavisni mediji i naš Sadam je na kraju bio prinuđen da prizna izborni poraz i preda vlast.

U iračkom slučaju nema izgleda da se to dogodi. Što se tiče njihovog DOS-a, on će se verovatno pojaviti tek pošto Amerikanci sami obave posao. To znači da je Sadamov režim i stabilniji i gori od Miloševićevog, pa će zato biti više rata, razaranja i žrtava, a nevolje posleratnog oporavka nisam u stanju ni da zamislim. Sirota zemlja ima da se napati toliko da će zaslužiti da je Šešelj i slični prijatelji iračkog naroda hvale na sva usta i ističu Srbima kao primer kako se brane ponos i sloboda.

Rakete će biti iste ili malo bolje, to jest gore, ali na Bagdad neće padati u ime humanosti kao na Beograd, nego iz razloga bezbednosti i nacionalnih interesa, što je razlika između demokratske i republikanske administracije. Ta razlika, lokalno, sa stanovišta konzumenta proizvoda iz repertoara Pentagona možda nije mnogo bitna, ali za ostatak sveta jeste. One naše krstareće rakete bile su instrument globalizacije, a iračke će predstavljati povratak staroj, dobroj, imperijalnoj realpolitici. Za one naše navijali su moralisti, zaštitnici ljudskih prava i ostalih univerzalnosti, za ove nove zalagaće se sasvim drugačija vrsta ljudi: američka desnica koja veruje u oružje, naftu, berzu, himnu, zastavu i hrišćanstvo.

Ne tvrdim da je Buš objavio kraj epohe ljudskih prava, ali najbolja sezona za te vrednosti je svakako prošla, što znači da mnogim nevladinim organizacijama širom sveta neće više biti lako da obezbede donacije. To je bila mreža namenjena promociji globalističkih vrednosti, a pošto Vašington ne planira da se podvrgava nikakvim spoljnim kontrolama, nastojaće da malo obeshrabri sve te humaniste na koje se Klinton oslanjao. Već smo mogli videti tu novu politiku na delu u slučaju neslaganja Stejt departmenta i Međunarodne krizne grupe povodom afere s prodajom našeg oružja Iraku. U potpuno istom maniru i iz suštinski istih motiva je i premijer Đinđić pokazao nameru da potkreše krila ili barem da ignoriše ovdašnje politički najambicioznije NVO-e.

To sve znači da će od velike i dobrostojeće industrije zaštite ljudskih prava preostati samo oni stvarno posvećeni, idealisti i uglavnom volonteri. Oni se verovatno neće mnogo baviti politikom, ni lokalnom ni globalnom, što bi za ljudska prava trebalo da predstavlja čist dobitak. Brljanje humanitaraca po politici proizvodilo je mnogo nesporazuma, kao što se videlo svuda po bivšoj Jugoslaviji. U takvom poslu, kao što iskustvo pokazuje, najbolje je imati stav apsolutne neutralnosti, kakav je oduvek negovao Međunarodni crveni krst. A ko hoće u politiku, eno mu onolike stranke pa neka bira.

Amerikanci se očigledno jako trude da dobiju odobrenje Saveta bezbednosti UN-a za napad na Irak, što ne znači da su između dva bombardovanja naučili da više uvažavaju međunarodne norme. Naprotiv, ostatak sveta naučio je da nije pametno previše se sukobljavati s Amerikancima, pogotovu posle 11. septembra od kad su postali jako živčani, gotovi da pucaju na sve što šušne. Zato će Buš verovatno lakše dobiti nekakvu međunarodnu podršku za svoje bombe nego Klinton, koji svoje nije ni pokušao da legalizuje.

S druge strane, njegove nelegalne bombe onda su bile mnogo popularnije, u Evropi na primer, nego što će biti Bušove čak i ako budu legalne. To je zato što je popularnost Amerike jako opala u korist strahopoštovanja. Amerika kao društvo više nije ideal, ali njenu silu niko ne dovodi u pitanje i ne želi da je na sebi proverava. I Srbija je naučila tu lekciju, ali na našem iskustvu i drugi su nešto naučili.

Tako, na primer, ne verujem da će posle rata u Iraku Haški sud podići neke nove optužnice za zločine kojih će sasvim sigurno biti. Pre svega, biće ih više, ili gotovo isključivo na američkoj strani, a ta strana baš nikako ne pristaje da se nad njom vrši međunarodna pravda. Ovo je za Srbiju izuzetno nepovoljan splet okolnosti, pošto se očekuje da još nekoliko optuženika bude izručeno, pošto je ta operacija još uvek nepopularna i pošto se od toga može praviti politika.

Naime, to što se Amerika izuzima ne znači da i Srbija može da se izuzme. Ali, natezanja oko Međunarodnog suda za ratne zločine stvaraju utisak da bi, uz malo čvrstine i upornosti, Beograd mogao da dočeka nešto kao oproštaj ili ukidanje Haškog tribunala. Pogrešno. Ta ista republikanska administracija u Vašingtonu ne želi da se još neko izuzima od međunarodne pravde jer po čemu bi se onda znalo ko je supersila a ko ne. Ideal bi bio da se ostatak sveta upravlja prema maksimi „Što priliči Jupiteru, ne priliči volu“.

Odavde sledi da nikakvo oklevanje oko tih izručenja, ma koliko izgledalo privlačno i čak perspektivno, ne bi trebalo da bude politika Beograda. Čak i ako bi Amerika, zbog rata u Iraku, izgubila svaki interes za Hag i prestala da vrši bilo kakav pritisak na Beogrda, preostaje Evropa koja na zločine i na taj sud gleda mnogo drugačije nego Srbija i neće tek tako odustati. Dakle, i bez Amerike, cena čuvanja Šljivančanina i ostalih bila bi previsoka.

Srbija je u Miloševićevo vreme dovoljno puta pokazivala koliko visoko ceni svoje nacionalno dostojanstvo, svi su to dobro upamtili, svi znaju da smo bili gotovi da jedemo što se ne jede i sad bismo mogli malo da pogledamo i od čega se živi. Prosto, posle izvesnog vremena argumenti načelnosti postaju zamorni i gube snagu, pogotovu kad su jako nepraktični. Bilo bi, dakle, najbolje kad bi se to mrcvarenje iz Haga moglo naglo preseći i kad bi svi traženi tamo dospeli, pogotovo što znamo da zbilja i nije reč ni o kakvim herojima.

Najzad, mada je u pitanju sud, nismo obavezni da mislimo o pravdi i nepravdi. Za ovaj slučaj dovoljno bi bilo da priznamo poraz. Ovo važi posebno za one koji dokazuju da je to sud zemalja NATO-a koje su nas bombardovale. Pa, baš zato. Pobedili su, a ako je to sud pobednika, onda priznajmo da i nije tako nepravičan kao što bi mogao da bude.

Loše je što postoji dosta onih koji bi da politički eksploatišu nevolje s Haškim sudom jer Srbija ionako ima nekakav problem s odnosom prema pobedama i porazima. U ovoj kulturi razvijen je stav da se u pobedu ne veruje a da se poraz ne priznaje. Pobeda je uvek privremena, površna i sadrži klicu poraza, pa zvuči naivno svako ko proslavlja uspeh. Kao da nije razumeo suštinu. Ali, s druge strane, poraz nam se uvek ukazuje kao nepravedan i samo nas navodi na prkos i naknadni otpor, što nas obično sprečava da iz tog poraza nešto naučimo.

Ako, dakle, tog rata u Iraku bude, dobićemo priliku da još jednom proživimo vlastitu traumu i proverimo šta sad o svemu mislimo. Znam da će Beograd, kao i većina sveta, žaliti Bagdad ne zbog razumevanja za Sadama, nego zbog sećanja na „tomahavke“. Ali, neko će možda požaliti i Amerikance, onako usamljene i odbačene, obmanute od svoje vlasti i uverene da su u pravu. Zar nam sve to nije odnekud poznato?