Da li je neko zaista iznenađen što je Ana Brnabić, predsednica Skupštine Srbije, masno slagala još jednom i to javno, “u kameru” kada je u utorak 19. novembra na konferenciji za medije, sazvanu na prečac, rekla da je opozicija falsifikovala jedan potpis prilikom pokretanja zahteva za sednicu na kojoj bi se raspravljalo o poverenju Vladi Republike Srbije?
“Ja sam skandalizovana”, rekla je Ana Brnabić pred novinarima standardno loše glumeći kako je iznenađena činjenicom da je jedna opoziciona partija, SSP razume se, krivotvorila potpis svoje narodne poslanice. Ta poslanica je Sonja Pernat, doskora članica SSP iz Zrenjanina, koja je dva sata ranije na istom mestu, zajedno sa koleginicom iz Bora Irenom Živković, obavestila javnost da napušta poslanički klub SSP i tu partiju jer “više ne može trpeti zulum” Dragana Đilasa i Marinike Tepić.
Sonja Pernat nije rekla da je neko falsifikovao njen potpis, već da ne može da veruje da je iz medija saznala da je takva inicijativa podneta, a njen potpis bio je deponovan i iskorišćen onako kako su se u takvim situacijama i radi: koriste se deponovani potpisi da se ne bi išlo “okolo” i sakupljalo na više strana.
Još dve poslanice manje, pored nedavno odbegla dva poslanika, smanjile su listu SSP u parlamentu za četiri poslanika pa je Ana Brnabić objavila da je sada Miroslav Aleksić novi lider opozicije. Naime, njegova grupacija ima najviše poslanika. To, razume se, nije tačno, ali ko još mari: Ana je Brnabić je, po ko zna koji put, sa pozicije visokog javnog funkcionera izrekla neistine i na osnovu toga pokušala da “zavrti priču” koja bi trebalo dodatno da oslabi opoziciju i destimuliše građane. A što je još gore, ona je, navodno zbog ovog “falsifikata”, objavila da neće usvojiti zahtev opozicije o raspravi o poverenju Vladi Republike Srbije.
Ovaj preventivni rat sa delovima opozicije očevidno je pažljivo planiran i čekao se moment za akciju. Ovoga puta, izabran je dan kada je opozicija blokadom Palate pravde u Novom Sadu pokušala da pritisne tužioca da se oglasi povodom tragedije na Železničkoj stanici, te da pritisne sud da donese odluku o oslobađanju političkih pritvorenika iz istražnog zatvora.
MILIONERI I MILIJARDERI
Za to vreme, pomerajući fokus odgovornosti sa sebe, svoje partije i partijskih drugova, Vučić je kupio malo vremena da dođe do daha i vidi šta dalje da radi. Naime, njegova stranka spolja izgleda kao monolit, ali sve češće unutra besne sukobi koji se sve teže prikrivaju. Signal da je potrebno nešto uraditi sa strankom, čiji je formalno samo član, videlo se i kada je Vučić pre dve nedelje otišao u stranačke prostorije u Novi Sad da lično “ohrabri članstvo”. Nije tu bilo ni Vučevića, predsednika partije, ni drugih velikaša, poverenika – on sam, u svojstvu člana sa velikim Č, izlazi pred pristalice da im kaže da se neće odstupiti.
Nekoliko dana docnije, u petak 8. novembra, na sednici Glavnog odbora Vučić je održao “zapaljiv govor” u kome je poručio da nema predaje, nema povlačenja, ali i izvukao nesrećnog Bobana Đurovića, predsednika Opštine Vrnjačka Banja i potegao njegovo objavljivanje slika iz Dubrovnika. Posledično, mamac koji Vučić baca prihvataju mediji i brzo se videlo na šta je “predsednik mislio”: ispostavilo se da je ovaj javnosti nepoznati naprednjak vrlo imućan, baškari se na putovanjima, živi “na visokoj nozi” i da ima mnogo više nego što bi smeo po prijavljenim prihodima.
“Odvratne su ti slike, Bobane, iz Dubrovnika” i danas odzvanja prostorijama i umovima velikaša SNS-a, kao i poruka da “vam je malo što ste milioneri, nego hoćete da budete milijarderi”.
Od kampanje pre tačno godinu dana i nastupa u hali “Šumice” u Beogradu kada je stranačkim ortacima poručio: “Bez mene ste niko”, Vučić se nije na taj način bavio partijom koju je napravio posle odlaska iz radikala 2008. godine. U međuvremenu, stranka “krvari” u Nišu, Novom Sadu, tresu se Čačak i Kragujevac – skoro u svim velikim gradovima i u svim velikim odborima traje borba unutarpartijskih frakcija. Jasno je, to nije ideološka nego merkantilna borba: bune se oni koji nisu dobili dovoljno, napadaju lokalne starešine stasale u milionere iz Vučićeve izjave.
Dok se na lokalu “kolju”, Vučić vidi širu sliku i to ga ne raduje. On, kao oprezna politička životinja, izdaleka zna da namiriše opasnost: oseća da uprkos velikoj mašineriji koju čine propaganda, gola sila, lažne vesti i širenje straha, opasnost po režim dolazi od naroda. Građani nisu ludi niti slepi – vide oni dobro kako se ponašaju i žive naprednjaci “na lokalu”. Svi znaju te “Bobane Đuroviće” i jasno im je da oni svoj imetak nisu stekli nasledstvom ili zato što su veliki preduzetnici. Naprotiv – oni su puki budžetski korisnici koji veći deo budžeta usmeravaju u svoje ili džepove poslovnih ortaka.
ČEKAJUĆI OSTAVKE
Kontekst dodatno pogoršava stvar. Posle tragedije u Novom Sadu ljudima se razvedrava i počinju da shvataju kuda vodi tolika krađa javnog novca. Kada vam se na glavu sruši tek rekonstruisana javna zgrada, koja se, inače, pravi da bude najbezbednije mesto i da traje decenijama, poljulja se vera u sistem i državu koje je režim ovde izjednačio sa Vučićem. Taman se nekako oslobodio “litijumskog pritiska” da bi se našao u još goroj situaciji – ljudi su počeli da ga povezuju sa smrću 15 nevinih osoba.
Ovakava pozicija je gadna i za Vućića ogrezlog u proizvodnji i rešavanju kriza. Jer kako objasniti ljudima da niko nije kriv? On ponavlja u još jednom javnom obraćanju u utorak 19. novembra: “Sutra očekujem nove ostavke u Vladi i na drugim mestima”.
Teško da će bilo kakva ostavka ubediti bilo koga da je Vučić i posle ove tragedije rešio da promeni bilo šta u svom načinu upravljanja i da će njegova “ekipa” doživeti suštinske promene. Posle 12 godina vlasti, u kojima je zemlja nešto bogatija jer je celom svetu i regionu išlo bolje, a Srbija se približila organizovanom kriminalu i udaljila od pravne države, Vučić najavljuje da će on biti tu još dve godine, ali, razume se, u to malo ko može da poveruje.
Bezrazložno je sada nabrajati sve njegove neistine izgovorene sa pozicije vlasti, tako da i ove izjave služe za pokretanje emotivne reakcije kod birača. Međutim, ne čuje se da se u tom smislu oglašava bilo ko iz “partije”. Vučić je u SNS-u uveo takvu vrstu strahovlade da se ni u ovoj situaciji strašne tragedije niko ne pojavljuje, niti išta govori. Moglo bi da se pomisli kako su velikaši i milioneri iz SNS-a zaprepašćeni rezultatima svoga rada, ishodom hranjenja korupcije, bahatošću i neznanjem.
Ako ništa drugo, nema više priče o nekakvom “narodnom državotvornom frontu”, što je najavljivao nekoliko godina unazad. Nju su zamenile dve stvari: menadžment opozicije uz pomoć “stranog faktora” i poslovno povezivanje na izgradnji Ekspo kompleksa. Opoziciju je osakatio prošle godine kada je uz pomoć spavača iz redova Zavetnika osujetio pravljanje “desne kolone”, koja bi zajedno sa “Srbijom protiv nasilja” mogla da napravi još ozbiljniji rezultat na republičkim izborima u decembru prošle godine. Kada je to završio i nagradio Milicu “zavetnicu” mestom u vladi a njenu porodicu preselio na TV Pink, bacio se na demokratsku i prorevropsku opoziciju. Nju je uz pomoć partnera “sa zapada” uspeo da pocepa i na taj način osigura pobedu svuda na lokalnim izborima 2. juna ove godine.
ZAR I TI, CRNI BATO
Mrcvarenje i mučenje opozicije time nije zaustavljeno. Ono se odvija institucionalno i tabloidno sve vreme i tokom čitave godine, čak u toj meri da ni sami opozicionari više ne mogu da se snađu u toj vrsti političke igre. Paralelno, otvorio je front i unutar partije prema jedinom preživelom osnivaču SNS-a – Bratislavu Bati Gašiću. Njega je označio kao Bruta preko svog portparola na društvenim mrežama – Vladimira Đukanovića.
Gašić je preostao kao jedini aktivni svedok koji pamti da Vučić nekada nije bio broj jedan, da možda nije bio ni broj dva. To je nešto što ovaj ne može da mu oprosti. Taman kad se očekivala “Batina glava na panju”, dogodila se nesreća u Novom Sadu i pomerila fokus na ministre Gorana Vesića i Tomislava Momirovića, generalnu direktorku “Infrastruktura železnica Srbije” Jelenu Tanasković, ali i na Miloša Vučevića kao vođu premijerskog kabineta.
Lako može da se dogodi da Vučević, formalno najmoćniji čovek u Srbiji (predsednik Vlade i najveće partije) ostane na čelu Vlade manje od godinu dana i bude upamćen samo po smrti 15 osoba ispod nadstrešnice. Čak ni ljudi sa manje samopoštovanja od Miloša Vučevića teško mogu da se pomire sa takvim ishodom, tako da očekivano počinje da “pušta glas” i da traži nešto za sebe.
Vučiću su ostali samo Siniša Mali, Vladimir Orlić, Ana Brnabić i Darko Glišić. Svi ostali mogu da se predomisle, mogu da se sete da se nisu baš u svemu sa njim slagali ili da pomisle da im pripada više nego što im je šef dodelio.
Zbog tog manjka kadrova traže se novi i novi preletači: iz stranaka, sa TV stanica, sa univerziteta, iz pozorišta. Ipak, za toliki broj “javnih nastupa” potrebna je vernija publika.
