Balkanski špijun ponovo jaše

Svojevremeno, kada je u leto 2012. stupio na funkciju predsednika Srbije, Tomislav Nikolić se javno požalio kako ga službe bezbednosti – dve vojne i jedna civilna – ignorišu, jer u izveštajima koje dnevno od njih dobija stoji, na primer, analiza situacije u Grčkoj, gde je koji građanin pod dejstvom alkohola priveden, koja je vojna jedinica na vežbi…

„Ako je to BIA, evo poklanjam i BIA, VOA, VBA da ih vodi ko god hoće. Ako imaju samo te podatke, može opozicija da ih vodi“, rekao je tada Nikolić.

Nikolićevo mišljenje nije, zapravo, govorilo o službama u kojima su tada radili profesionalci (postojala su i primenjivala se pravila i kriterijumi za prijem), već je samo pokazalo da je nekom (a nije teško pretpostaviti kome) bilo stalo da ga stavi u svojevrsnu izolaciju. Nikolić je i tada rekao da izveštaje službi bezbednosti ni ne otvara, iako je to njegova obaveza, jer po funkciji komanduje vojskom a i član je Saveta za nacionalnu bezbednost.

„Jeste, kad bih ja dobijao izveštaje koji se tiču bezbednosti Srbije i onoga što se u Srbiji dešava. Ali pošto ja dobijam analize o onome šta se dešava u Siriji, kako će Irak dalje, šta će biti sa Iranom… Ja sam rekao – hvala vam najlepše“, objasnio je u jednom intervjuu. A na pitanje zašto ne dobija izveštaje o Srbiji, rekao je: „Pa zašto? Kad ne dobijam, šta da radim, da idem da molim da tražim izveštaje? Ko to odbija? Ne znam i ne interesuje me.“

ČOVEK FASCINIRAN SLUŽBOM

Za razliku od Nikolića, njegov naslednik na funkciji predsednika Srbije Aleksandar Vučić ne samo da dobija sve izveštaje, nego se njima i hvali, često i neumereno, verovatno znajući podsvesnu bojazan Srba od tajnih službi i fasciniranost time. Pa su tako prošle sedmice prilikom „obraćanja naciji“ morali da mu u veliku salu na Andrićevom vencu donesu i sto, kako bi navodno mogao da razastre sve papire – govornica mu premala. Stolicu je teatralno sam doneo, sklanjajući onu luksuznu sa naslonima za ruke i objašnjavajući da mu „ne treba fotelja“. Svesno učinjeno, kako bi kamere i foto-aparati to zabeležili. Nekoliko dana posle, ista sala, susret sa decom sa severa Kosova, slikanje, kratka izjava, potom odlazak uz najavu da se vraća za 20 minuta, da odgovori na novinarska pitanja. U međuvremenu, i ovaj put se postavlja sto, za koji seda, sad sa pripremljenom običnom stolicom.

Zašto se Vučić u prošlu sredu „obratio naciji“, posle susreta sa američkim kongresmenom Eliotom Engelom, čovekom koji je albanski lobista i koji se, uzgred, nije pojavio da se zajedno obrate medijima? Počeo je Vučić priču o susretu, nastavio o snabdevanju Srba na severu Kosova, presretanju kamiona, divljenju jedinstvenim Srbima u tom kraju jer su bojkotovali „Haradinajevu i Tačijevu robu“, pa potom obelodanio da su zapadne države angažovale „kompletnu agenturnu mrežu“ u medijskoj, političkoj i crkvenoj sferi, kako bi imali opravdanje za sve, „kako bi Vučić bio kriv za sve“.

„Sve što su mogli da angažuju, to su angažovali i uradili. Nažalost, uspešno, ali ne sasvim uspešno“, konstatovao je Vučić, „otkrivajući“ navodni ključni cilj Zapada i Prištine – „proterivanje srpskog življa sa vekovnih ognjišta sa celog Kosova“, i u tome su „angažovane najmanje dve obaveštajne službe“. I onda, dok je to obrazlagao, uz dramske pauze, Vučić je došao do poente svega, stvarnog razloga zašto je „obraćanje naciji“ sazvano – da odbrani Milana Radoičića, potpredsednika Srpske liste, istog onog za kojeg je pre godinu-dve tvrdio da ga ne poznaje i da prvi put čuje za njega. Isto je tad pričao i „mučeni“ Marko Đurić zaboravljajući da je sa „gospodinom Milanom“ zajedno otvarao šampanjac u severnoj Kosovskoj Mitrovici, uz ono skandiranje „Aco, Srbine“.

Radoičić je očigledno značajna ličnost u državi Srbiji, a to što su kosovske vlasti navodno za njim raspisale međunarodnu poternicu zbog sumnje u umešanost u ubistvo Olivera Ivanovića, moralo je da izazove reakciju Vučića lično. I glavna poruka je bila, uz priznanje da Radoičić „nije cvećka“, da na ni na koji način nije umešan u likvidaciju Ivanovića, za šta su mu dokaze dali MUP i BIA.

„To je potvrđeno kroz različite metode ispitivanja, proveravanja i praćenja pomenutog gospodina“, lakonski je objasnio Vučić.

Jedan bivši funkcioner državne bezbednosti, više nego iskusan, na pitanje autora teksta čime je to Radoičić zadužio Vučića, ironično konstatuje: „Nisi glup… Radoičić je balast kog se on želi osloboditi, ali ne zna kako, jer ne zna šta je sve ovaj pohranio na sigurno mesto o raznoraznim aktivnostima koje je sprovodio.“

Pošto je Vučić od svog nekadašnjeg šefa Vojislava Šešelja naučio štošta o medijskom nastupu, a i fanatično je i sam proširivao znanja „gutajući“ raznu literaturu i sva dela o tome (plus savetnici), negde na polovini izlaganja (a trajalo je 40-45 minuta) došao je do suštine. Nakon što je nabrojao nekih 12 pitanja o slučaju ubistva Olivera Ivanovića na koja predstavnici Kosova i međunarodne zajednice nisu odgovorili, košarkaškim slengom rečeno zakucao je trojku: „mi mislimo da imamo i ime ubice izvršioca, a Albanci ga nemaju“.

I onda dolazi do izražaja Vučićeva umešnost ovladavanja tehnologijom masovne zablude – kad ustvrdi da će državni organi pokušati da nađu materijalne dokaze za ono što su otkrili, „kako bi sa informacijama mogao da izađe u javnost“.

„Ako su mislili da će neko u Beogradu zataškavati istragu, grdno su se prevarili. To što bi nekima najlakše bilo da optuže, kad bi još mogli predsednika, da se dočepaju vlasti, pa da kažemo da je on ubica. Sram vas, bre, bilo! Ne znate šta ćete“, rekao je Vučić, ne objašnjavajući, po običaju, na koga se njegova poruka odnosi.

KLONOVI I ZAGONETKE

Ivanović je ubijen 16. januara 2018. u severnom delu Kosovske Mitrovice, a samo dan kasnije Vučić javno obećava: „Za 15 dana će vam se naše službe objaviti po pitanju Olivera Ivanovića… Službe će po tom pitanju da govore za negde dve nedelje, i šta su saznali i šta ne mogu da saznaju, i tako dalje. Ne mislim da će se mnogi mnogo čemu iznenaditi. Iznenadiće se oni koji su krivca znali unapred.“ Prođe godina i po, službe se nisu oglasile, a i Vučić je reterirao, čeka materijalne dokaze koje Priština i međunarodna zajednica nikako da pošalju, uključujući i čaure iz oružja kojim je Ivanović likvidiran. Da jedan sud koji vodi istragu daje materijalne dokaze drugoj državi, koja ga, usput, ne priznaje i naziva takozvanim, to nije zabeleženo. Ali Vučić lamentira nad time da su dostavljeni ne original, nego „klonovi čaura“.

Čaure su važne u istražnom postupku zbog, prema rečima stručnjaka, tragova koje ostavljaju udarna igla i takozvani izvlakač, to je otprilike ono što bi se moglo nazvati ličnom kartom oružja. Plus specifični tragovi koji na projektilu ostaju tokom ispaljenja, putanjom kroz cev. Baza podataka o oružju, legalnom, a pogotovo ne ilegalnom, koja bi sadržavala takve tragove ne postoji nigde. Jedino može da pomogne ako je to oružje ranije upotrebljavano u nekom drugom krivičnom delu, pa da se onda tragovi poklope. Na prostoru bivše Jugoslavije, gde je toliko oružja bilo u opticaju, teško je poverovati da bi se za jedno očigledno brižljivo pripremano ubistvo, kao što je Ivanovićevo, koristilo oružje iz kojeg je neko već ranije upucan i koje je, stručno rečeno, „kontaminirano“.

U zagonetkama, odlično plasiranim, kako bi se zaokupirala javnost, Vučić svoj nastup dovodi do zamišljenog kraja, znajući da će tabloidi to jedva dočekati – ne optužujući nikog direktno, on pominje neka albanska imena, onako usput. Zapitao je zašto Srbija ne može da dobije snimke sa međunarodnog aerodroma Rinas u Tirani iz tog perioda, a posebno „podatke o kretanju lica Fljorim Ejupi, koje je u Nemačkoj pod prismotrom“. Vučić je onda pitao (pitanje je najbolja odbrana), kako se Ejupi kretao po Tirani i po Kosovu i kako je posle vraćen u Nemačku. I kako je uopšte napustio Nemačku, a pod prismotrom je.

Ejupi je, inače – i tu je Vučić poentirao zajedno sa službama koje su ga snabdele informacijama – osoba koja je bila osumnjičena i osuđena nepravosnažno na 40 godina zatvora zbog bombaškog napada na autobus Niš ekspresa u Livadicama kod Podujeva u februaru 2001, kada je 12 Srba poginulo, a više desetina povređeno. Zbog nedostatka dokaza pušten je na slobodu, presuda je poništena, a on danas živi u Nemačkoj i organima te države podneo je prijavu protiv Vučića, zbog onoga što je izgovorio prošle nedelje. Ali, za srpske tabloide i „dežurne analitičare“ režimskih i drugih televizija uvek zahvalna tema.

Vučić je pomenuo i ime izvesnog Edžmedina Zekaja, koji je kasnije promenio ime u Liraj – da šta je radio u Kosovskoj Mitrovici u tom periodu? Začudo, propagandna mašinerija tog Zekaja više nije pominjala.

Pošto Vučić uvek ima – kako pre početka „obraćanja naciji“ objasne – ranije isplanirane obaveze i postoji mogućnost za samo nekoliko pitanja, mikrofona se, zanimljivo, uvek dočepaju režimski mediji, prvo zvanično ugašeni Tanjug, ne sa jednim nego tri pitanja, a potom Pink, takođe sa tri, gde obavezno moraju biti pomenuti „Đilas, Jeremić i ostali“. Potom eventualno još neko, uključujući i televiziju N1, da bi Vučić mogao da trijumfuje: „Evo odgovaram na pitanje i N1, pa da završimo, čekaju me.“