Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić u subotu nam je nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost najavio novi, još odlučniji obračun sa kriminalom. Ovaj obračun ogleda se kroz drakonsko povećavanje i „minimalnih i maksimalnih kazni za krivična dela koja obuhvataju nasilničko ponašanje, od nasilja u porodici do ubistava, kao i doživotnu kaznu zatvora za najteža krivična dela, poput nasilja u porodici, silovanja, pedofilije, ubistva dece“. Uz to, predsednik je najavio da se prihvata inicijativa Fondacije „Tijana Jurić“ koja je u saradnji sa Blic fondacijom uspela da prikupi 158.460 potpisa podrške punoletnih građana Srbije za uvođenje doživotne kazne zatvora „za najteže oblike teških krivičnih dela, koja su za posledicu imala smrtni ishod deteta, maloletnika ili bremenite žene“ bez mogućnosti uslovnog otpusta.
KAKO SE NIKO RANIJE NIJE SETIO: Čitav ovaj paket oštrog obračuna sa kriminalom i nasilnicima svodi se na ideju da se kroz povećanje zaprećenih kazni potencijalni učinioci odvrate od vršenja krivičnih dela. Da bi se ovaj obračun sproveo u delo, najavljene su i promene u krivičnom postupku, ukidanje garancije prava na pravično suđenje i vremensko ograničavanje trajanja krivičnog postupka na jednu godinu. Uz poslovično zamagljivanje činjenica i njihovu slobodnu interpretaciju kakva ne priliči jednom vrsnom pravniku, predsednik Vučić iznosio je i određene statistike koje nisu lako proverljive, a za koje deo stručne javnosti smatra da nisu tačne. U svakom slučaju, predsednikova poruka je jasna – pooštravanjem zaprećenih kazni za određena krivična dela smanjiće se kriminal u Srbiji. Prosto je neverovatno da se niko toga ranije nije setio!
Predsednik je sasvim dobro predvideo da će nakon njegove najave krenuti oštri napadi i da će se zajedno dići kriminalci i stručnjaci za ljudska prava, da će ići po ambasadama i soliti mu pamet o ljudskim pravima.
Time nam je zapravo poručeno da predsednik nije zainteresovan za poštovanje ustavnih garancija koje još uvek važe u Srbiji. Podsetimo se, prema čl. 1 Ustava, Republika Srbija zasnovana je na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Predsednik nema nikakva ovlašćenja u pogledu predlaganja zakona, već je to prema čl. 123 Ustava posao Vlade, koja se nekako opet pokazala kao servis za sprovođenje predsednikovih zamisli. Ministarstvo pravde ovog predsednikovog servisa krajem decembra formiralo je Radnu grupu za izmene Krivičnog zakonika, koja se nijednom nije sastala, ali to svakako nije sprečilo predsednika da nam u subotu do detalja opiše za koja krivična dela se povećavaju kazne i kako se menjaju procesni zakoni koji stoje na putu naše svetle borbe protiv kriminala, nasilja i korupcije.
Iako predsednik nije preterano zainteresovan za primedbe branilaca ljudskih prava, red je da ga poslušamo i počnemo da mu solimo pamet o ljudskim pravima pre nego što zajedno sa kriminalcima krenemo u obilazak ambasada u Beogradu.
JEDNOSTAVNE STVARI: Fondacija „Tijana Jurić“ otpočela je prikupljanje podrške za uvođenje doživotne kazne zatvora „za najteže oblike teških krivičnih dela, koja su za posledicu imala smrtni ishod deteta, maloletnika ili bremenite žene“, smatrajući da će se time sprečiti da se gnusan zločin čija je žrtva Tijana Jurić nikada više ne ponovi. Suštinski, ideja je da se iza onih koji su pravosnažno osuđeni za krivična dela koja su za posledicu imala smrt trudne žene, deteta ili maloletnika posle njihovog zaključavanja u zatvorima – baci ključ.
Kada se baci ključ, osuđeni za ova krivična dela ostaće u prenatrpanim zatvorima u kojima su uslovi sve češće bliži standardima nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, a sve ređe onima koji bi trebalo da vladaju u zatvorima države koja pretenduje da bude demokratska i moderna u svakom pogledu. O stanju u zatvorima iznete su brojne preporuke Komiteta za prevenciju torture Saveta Evrope, ali, ionako su to samo ljudska prava, a za njih nas nije briga.
Iako ne manjka saosećanja za Tijanine roditelje i razumevanja za njihove motive, činjenica je da je Fondacija „Tijana Jurić“ svojom inicijativom u ruke uzela pitanje kojim bi trebalo da se bave pravosuđe i struka, a ne porodice žrtava krivičnih dela i opšta javnost. Ukoliko se najava predsednika Vučića sprovede u delo – a u njegovu reč ne smemo sumnjati – time će se Srbija vratiti u fazu predmodernih društava u kojima se kazne u krivičnom pravu sprovode i uvode u skladu sa popularnim mišljenjem ili osećanjima porodica žrtava krivičnih dela, a ne onime što stručnjaci koji se bave kriminalitetom, penologijom i drugim srodnim disciplinama imaju da kažu o karakteru, svrsi i efektima kažnjavanja. Problem o kome Fondacija verovatno nije mislila, a predsednika nije briga jeste u tome što je ova inicijativa u direktnoj suprotnosti sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Presudom u predmetu Vinter i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ovaj Sud utvrdio je da nemogućnost uslovnog otpusta u slučaju kada je krivičnim zakonodavstvom predviđena kazna doživotnog zatvora dovodi do povrede čl. 3 Konvencije kojim se zabranjuje mučenje ili nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Dakle – predvidite li doživotni zatvor bez mogućnosti uslovnog otpusta, u pravni poredak uvodite normu koja je u direktnoj suprotnosti sa odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima. Stvari su toliko jednostavne!
Pošto je bilo kakva debata o pitanju uvođenja doživotne kazne zatvora izostala do trenutka kada nam se predsednik obratio sa najavom odlučnog obračuna sa kriminalom, ministrima nije preostalo ništa drugo nego da oberučke prihvate inicijativu pretočenu u predsednikov predlog. Prihvatanjem inicijative koja nije utemeljena na ljudskim pravima na kojima se Srbija zasniva, još jednom se pokazalo da isti mehanizam tako dobro radi na svim meridijanima – od našeg velikog prijatelja Orbana, do Brazila i čvrste ruke Žaira Bolsonara koji će rešiti problem kriminala i korupcije, predsednik Vučić upisuje još jedan plus u kolonu za populizam.
Kako drugačije osim populizmom objasniti činjenicu da oktroisane najave izmena Krivičnog zakonika nisu utemeljene ni na mišljenjima struke, ni na evropskim standardima kojima se predsednik razbacuje u svom subotnjem obraćanju naciji, niti na bilo kakvim analizama efekata četrdesetogodišnje kazne zatvora koja postoji u Srbiji? One služe isključivo tome da se još jednom pokaže kako su deca naše najveće blago, kako štitimo porodicu i istovremeno se čvrstom rukom obračunavamo sa kriminalom.
OBESMIŠLJAVANJE SVEGA: Da su deca naše najveće blago, predsednik Republike Srbije (dok je bio predsednik Vlade, jer sad nije nadležan za to) mogao je pokazati i drugačije. Nevolja je u tome što bi onda morao da poštuje ljudska prava i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije. U ovom predmetu, Evropski sud za ljudska prava utvrdio je povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz čl. 8 Konvencije u slučaju koji se ticao jedne nestale bebe u porodilištu u jednom gradu u Srbiji. Presudom je utvrđena povreda Konvencije i naloženo Srbiji da u roku od godine od dana kada presuda postane pravnosnažna, uspostavi „mehanizam sa ciljem obezbeđenja pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke“. Godina od dana pravnosnažnosti presude odavno je prošla, a Srbija na sve načine pokušava da obesmisli ovu obavezu i uporno ne sprovodi presudu Evropskog suda za ljudska prava. U međuvremenu, sve je manje šanse da se utvrdi sudbina dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji. Međutim, predsednik je pronašao drugi način da pokaže odnos države prema svom najvećem blagu – prihvatanjem inicijative koja je u svojoj srži u suprotnosti sa obavezama iz Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Osim zbog još jednog izlaženja predsednika iz svojih ustavnih ovlašćenja, novog napada na ono malo autoriteta pravosuđa koji je ostao posle svih reformi i mešanja u rad sudske grane vlasti i najave uvođenja sankcija koje su u potpunoj suprotnosti sa ljudskim pravima, ima još razloga za zabrinutost. Udruženje „Srbija protiv smrtne kazne i svih nečovečnih i ponižavajućih kazni“ na svom sajtu navodi da je i prošle godine nastavljen trend porasta podrške uvođenju smrtne kazne u Srbiji. Preciznije, ovaj procenat sada iznosi 56 odsto ispitanika, naspram 54 odsto koliko ih je bilo u 2017. godini. Prostom logikom, kada se mere koje je predsednik u subotu najavio pokažu kao neadekvatne, ne bi nas moglo začuditi ni to da neka nova fondacija pokrene inicijativu kojom bi se skupila podrška građana za uvođenje smrtne kazne u Srbiji. Ukoliko bi i ovakva ideja naišla na sveopšte simpatije (ne)nadležnih, to bi, dalje, „samo“ značilo da Srbija prestane da bude članica Saveta Evrope, povuče ratifikaciju Drugog protokola uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, i eto – očas posla smo pozitivno odgovorili na još jednu inicijativu građana.
A prihvatanje različitih inicijativa građana pokazuje sveopšti demokratski potencijal društva u kom živimo, zar ne?
Autor je programski koordinator A11, inicijative za ekonomska i socijalna prava
