Aska i vuk

„Poštovani, izvinjavam se ukoliko grešim u formi, ali prvi put pišem ovakvo pismo. (…) Znate, zbog straha od osvete, zbog bojazni od stigmatizacije u palanačkoj sredini, zbog upozorenja da se ‘ne ulazi u šut sa rogatim’, dve godine sam igrala kao Aska ispred vuka. (…) I na kraju, dok me nije doveo do trenutka kada sumnjam u ovu zemlju, u institucije, u pravdu.“

Ovo su reči iz otvorenog pisma Marije Lukić iz Brusa institucijama, koje je, na inicijativu autorke, Autonomni ženski centar objavio na svom veb-sajtu u januaru 2019. godine. U trenutku nastajanja ovog pisma, prošlo je šest meseci od podizanja optužnog predloga protiv Milutina Jeličića Jutke, tada još aktuelnog predsednika opštine Brus, za čak dva krivična dela – nedozvoljene polne radnje zloupotrebom položaja i polno uznemiravanje. Kako Lukićeva navodi u pismu, „pisala sam predsedniku Vučiću, gospodinu Glišiću i gospođi Zorani Mihajlović, predsednici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. Pisali su mediji, više desetina tekstova, govorila sam za televizijske emisije, nevladine organizacije za zaštitu žena, ali uzalud. Odgovor nisam dobila.“

Nakon ovog pisma, koje je bilo prelomna tačka da se desetine medijskih tekstova multiplikuje u stotine nacionalnih i desetine međunarodnih, odgovor institucija (čitaj: vladajuće partije) je, konačno, stigao – Jeličić je ostao bez političke podrške. Ipak, bez sumnje, to nije bilo motivisano potrebom da se Marija Lukić razuveri od „demagoških priča o zaštiti žena“, kako je molila u pismu, već upravo pritiskom domaće i međunarodne javnosti i medija u godini kada je globalni #MeToo pokret doživeo vrhunac.

Čini se da slična vrsta pritiska stoji i iza dugoočekivane presude – nakon 18 meseci suđenja i brojnih odloženih ročišta zbog nepojavljivanja optuženog, Jeličić je prvostepenom presudom proglašen krivim i osuđen na tri meseca bezuslovnog zatvora (samo za nedozvoljene polne radnje). Rečima Marije Lukić: „Ja sam znala, svi znaju, ali bilo je važno da i sud donese takvu presudu.“ Bilo je važno, jer tih nekoliko reči, ‘proglašava se krivim’, predstavljaju istorijsku pobedu jedne žene koja je seksualno zlostavljana od strane političkog moćnika u ovoj državi. Ipak, svima koji su pratili slučaj jasno je da presuda od tri meseca zatvora ne predstavlja pravdu koju je zaslužila Marija i koju su zaslužile sve druge žene koje su ga prijavile, a čije su prijave odbačene zbog zastare. Kako je i Marija napisala u tvitu nakon suđenja: „Ne, nisam srećna jer je osuđen na tri meseca. Mirna sam jer znam da sam dala sve od sebe, za sve nas. Mirna sam jer se agonija završila.“

Feministkinje već dobro znaju za koncept institucionalne izdaje, kojim se objašnjavaju situacije kada institucije zakažu pri pružanju adekvatne zaštite i pravde za žene koje prijavljuju seksualno nasilje (ili kada namerno prikrivaju zločine koji su se desili unutar tih institucija, npr. crkvama ili univerzitetima, kako bi sačuvali ugled). Važno je da proširimo ovaj koncept i razumemo da se institucionalna izdaja ne zasniva samo na oslobađajućoj presudi za prijavljenog seksualnog nasilnika, već i na tome da žene ne veruju institucijama, jer institucije ne veruju njima. Odatle mali broj prijava seksualnog nasilja, jer i kada prijave, žene su unapred osuđene na sumnjičave poglede zaposlenih u institucijama koji se pitaju da li se to uopšte desilo, a ako i poveruju da jeste, pogled postane još dublji – treba se lično uveriti čime je to zaslužila. Primera radi, u ovoj državi u kojoj gotovo polovina žena doživljava seksualno uznemiravanje (42 odsto žena, prema istraživanju OEBS-a), 2018. godine podnete su prijave protiv 105 lica (muškaraca), 31 lice je optuženo, a 26 osuđeno.

Ipak, sada kada je Jutka i zvanično kriv, ne mogu, a da ne postavim pitanje – šta bi uopšte bila pravda za Mariju ako ne ova presuda? Da li bi najviša propisana kazna predstavljala zadovoljenje pravde za seksualno omalovažavanje, dehumanizovanje, pretnje, ucene, otkaz, fizičke napade, odlaganje ročišta, zastrašivanje, stres i „agoniju“, kako sama kaže, koju je doživela pre i tokom sudskog postupka? Da li bi predstavljala zadovoljenje pravde za druge žene koje su svedočile, a koje je Jeličićev tim advokata zverski napadao, ili za one koje ni kao svedokinje nisu stigle do suda? Sumnjam. I ne, ovo nije poziv na uvođenje restriktivnijih mera, doživotnih kazni i slično. Ovo je poziv za sve nas koji smo pomislili: „Samo tri meseca!?“, da naučimo da se pravda ne stiče samo na sudu, već da svako od nas može da utiče na nju.

To što je tokom svakog ročišta ispred suda bila grupa ljudi, žena i muškaraca, koji su jasno rekli: „Verujem ti da si preživela seksualno nasilje“ jeste istorijski trenutak za ovu zemlju. To što je jedan dnevni list sa često tabloidnim objavama eksplicitno i uz sve uvažavanje njenog dostojanstva stao na stranu Marije Lukić, takođe je istorijski trenutak, jednako kao i odnos Marije Lukić i novinarke Ivane Jasnić Mastilović, koju je i samu, zajedno sa medijem u kome radi, takođe tužio isti nasilnik, upravo zbog načina izveštavanja.

Marijin „ples za život“ nije stao onog trenutka kada je podnela prijavu. Na neki način, tek tada je počeo. Kao i Aski, njena igra joj je pomogla da savlada strah. To nije ples iz čuvenog citata: „Šta će mi revolucija ako ne mogu da plešem“, ali jeste revolucionarni ples koji je inspirisao i druge. Ne dozvolimo da ih „tri meseca“ u tome zaustave, već budimo sa njima na tom putu, jer mnogo je Aski i mnogo vukova oko nas.