Aljkavost, politika ili nešto treće

U noći između 13. i 14. aprila ove godine, na prozoru stana Dejana Anastasijevića, novinara „Vremena“, eksplodirala je ručna bomba M-52/75. Druga bomba istog tipa, postavljena pored prve, nije eksplodirala i nađena je u blizini. Način izvršenja i tip oružja (veoma opasne ručne bombe) ukazali su odmah na ozbiljan umišljaj i terorističku motivaciju izvršioca ili izvršilaca, kao i podstrekača bez kojih se takve stvari ne događaju. U ove tri nedelje desilo se dosta toga zanimljivog u vezi sa ovim krivičnim delom. Pošto su najviši državni funkcioneri – od predsednika Republike, preko premijera i ministra unutrašnjih poslova, pa do direktora policije – jednoglasno osudili i okvalifikovali taj zločin kako treba, stvar je prešla u policijsku rutinu.

PRAKSA I TEORIJA: Policijska rutina je – hvala Bogu! – precizna i razrađena stvar; procedura je jasna i utabana, kakva i treba da bude. Naime, kada policija dođe do saznanja o izvršenom krivičnom delu i izađe na lice mesta, vođa patrole obaveštava svog šefa smene o tome šta je tamo zatekao; ovaj to zabeleži i o događaju obaveštava dežurnog istražnog sudiju i (po potrebi) dežurnog javnog tužioca (u oba slučaja u zavisnosti od procenjene težine krivičnog dela, tj. zaprećene kazne). Dežurni istražni sudija i (po potrebi) javni tužilac procenjuju hoće li izlaziti na lice mesta – ili će policiji prepustiti uviđajne radnje. Po ustaljenoj praksi, istražni sudija izlazi na lice mesta ako ima smrtno stradalih, ali i ako proceni da je reč o delu na drugi način ozbiljnom; isto je i sa javnim tužiocem. Bombaški napad na novinara (u svetlu dosadašnjih tužnih iskustava) morao bi da spada u dela dovoljno ozbiljna da zasluže prisustvo dežurnog istražnog sudije i javnog tužioca na licu mesta. Ne da bi to prisustvo mnogo pomoglo policijskim stručnjacima: eksplozivna sredstva tog tipa predmet su specijalističke analize; ali prisustvo pravosudnih organa prilikom uviđaja i u prethodnim radnjama daje slučaju na težini, pojačava motivaciju osoblja itd., pa se zato to tako i radi.

A šta se desilo? Niti jedan istražni sudija ni javni tužilac nisu tog jutra 14. aprila bili obavešteni od policije o počinjenom zločinu: ni u Trećem opštinskom sudu i tužilaštvu, ni u Okružnom sudu i tužilaštvu. MUP Srbije će kasnije preko portparola tvrditi da jesu, ali će iz oba suda i tužilaštva stići demanti: nisu. Zašto je MUP osetio potrebu da pre provere kaže tako nešto? Mi to ne znamo, a ne znaju ni u dotičnim sudovima i tužilaštvima.

Dobro: efikasne istražne radnje moguće su i bez svega toga. Dobro: takvi se previdi događaju u brzini, pa se posle krpe naknadnim (čak i antidatiranim, ako treba) papirima. Nije to ništa strašno, samo uobičajena balkanska aljkavost, kazaće rezignirani posmatrači iz struke; događa se svako malo…

E, pa nije baš tako. Nije ovo bila neka saobraćajka u kojoj je kasnije neko umro u bolnici, pa je stvar zaslužila i istražnog sudiju, mada je spočetka izgledala lakše. Ovo je slučaj od početka jasan, mada – na svu sreću – nije bilo mrtvih i povređenih. Nije ovde reč o političkoj i moralnoj percepciji ovog zločina; ovde je reč o nečemu mnogo ozbiljnijem – o krivično pravnom aspektu. Naime, došlo je do problema u očuvanju dokaznog lanca, problema koji bi mogao da postane kritičan ako i kada osumnjičeni ili više njih budu pronađeni i predati pravosuđu. O čemu je reč? Neeksplodirana ručna bomba nađena je na licu mesta i sačuvana kao mogući dokaz. Na toj bombi izolovani su i sačuvani tragovi DNK lica koje je njome rukovalo, kako čujemo. Nije isključena ni mogućnost da je pronađena odskočna poluga („kašika“) one bombe koja je eksplodirala, ali o tome nema podataka. Bilo kako bilo, ispalo je da je ta neeksplodirana bomba našla svoj put do izvesne DNK laboratorije i bez inače obavezne naredbe istražnog sudije za veštačenje. Ispalo je da je naredba istražnog sudije Trećeg opštinskog suda izdata i uručena organima Policijske uprave Beogradske tek u sredu 18. aprila. Onda se pojavilo pitanje: koja DNK laboratorija je zapravo veštačila tu bombu? Ima ih nekoliko, ali nisu sve u statusu ovlašćenih institucija za sudsko veštačenje: u ovom konkretnom slučaju, bomba je poslana na Institut za fiziologiju Biološkog fakulteta odmah po uviđaju, umesto na Institut za sudsku medicinu, specijalizovan i ovlašćen za takve analize za potrebe pravosuđa. Niko ne spori stručnost i naučnu validnost nalaza Instituta za fiziologiju – osim ako se ne nađe jednoga dana advokat nekog mogućeg osumnjičenog koji će proceduralno osporiti nadležnost datog Instituta na formalnoj proceduralnoj osnovi. Te nije taj institut; te gde vam je naredba i šta u njoj piše; te odakle vam nalaz bez naredbe i pre naredbe; i u tom pravcu – moj branjenik je nevin, mada je držao bombu u ruci, ali to pravno ne važi i izuzima se iz spisa, pa neka sud vidi, jer ćemo se žaliti Vrhovnom sudu, pa će to više puta leteti napolje iz spisa i opet natrag, kao što smo već imali, zavisno od političkog raspoloženja Vrhovnog suda.

MERE I STIHIJA: Posle svega što nam se dešavalo, policajcima bi trebalo da bude jasno o čemu je reč: treba se držati procedure jako pažljivo, da nam se ne bi dešavale opisane nevolje sa izuzimanjem dokaza iz spisa i vraćanjem natrag – zavisno od političke klime. Desilo se ovako kako se desilo: rutinska aljkavost se teško savladava, a nikome ionako nije ni stalo… Problem sa aljkavošću je, međutim, u tome što se pod rutinsku aljkavost mogu sakriti i pokušaji subverzije, to jest podrivanja postupka. Kao fol: eto smo to aljkavo uradili, događa se stalno, a u stvari smo prikrili ili unapred pokrili počinioca. Takvoj sumnji ima i te kako mesta, u okolnostima u kojima živimo. MUP je sada u ozbiljnoj neprilici, jer su i Treći opštinski sud i Treće opštinsko tužilaštvo i Okružni sud i Okružno tužilaštvo lepo rekli da nisu bili obavešteni – a morali su biti i MUP je tvrdio da su bili. I šta sad? Briga njih, pljunemo im pod prozor.

Ima tu još jedan aspekt: neposredna kriminalistička analiza na licu mesta po prirodi stvari ograničena je na svedoke (kojih očito nema) i na materijalne dokaze, za koje smo videli šta se s njima događa. Prava kriminalistička istraga neće ići samo iz lica mesta ka spolja, već će ići i iz motivacije počinilaca, to jest tražiće ih tamo odakle se očekuju i među onima koji će od zločina imati koristi. O takvima smo već pisali: u okviru svoje kampanje protiv Haškog tribunala Srpska radikalna stranka već je Dejana Anastasijevića stigmatizovala kao „omiljenog svedoka Karle del Ponte“ (Jorgovanka Tabaković) i „budućeg lažnog svedoka protiv Vojislava Šešelja“ (Aleksandar Vučić) i šta se sada Dejan čudi što mu pucaju bombe na prozoru? Niko ne tvrdi da je ta bomba delo Srpske radikalne stranke, ali nije daleko od pameti da je ta bomba delo jedne sistematski stvarane političke atmosfere, za koju SRS i slične pseudopatriotske snage snose svoj deo odgovornosti. Uostalom, u utorak uveče Aleksandar Vučić nabacio je na jednoj lokalnoj televiziji da oni, radikali, otprilike slute ko je tu bombu stavio Dejanu Anastasijeviću i da će nas uskoro „iznenaditi“ na tu temu; hajde, neka nas iznenade još jednom, pa i to da vidimo.

Zna se da je Služba državne bezbednosti (Treća uprava; unutrašnji neprijatelj) još za vreme Miloševića (pogotovo za njegovo vreme!) vodila brižljivu evidenciju po liniji desnog šovinističkog ekstremizma, sa sve bazama podataka; Sloba Milošević nije ništa prepuštao stihiji, a pogotovo ne svoje mahnite ukoljice. Ta se mudra praksa nastavila (donekle selektivno) i posle Petog oktobra, sve do oružane pobune JSO-a, kada je Služba prešla u ruke Legije i Zemunaca: tokom 2001. po 15-16 pripadnika JSO-a bilo je u svakom trenutku „pod merama“ (stalno slušanje telefona itd.). Nije tu samo o JSO-u reč; Služba je ranije imala (a trebalo bi da i sada ima) uvid u desni šovinistički ekstremizam i nadzor nad njim. Ako nema, onda se izlaže opasnostima raznih vrsta: recimo da im se desi novi slučaj Ćuruvija, a to je poslednje što im treba ovoga trenutka. Malo im je neonacista, „Firera“, skinhedsa, mrakobesnih klerofašista i ostalog šljama; samo im još ovo fali. Unutar BIA ima ljudi kojima je to jasno i već se pokazuju znaci nelagodnosti, jer se – kako izgleda – desilo da se Agencija za Dejana Anastasijevića bila iz nekog svog, svejedno kakvog razloga iznova zainteresovala nedavno, baš nekako nezgodno pred tu eksploziju bombe na prozoru. To nikako nije zgodno ni za Agenciju ni za odlazećeg direktora, ali ni za MUP Srbije.