Aleksandar Saša Ćirić 1950–2014.

Upoznali smo se oko onog šezdesetosmaškog cirkusa i karnevala, kad se on pridružio još kao – ako se ne varam – tek svršeni maturant. Zbog karakterističnih kosih očiju odmah je prozvan „Saša Kinez“. Kasnije, kad sam se vratio iz Zagreba i belog sveta, družili smo se više. Upisao je bio filozofiju, ali ga je sve do kraja, pre neki dan, iznad svega zanimala mediteranska antika, stari Grci pre svega.

Nešto drugo mi je tada kod njega bilo postalo važno: pismenost praćena književnim talentom koji se retko viđa. Bezuspešno smo ga nagovarali da svoje pesmice (izvanredne!) i priče koje je pisao proba da objavi. Odbijao je, jer je bio – i do kraja ostao – perfekcionista. Danas mi se čini da je tako bilo bolje: da se upustio u književnički zanat, teško bi preživeo u tom zverinjaku, jer je bio talentovan – što se tada nije praštalo, a ne prašta se ni danas. Živeo je od plate u SOFK-i, kao sekretar Karate saveza, dok se nije ukazala prilika da ga dovedemo u tadašnji NIN. Tu je morao da piše, perfekcionista ili ne, svake nedelje, i išlo ga je jako dobro. Čini mi se da mu nije padalo lako, ali šta se može.

U međuvremenu smo se družili onoliko s njim i Bojanom, letovali zajedno i sve. Imali su tada tu škodu i vozali su se svuda; tačnije, Bojana je vozila, jer Sašu to nije zanimalo. Čitao je i čitao stalno i sve, što je preduslov za svako pisanje (to se danas zaboravlja). Bio je pažljiv slušalac i razborit govornik; ubrzo sam naučio da ga dobro slušam, imalo se tu šta čuti – sve do kraja. Jednom rečju – čovek talentovan, pametan, obrazovan i razborit. Osim toga, i blage naravi, što je pokušavao da sakrije hinjenom mrzovoljom i imidžom matorog zakerala, što je bilo raskrinkavano posle nekoliko dana, kao što znaju mlađi saradnici „Vremena“.

Naime, po prirodi stvari i po crti svog karaktera, Saša Ćirić postao je sjajan urednik. Bio je – pre i iznad svega – savestan i temeljit u svemu, što je danas postala retka pojava među novinskim urednicima. Njemu ni najmanja činjenična, gramatička (ne dao Bog!) ili slovna greška nije promicala – u granicama razumno mogućim, naravno, jer je određen broj grešaka u svakim novinama neizbežan. Ali grešaka ima raznih, a njemu one činjenične i gramatičke nisu mogle da se provuku. Ne bih umeo da nabrojim koliko puta mi se, čitajući moj tekst, javio telefonom da pita jesam li baš to hteo da kažem ili da me obavesti da je grešku ispravio i bez pitanja. Svaki put je bio u pravu, naravno. A imao je i laku ruku za kraćenje tekstova: neprimetan rez, a tekst kraći i bolji. Bez takvih urednika nema dobrih novina.

Njegova legendarna mrzovolja i nadurenost bile su – što se ubrzo nauči – samo poza i kasnije predmet šala. Mlađi novinari dolazili su smrznuti od straha u početku, ali to nije trajalo duže od nekoliko dana. Mi, koji ga znamo od početka, uživali smo tiho u njegovom humoru dok se deca tresu od treme.

Saša Ćirić došao je u „Vreme“ skoro odmah, sasvim prirodno i bez ijedne primedbe, kao čovek nesporan i poželjan u ovakvoj redakciji, a bili smo tada (1990) prilično izbirljivi. Delio je naš svetonazor, profesionalne i moralne standarde, osobine onoga kako je Igor Mandić svojevremeno opisao „Vreme“, kao – otprilike – novine pristojne građanske orijentacije koje nikada nisu prestupile ni na koju stranu. Moralizirao je Saša kao i svi mi, jer je u novinarstvu koje drži do sebe moraliziranje neizbežno. ¶