Aleksandar Crkvenjakov

Biografija, najkraće: Beograđanin, rođen 1959. Arhitekta po obrazovanju.

Kako je postao novinar: „Oko pokojnog lista beogradske omladine ‘Susret’ motao sam se još dok sam bio u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Ipak, mislim da sam im bio korisniji u distribuciji novina nego kao saradnik. Kakav-takav novinar postao sam s nepunih osamnaest godina, kao dopisnik Studentskog radio programa Index 202 s Arhitektonskog fakulteta. Nešto ozbiljnije, kao urednik i voditelj emisija, počeo sam 1974 – kada su mi malo popustile obaveze na fakultetu. Istovremeno, pisao sam pomalo i za ‘Student’.“

(Potom je 1979. dogurao do TV Beograd, od koje će kasnije, na poznat način, postati RTS. Upamćen je kao voditelj emisije „Čekajući metroa“.)

Kako se dogodilo da ode pre nego što je RTS postao TV Bastilja: „Otišao sam svojom voljom – uzeo sam svoju radnu knjižicu, a oni su mi uzeli propusnicu. Dve godine pre toga sam, takođe svojom voljom, otišao i iz Informativnog programa. Jednostavno, nisam hteo da delim lik i delo. Imao sam sreću, ili bar jaku prekogniciju, da izbegnem sve potonje sukobe i turbulencije, otpuštanja i prinudne odmore…“

Šta je posle radio: „Sve vreme sam na vizit karti hteo da naštampam ‘Radim sve radnje’. Bio sam direktor marketinga Credibel banke, potom sam snimao reklamne filmove za nameštaj u Bugarskoj, postavljao bilborde po Bugarskoj, Poljskoj, Beogradu i Crnogorskom primorju. Vodeći sam stručnjak za trivision sisteme u zemlji. Radio sam, kao arhitekta i marketing konsultant, i sajmove. Kao scenarista i reditelj proizvodio sam komercijalne i dokumentarne filmove. Prodavao sam okolo TV konsalting. Radio sam i scenarija za hepeninge i festivale. Kao honorarni saradnik radio sam emisiju ‘Čekajući metroa’ na Trećem kanalu. Napisao sam i izdao dve knjige, i stalni sam član redakcija satiričnih časopisa ‘Naša krmača’ i ‘BRE!’. Poslednjih godina bio sam u ekipama koje su radile medija-monitoring.“

Da li je bio u Takovskoj ulici 5. oktobra prošle godine: „Bio sam ispred zgrade, i to u više navrata, jer sam mog petnestogodišnjeg klinca pokušavao da pronađem i ‘izvadim’ iz oblaka suzavca – ostao je blokiran u jednom od dvorišta koja spajaju Kosovsku i Takovsku ulicu. Rizikovao sam batine, jer su me neki s boljom memorijom prepoznali i dobacivali: ‘Alo, TV, izgore ti kuća.’ Jedan drugi momak, koji je upravo kamenicom razbijao prozore, veselo mi je dobacio ispod marame koja mu je prekrivala usta i nos: ‘Crvenkovski, i ti si sa nama!'“

Zašto se 5. oktobra vratio u RTS: „Vratio sam se u RTS jer smatram da je to oduvek bila moja kuća iz koje su me isterali ‘divlji’.“

Šta je osećao: „Odmah sam otišao u Košutnjak, jer sam znao da odande može da se emituje. Ušao sam u zgradu, prvi put nakon desetak godina, i umalo da se odmah predomislim – ličila mi je na pust i zapušten provincijski hotel. ‘Podigao’ me je susret s ljudima koje godinama pre toga nisam video – produkcijskim osobljem i novinarima koji su se, kao i ja, vratili.“

Šta je najveći problem „nove“ RTS: „Premnogo grehova, premnogo očekivanja, premnogo ljudi, premalo para, premalo stručnjaka, premalo opreme…“

Kako će ga rešavati: „Samo entuzijazmom i racionalizacijom.“

I kako još: „Znam da gadno zvuči, ali je jedini način da sačuvamo i uspravimo nacionalnu RTV ponovno uvođenje nekakve pretplate. Nema komercijalne javne radiodifuzije – sve u svetu su na javnim prihodima. Molim i za javnu podršku!“

Kada će ponovo otići sa televizije: „Već su mi gledali leđa, pa mi neće biti ni teško ni neobično. Otići ću kada zaključim da je sila entropije sistema veća od naše energije da je preokrenemo; ili kada zaključim da ja, kao vanpartijski čovek bez jakih leđa, nemam snage da se oduprem partijskim sukobima koji bi se prelamali preko leđa i tanušnog obraza sistema.“