foto: marija janković
Priča o ovim ljudima nije samo priča o njihovom siromaštvu. Reč je, pre svega, o sistemu koji ih je prvo usisao nudeći im pomoć, a onda ih svojom lošom organizacijom, nebrigom i ravnodušnošću zgazio skoro do izdahnuća
Na početku, zvučalo je više nego primamljivo, nekima je delovalo čak i neverovatno: da mogu da se prijave na stambeni konkurs Grada Beograda, dobiju u zakup potpuno nov stan sa centralnim grejanjem, u stambenim uslovima o kakvim su do tada mogli samo da sanjaju i uz troškove koje mogu sebi da priušte.
“Ko ne bi bio srećan”, govorili su prilikom useljenja. “Sada prvi put imamo fino i čisto mesto za život i nemam reči da se zahvalim svima u Gradu koji su nam ovo omogućili. Najvažniji je krov nad glavom, a posle ćemo da razmišljamo i o poslu.”
Deset godina kasnije, njihovi računi za Infostan viši su od mnogih računa Beograđana sa normalnim primanjima.
TU ŽIVE “ROBOVI”
Kamendin. Najveće beogradsko naselje socijalnih stanova, u Zemun polju kod novog puta ka Novom Sadu. Dvehiljaditih godina Grad Beograd je tu počeo izgradnju stanova namenjenih svima koji su bez krova nad glavom i koji sebi tako nešto ne mogu da priušte, dakle, onima s najvećim stambenim potrebama ali najmanjim prihodima – velikim porodicama, samohranim majkama, starima, osobama sa invaliditetom i uopšte socijalno ugroženim kategorijama.
Od 2007. Grad je skoro svake godine raspisivao konkurs, a prijavljenih koji su ispunjavali propisane uslove bilo je skoro uvek sedam puta više nego što je bilo raspoloživih stanova. Zato su useljavani samo najugroženiji. Ali ni njihova računica nije bila loša: kao kada bi danas neko rekao ljudima sa primanjima od, recimo 18.000 dinara, da će im mesečni troškovi stanovanja iznositi najviše pet-šest hiljada. Toliko su troškovi stanovanja tada iznosili u Kamendinu. Šta su socijalno ugroženi zapravo imali da plate? Kiriju, odnosno zakupninu, preko računa za Infostan, koja je bila simbolična; 50 posto subvencionisanog računa za Infostan i račun za struju. Ugovor o zakupu stana potpisali su sa Gradom na pet godina, uz obavezu da račune redovno izmiruju. Ako bi jednom zakasnili, izgubili bi pravo na subvencije, ako triput ne bi platili, izgubili bi pravo na ugovor, odnosno stan.
“Prvi sistemski problem je taj što je to ugovor o zakupu stana, to nije ugovor o zakupu socijalnog stana”, kaže za “Vreme” Danilo Ćurčić iz nevladine organizacije A11, koja već godinama pravno zastupa socijalno ugrožene stanare iz Kamendina. “To nije socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, to suštinski nije nikakav poseban ugovor koji njima daje neka veća prava nego bilo kom drugom zakupcu na tržištu. Po interventnoj meri, ako ispunjavaju uslove isto kao i svi ostali građani, socijalno ugroženi mogu da imaju 50 posto subvencionisanog infostana. Samo što se njima, ako ne plate tih prvih pet godina, ne obnavlja ugovor za stan.”
Drugi problem predstavljao je i sam koncept zgusnutog naseljavanja ljudi sa prethodnim teškim životnim nasleđem i različitostima u svakom smislu, a bez ikakve institucionalne podrške. A i još nešto: kod prvih stanara vodilo se računa o tome da određenom broju članova porodice bude namenjen i određen broj kvadrata. Za šest članova 80 kvadrata, što će kasnije, kada u domaćinstvu ostanu samo dva člana, postati nepremostiv problem za plaćanje. Nekoliko godina kasnije, u talasu useljavanja Roma raseljenih iz nehigijenskih naselja, a potom i Aškalija raseljenih sa Kosova, izgleda da se to pravilo nije poštovalo ili je naprosto većih stanova ponestalo.
“Biće gužva, ali srećni smo, sve je bolje od onog gde smo živeli”, kaže jedna od tada useljenih stanarki. “Sada će jetrva i njena porodica živeti u kuhinji, svekar i svekrva u dnevnoj sobi, a ja sa suprugom i detetom u spavaćoj. Ako suprug i ja dobijemo posao u gradskom zelenilu, rešićemo sve probleme.”
Nicale su nove zgrade jedna po jedna, objavljivan konkurs po konkurs i svaki čas se useljavale neke nove socijalno ugrožene pridošlice. Tako je nastao Kamendin, otprilike četiri stambena bloka i 1100 stanova. Danas bi se mogao nazvati i “socijalnim eksperimentom”.
Izuzev najnovijeg, uređenog bloka namenjenog izbeglicama iz BiH i Hrvatske, koji je useljen pre oko tri godine, Kamendin je u svom pretežnom delu i dalje mesto gde žive robovi-dužnici, gde ne dolazi niko osim izvršitelja i policije, mesto gde se stanuje u zgradama koje niko ne održava, u prljavštini, smradu i egzistencijalnom strahu od iseljenja, mesto gde siromašni dobijaju veći račun za Infostan nego ostali građani Beograda, mesto gde je najsiromašnijima isključena struja po nekoliko godina jer nisu imali da je plate, nekima je isključena već devet godina, mesto nabijeno unutrašnjim tenzijama, nezadovoljstvom, beznađem i retko zastrašujućim pričama. I mesto odakle ljudski vapaji ne dopiru daleko.
Poslednji put Kamendin je 2013. ozbiljnije zainteresovao javnost jer se oko 200 prvih stanovnika pobunilo protiv dolaska Roma u susedne zgrade, kada su organizovali višednevne rasističke demonstracije. Međutim, njihovo dužničko ropstvo u koje ih je sve zajedno sistem gurnuo nudeći im život u socijalnim stanovima, kao i siromaštvo koje sada ide već do neslućenih razmera, ne privlači veliku pažnju, ono nije tema ovog grada. Ćušnuta daleko pod tepih, ta tema se, izgleda, ne uklapa u idealnu sliku Beograda – grada investitorskog urbanizma i bogatih kupaca.
SOCIJALNI SLOM
Više od 200 porodica u Kamendinu danas grca u dužničkom ropstvu, a njihovi dugovi iznose od nekoliko stotina hiljada do dva miliona dinara. Više od 70 domaćinstava godinama živi bez struje, nemaju toplu vodu, malo uključe neki agregat, plin, zapale sveću… Nižu se kamate, nižu se i sudski postupci koje Grad pokreće protiv njih zbog neplaćenih računa, a izvršitelji besomučno udaraju po penziji, plati, uzimajući im pola ili dve trećine od crkavica koje primaju. Neki među njima su korisnici doživotne socijalne pomoći. Niko od njih nije obnovio petogodišnji ugovor sa Gradom, ali Grad ih još uvek ne iseljava. Gde će ih?
Na samom početku nije izgledalo da će uslediti takav razvoj događaja. Naime, tokom prve tri godine, korisnici stanova su redovno izmirivali svoje obaveze, plaćali račune tačno po ugovoru kako su i potpisali. Ali, kako tvrde, posle tri godine počeli su da im stižu sve veći i veći računi. I gušenje je počelo. Pošto su preskočili jedan mesec, izgubili su pravo na subvencije i počeli da dobijaju račune za Infostan sa punim iznosom, što je već bio nezamisliv trošak za njihova primanja. Onima koji su i dalje uspevali redovno da plaćaju, Grad se 2014. “zahvalio” tako što je smanjio subvencije sa 50 na 30 posto, što je za mnoge koji su i do tada jedva držali glavu iznad vode bila prelomna tačka. Od tada razmišljaju da li da plate struju ili Infostan, jer oba ne mogu, i najpre su se odlučivali za struju, samo da bez nje ne ostanu. Svakog meseca stizali su im sve veći i veći računi, s uračunatim dugovima, ogromnim kamatama i tokom vremena toliko su narasli da ih više niko nikad ne bi mogao platiti, do kraja života.
“Tri godine sam redovno plaćao”, kaže Božidar Simić u filmu Socijalni slom (TV Insajder). “Posle izvesnog vremena, računi su počeli rapidno da rastu. Kada je supruga dobila otkaz, više nisam mogao. U početku, živelo je nas šestoro u ovom stanu od 82 kvadrata. Supruga je umrla, drugi su otišli, ostao sam ovde samo sa sinom. Ovaj stan je preveliki, kako ja to da plaćam? Moja dugovanja prelaze 1.800.000 dinara. Račun za Infostan mi je 19.000 dinara. Moja penzija je 14.000, ali devet izvršitelja odbijaju mi pola. Život ovde zalazi u pojam metafizike, ne matematike”, kaže on. I nastavlja: “Nalazim se u stanju letargije, kao da sam pod vodom stalno. To je neki odbrambeni mehanizam kad je čovek non-stop pod stresom, a propo što sam invalid I kategorije. Ja ne vidim, ja sam slep”.
Zorana Pavlović, samohrana majka, obolela od multiple skleroze, živi u Kamendinu od 2008. Već osam godina, zbog dugova, isključena joj je struja.
“Redovno sam plaćala prve tri godine, a onda su svi računi skočili. Moja invalidska penzija sada iznosi 31.000, ali izvršitelji mi skidaju 22.000. Moj račun za Infostan je 19.000 dinara. Zamislite da plaćate toliko stan bez struje, a neko vam je 2007. savetovao da uđete u socijalni stan, da vam budu manji troškovi, da imate šta da jedete, da imate bolje uslove života. Najmanje 10.000 evra su mi do sada skinuli izvršitelji sa moje invalidske penzije.”
“Hvala Gradu Beogradu što nam je dao gde da živimo”, kaže jedna stanarka, “sklonili smo se sa užasnih mesta, hvala svima stvarno. Ali, treba nam smanjiti troškove. Ranije sam živela kako sam živela, ali nikad nisam bila ovoliko dužna.”
“Zašto su nam dali ove stanove?”, pita starija žena. “Dogovor je bio da se Infostan plaća po 3000, nije dogovor bio po 20.000.”
Na sve to, pre nekoliko godina, na njihovo ime stigao je i prvi račun za porez na stan iako nisu vlasnici nego zakupci. Bio je to još jedan podli ubod sistema, koji je promptno primenio Zakon o porezu na imovinu od 2013, po kome porez plaćaju i zakupci stana ukoliko žive u njemu duže od jedne godine. Danilo Ćurčić kaže da Ustavni sud, kome je tada podneta inicijativa za ocenu ustavnosti odluke o plaćanju poreza u slučaju socijalnog stanovanja, nije odgovorio već osam godina.
Specijalna izvestiteljka za adekvatno stanovanje UN takođe je 2015. posetila ugrožene porodice u Kamendinu i u svom izveštaju dala preporuke Vladi, ali ni od toga nije bilo ništa. Ni mediji ne mogu da dopru do gradskih vlasti. Retki uspeju da dobiju neformalni razgovor iz koga ništa ni novo ni konkretno ne mogu da saznaju.
Ono što je takođe privuklo naročitu pažnju i što bi moglo da implicira dalje “rešenje” problema jeste i nepoznanica na koju niko nema odgovor: zbog čega je socijalno stanovanje, koje je oduvek bilo u nadležnosti Sekretarijata za socijalnu zaštitu, prešlo u nadležnost Sekretarijata za imovinske i pravne poslove?
ROBIJA JE DOŽIVOTNA
“Dužnici su pisali zajedničke peticije i podnosili ih na razna mesta”, kaže Ćurčić. “Na kraju su podneli u oba sekretarijata, ali ni iz jednog nije stigao odgovor. Pisali su gradonačelniku, on ih je vratio na sekretarijat, pisali su gradskom ombudsmanu, on nije nadležan, pa republičkom ombudsmanu, ni on nije nadležan, niko nije nadležan, niko neće time da se bavi i to tako stoji. To više nije samo pitanje socijalnog stanovanja, nego suštinske diskriminacije ljudi na osnovu njihovog imovinskog stanja. Jer, ta količina nemara Grada Beograda je neshvatljiva.”
Teška je i opora atmosfera u Kamendinu, u njegovom najvećem delu, u najsiromašnijim blokovima. Deca se igraju napolju, ali graje nema. Na nekim zgradama ne postoje ulazna vrata, razvaljena su, u hodniku je sve počupano, vise kablovi, lift ne radi. “Ne radi već dve godine”, kaže jedan dečak, “ali niko ovde ne dolazi da popravlja. Živeo je na vrhu gore jedan stari čovek u kolicima, nije mogao da izađe napolje, samo kad se skupe pa ga iznesu, ali nema ga više, umro je.”
U prizemljima, gde su prvobitno bili zamišljeni poslovni lokali – polupana stakla i đubre. Sa prozora iz ćoškova izviruju glave stanara. Gledaju ko je, izvršitelji ili policija.
“Kada su tuče, divljanja, nasilje, i kada zbog toga zovemo policiju, oni nikad ne dođu”, kaže jedan stanar.
Nailazimo na okrečen lokal sa jakim rešetkama na prozorima, ali zatvoren. To su prostorije lokalnog odbora Srpske napredne stranke. Pored je obućarska radnja, na čijem zidu piše “čast svakome, na veresiju nikome” i “obavezno plaćanje unapred”. Tamo negde je prodavnica, malo veća od kioska, a u onom bogatijem delu naselja ima i mini-samousluga, radnja sa keramičkim materijalom i farbara. Na ogromnom prostranstvu stambenih blokova nema kafića i kockarnica, objekata koji obično “krase” gradska naselja.
U siromašnom Kamendinu najpre se može naići na čemer i jadne, polužive ljude, koji vide spas makar samo u tome što će ih neko pitati “kako žive”.
“Noću upalimo sveću i čekamo da izgori, posle upalimo baterijsku lampu pa bacamo svetlo po zidovima”, kaže jedan od njih. “Živim sa ženom, bolesnom majkom i petoro dece u dvosobnom stanu. Struju nemamo već dve godine. Dužan sam EPS-u 200.000 dinara. Išao sam tamo, molio sam ih da otplaćujem dug na rate, da pokušam nekako to da vratim, ali ne daju, kažu moraš sve odjednom. Ne daju nam čak ni rate. Živim ovde od 2013, sve sam redovno plaćao, ali od jednog trenutka više nisam mogao. Dužan sam za Infostan oko 480.000, išao sam i tamo nekoliko puta, molio da me neko primi, da objasnim zašto nisam plaćao, nikad me nisu primili. Živim u stanu od 50-60 kvadrata, račun za Infostan mi iznosi od 15.000 leti do 25.000 zimi – stavili su mi one aparate na svaki radijator i mere koliko je potrošeno. Zakup mi je sada veći od 4000 dinara. Nije mi samo jasno kako ja u socijalnom stanu, a ovde sam došao kao socijalno ugrožen, moram da plaćam tolike račune, pa ni na Dedinju toliko ne plaćaju.
Išao sam da konkurišem za onaj program, da uzmem kredit i kupim kuću negde, jer imam petoro dece. Samo da se sklonim odavde, ovde je strašno živeti. Noću flašama razbijaju prozore, narkomani nam se skupljaju ispred vrata, ove zgrade niko ne kontroliše niti vodi računa o njima. Rekli su da za mene nema ništa jer imam socijalni stan i dugove. Sad me čeka sudski postupak za iseljenje, ne znam da li će me u zatvor poslati, a tek sam našao posao. Ako ja odem u zatvor, ne znam da li onda imaju pravo da isele moju porodicu? Gde ćemo mi? Priča se ovde po naselju da će sve nas dužnike da presele u neko selo, u kontejnere, znate li nešto o tome? Ako tako bude, pa to je strašno, znate li kako se živi u tim kontejnerima, nemoguće je… Razmišljao sam da uzmem kredit od banke pa da platim sve dugove za struju, bar struju da imam, ali onda opet ulazim u nove dugove. Ja stvarno nemam drugo rešenje, ja nemam dva izbora, moja deca jedu samo suvu hranu.”
Ima nečeg previše teškog i zatomljenog u tom Kamendinu, što ne da miran san. Isto kao i reči jedne stanarke iz epizode “Nikad nam nije bilo bolje” (Marka Žvaka): “Ja znam da sam kriva što nisam plaćala. Do 2013. sve račune sam plaćala, kad sam prestala da primam socijalno, nisam imala nikakva primanja, nisam imala odakle da platim. Znam da sam kriva i priznajem svoju krivicu. Ali molim sve institucije da nam pomognu, dobre i humane ljude, ja sam u mraku sedam godina, imam muža koji je doživeo dva moždana udara. Svaka čast Vučiću, on ima puno posla, ali bi mogao da nam da još jednu šansu da možemo da preživimo kao normalni ljudi.”
Ovim ljudima, kako sada stvari stoje, od plata i penzija skidaće se doživotno iako dug nikada neće moći da vrate. Čak i ako se jednog dana ostvare njihove najcrnje more i budu izbačeni na ulicu, njima taj dug i dalje ostaje. Biće na ulici, ali će morati da plaćaju i dalje, jer izvršitelj ima obavezu da ih juri kao dužnike dokle god imaju neka primanja. Sistem ih namerno prepoznaje samo kroz koeficijente i formule po kojima im obračunava troškove, dok oni svojim tragičnim sudbinama i vapajima pokušavaju da ovaj grad i ovo društvo vrate na najosnovnije pitanje, pitanje čovečnosti.
Suštinski, ovi ljudi su prevareni od trenutka kada su dobili ugovore. Stavljeni su u takve uslove gde se unapred znalo da neće moći da plaćaju, da je reč o ljudima sa malim i neredovnim primanjima, koji nisu dovoljno obrazovani, ili su osobe sa invaliditetom, ili korisnici socijalne pomoći ceo život. Bilo je pitanje trenutka kada će ovo da se desi. S druge strane, među dužnicima ima i onih koji skrivaju prihode pa su ušli u te stanove, koji voze dobra kola, dakle, nisu svi isti. Ima i onih koji su digli ruke od plaćanja, videli su da niko ne plaća pa neće ni oni i ceo sistem se potpuno raspao. Sam Zakon o o socijalnom stanovanju nije uspostavio procedure, uslove, mehanizme zaštite onoga koji stvarno ne može da plati. Ne postoje nikakvi mehanizmi i niko time neće ni da se bavi.
Ovo stanje nije samo u Kamendinu, u naselju “Mileva Marić Ajnštajn” postoji isti problem, možda čak i gori. Ono što je sada jedino ispravno jeste da se sve poništi i da se krene ispočetka. Da se primene nova rešenja, kao što je stanovanje u zaštićenim uslovima, gde se ne radi o ugovornom odnosu, nego se kroz socijalno stanovanje praktično dobija usluga socijalne zaštite.
Situacija u Kamendinu je već pet-šest godina alarmantna. Ono što je važno znati jeste da je broj stanova namenjen socijalnom stanovanju daleko ispod potreba. U Sekretarijatu za imovinsko pravna pitanja, koji vodi računa o toj imovini, vrlo je mali broj ljudi koji se time bavi, dve ili tri osobe što je apsolutno nedovoljno. Ali, i oni se bave samo zidovima. Neko mora da vodi računa i o ljudima. Da li je to Centar za socijalni rad, da li je to u saradnji sa nevladinim sektorom, da li je to u saradnji sa nekim drugim institucijama gde treba da se uključe i ministarstva i Sekretarijat za socijalna pitanja… Jer kada pojedinac ili familija jedan ili dva meseca ne plate račune za struju ili Infostan, to bi već trebalo da bude alarm za nekoga da vidi šta se dešava i kako tim ljudima pomoći. Sada ne postoji niko ko radi sa tim ljudima, ko vodi računa o njima, ko brine da oni ne dođu u tu situaciju, a i kada dođu, šta se zapravo može uraditi kako bi im se pomoglo.
Šta s vremena na vreme uradi sekretarijat za socijalna pitanja? Oni daju jednokratnu pomoć da bi stanari pokrili troškove koje su dužni da plaćaju. Stanari uzmu tu pomoć, neki plate a neki pokriju druge troškove, dugove koje imaju, jer, na primer, kupuju na veresiju ili kupe hranu. Mora se, dakle, brinuti i o ljudima i o stambenom fondu, voditi računa da li deca idu u školu, na koji način im pomoći da idu u školu. Ukoliko su to domaćinstva prvenstveno vezana za socijalnu pomoć, kako im pomoći bilo kroz neki stambeni dodatak ili nešto drugo da im se pokriju troškovi stanovanja. To i jeste suština pomoći ljudima koji žive u socijalnim stanovima.
Nacionalna strategija socijalnog stanovanja doneta 2013. utvrdila je već uspostavljen sistem lokalnih neprofitnih stambenih organizacija i Republičke agencije za stanovanje, što je sve utvrđeno Zakonom o socijalnom stanovanju iz 2009. godine. Novi zakon o stanovanju i održavanju stambenih zgrada donet 2016. koji je zamenio dotadašnje privremeno i prelazno stambeno zakonodavstvo iz 1990, kao i Zakon o socijalnom stanovanju zadržava socijalno stanovanje preimenovavši ga u stambenu podršku, ukinuo je Republičku agenciju za stanovanje i predvideo formiranje Stambenog saveta, koji nikada nije uspostavljen. Postojeće gradske i opštinske neprofitne organizacije (stambene agencije) Zakon nominalno zadržava, ali se one u praksi lokalnih politika većine gradova gase. To jasno govori o promeni političke klime da se rešavanje stambenih potreba ponovo prepusti tržištu. Sporadični projekti i programi gradnje stanova za specifične grupe (zaposleni u vojsci, bezbednosnim službama, bivše izbeglice, Romi i dr.) ne realizuju se kroz zakonom propisane procedure stambene podrške, ne oslanjaju se na strategiju niti u njima učestvuju specijalizovane institucije, kojih zapravo više i nema, već su to ad hoc projekti finansirani iz donacija ili budžeta.
Danas država vrlo snažno podržava izgradnju stanova za tržište, kojom se, pre svega, odgovara na potrebe privatnog sektora za profitabilnim ulaganjem slobodnog kapitala. Iako se time ponuda stanova povećava, cena se ne smanjuje, već takođe povećava i time vodi ka još većoj tražnji iz lukrativnih pobuda, pa se tom stanogradnjom ne rešavaju stambene potrebe stanovništva već se, naprotiv, otežavaju. Pored trošenja nenadoknadivog javnog resursa – zemljišta i stvaranja velikog stambenog fonda koji se ne koristi, treba pomenuti još jedan apsurd u stambenoj politici države, koji se održava još od ranih 1990-ih. U Srbiji postoji državno preduzeće (Građevinska direkcija Srbije) koje se bavi izgradnjom stanova, ali posluje izvan okvira Zakona o stanovanju i održavanju zgrada. To preduzeće ne gradi stanove koji bi se izdavali ili prodavali kvalifikovanim domaćinstvima pod neprofitnim uslovima, već gradi stambeni i komercijalni prostor za prodaju na slobodnom tržištu, u nelojalnoj konkurenciji sa privatnim sektorom kod pribavljanja javnog zemljišta za gradnju.
Grad Beograd poseduje u svom vlasništvu oko 6000 stanova koje daje u neprofitni zakup i koliko sam upoznat, poslednje naselje od 133 stana je građeno od 2012, a useljeno 2018. Problemi sa kojima se suočava grad i zakupci ovih stanova su mnogobrojni: visoki troškovi i velika dugovanja za račune za komunalne usluge, propadanje stambenog fonda i neadekvatno tekuće i investiciono održavanje, formiranje socijalnih geta u mnogim naseljima usled socijalno segregiranih stambenih programa (nije obezbeđeno obavezno mešanje različitih društvenih grupa u okviru zgrade i naselja), fizičko i socijalno devastiranje naselja, nedostatak komunikacije između zakupodavca (grada) i zakupca. Svi navedeni problemi upućuju na zaključak da je možda bolje bilo da takvi stambeni projekti nisu ni postojali, jer se sada pokazuju neodrživim.
Stambene politike se ne vode ad hoc projektima, već podrazumevaju široko razrađen sistem koji obuhvata institucije, propise, stalne izvore finansiranja i donošenje i realizaciju strateških i planskih dokumenata. Sve to Beogradu nedostaje, a kao prioritetni problem u definisanju i vođenju stambene politike i upravljanju javnim stambenim fondom Beograda prepoznat je upravo nedostatak specijalizovane gradske institucije, sa svim nadležnostima koje određuje aktuelni Zakon o stanovanju i održavanju stambenih zgrada. U tom smislu je u nacrt Strategije stanovanja Beograda 2020-2030. za prvi operativni cilj strategije utvrđeno osnivanje specijalizovane stambene institucije koja se bavi pripremom i sprovođenjem stambene politike u Beogradu i koordinacijom rada relevantnih gradskih institucija. Ovaj dokument je pripremila gradska uprava i u formi nacrta on stoji spreman od 2020. za dalje procesuiranje kroz gradske organe radi usvajanja na skupštini.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
