foto: privatna arhiva
Zdravko Ponoš obilazi Srbiju u “konvoju” od dva automobila. U prvom, njegovom privatnom fordu, nalaze se on i vozač, zastavnik u penziji Lazo; dok je Ponoš bio na funkciji načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Lazo mu je bio ađutant. Iza njih sede mlada Nina koja fotografiše, snima i objavljuje na Fejsbuk stranici, te Srđan Milivojević, bivši “otporaš” – on zna svaki deo Srbije i vodi računa o organizaciji. Drugim automobilom, golfom, putuje “šef izbornog štaba”, Ponošev brat Boro, a vozač je njegov prijatelj i vlasnik tog golfa. Prevoze dva montažna štanda
Izborna kampanja – kad se pogledaju količine materijala kojim mediji obasipaju građane vladajuće stranke i državni funkcioneri – deluje kao uhodana i moćna mašinerija. To je manje-više tačno. Ali postoje “detalji” koji pokazuju koliko se i kako sve radi “na mišiće” i rođačko-prijateljsko-zemljačke veze. U to se uverio i autor ovog teksta, prateći jedan dan kampanju predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša.
Nema akreditacija, nema najava ekipa koje će doći, nikakvih administrativnih formalnosti koje traže izborni štabovi što vode pristalice da ih slikaju iza govornika kako da klimaju glavom, žargonski nazvanih “fikusi”. Nema ni postrojavanja pristalica poput onih koje je Vučić uspešno radio 2012. prema sugestiji stranih marketinških agencija. Mada je ta formula potrošena, neki je se i dalje drže, ali ne i Zdravko Ponoš. On nema razglasa, ne drži zaludne govore ni konferencije za novinare po mestima u unutrašnjosti, već ide po ulicama, rukuje se s ljudima, popriča s njima – pa ako koji medij to zabeleži ili zatraži izjavu, on je daje na licu mesta.
KONVOJ OD ČAK DVA AUTOMOBILA
Šef onoga što bi se moglo nazvati Ponoševim izbornim štabom je njegov rođeni brat Boro (Bore, rekli bi u Kninu i Golubiću), magistar političkih nauka, onaj kojeg je glavni urednik jedne televizije sa nacionalnom frekvencijom “prozivao” da je prodavao elektromaterijal na buvljaku, a brat oficir mu pomagao, dovozio robu vikendom. Bolju reklamu nije mogao da dobije.
Ponoš ide na “turneju” po Bačkoj – Bačka Palanka, Bač, Vrbas, Kula, Subotica, u nekim mestima sam, u nekim sa koalicijom za parlamentarne izbore. Gde su ovi drugi, tu ima razglas, bina, mediji… Gde je sam, tu nema nikoga, osim prijatelja i poznanika, drugova iz vojske.
Kreće se ujutro iz Beograda, u “konvoju” od čak dva automobila. Ponoš je u prvom, svom privatnom fordu od 1600 kubika, sa vozačem Lazom, zastavnikom u penziji; dok je Ponoš bio na funkciji načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Lazo mu je bio ađutant. Iza njih sede visprena mlada Nina koja fotografiše, snima i objavljuje na Fejsbuk stranici, te Srđan Milivojević, bivši “otporaš” – on zna svaki deo Srbije i vodi računa u organizaciji.
Drugi auto, golf, vozi njegov vlasnik i ujedno prijatelj “šefa izbornog štaba”, tj. Ponoševog brata. Oni voze logistiku – dva montažna štanda, upaljače i hemijske olovke, koje “šef štaba” lično deli građanima. Pre toga Ponošev brat i “vozač”, inače IT inženjer, izbeglica iz Like, postavljaju te štandove. I kad to postave “vozač” uzima malu kameru, snima pozdravljanje i rukovanje Ponoša sa ljudima, pa to prosleđuje izbornom štabu, u kojem je par ljudi, da to stavljaju na društvene mreže.
U Bačkoj Palanci, Ponoša je dočekalo više desetina ljudi, a na njihovom čelu je čovek za koga većina ne zna ko je. On se izljubio sa Ponošem. Reč je o generalu u penziji Draganu Kolundžiji, tenkisti; kaže da posle Saveza komunista nije bio član nijedne partije. U penziju je otišao svojom voljom, još za vreme “žutih”. Bio je Ponošev najbliži saradnik jer je u to vreme bio na čelu operativnih snaga vojske. Sada se i lokalni novinari zainteresuju za njega, pa je na godišnjicu NATO bombardovanja bio gost Televizije Bačka Palanka, gde je više od pola sata pričao o tome šta se dešavalo na Kosovu – bio je načelnik štaba i glavni operativac jedne od motorizovanih brigada.
“Nemam veze sa politikom, ali Zdravko je moj prijatelj, kakav bih čovek bio da ga ne dočekam i pozdravim”, objasnio je Kolundžija.
“DOBRO DOŠAO, PREDSEDNIČE”
U Bačkoj Palanci ima dosta ljudi izbeglih iz Krajine, svi hoće da se slikaju, ispričaju svoju muku: Ponoš je strpljiv i svakoga sasluša, dok mu brat, “šef izbornog štaba”, ne da signal da treba da krenu. Potom obilaze pijace, ponovo priča sa ljudima, a ni oni ne veruju da je neko “tek tako” došao da se rukuje s njima.
Posle Bačke Palanke – Bač. Sreda je, radni dan, i s obzirom da je to malo mesto okupilo se podosta ljudi, bar pedesetak. Tu je i jedan izbeglica iz Knina, došao iz Vajske da vidi “zemljaka”. Srdačna priča, konstatuje se da su on i “šef izbornog štaba” išli istim autobusom u srednju školu, jer je autobus iz Golubića za Knin išao preko Kolundžija.
Ručak “na brzinu” u jednom selu čije su većinsko stanovništvo Slovaci. U kafani Ponoša upoznaju sa tim šta sve imaju, ugovara se čak i da to bude mesto za venčano slavlje njegove saradnice i njenog dečka. Zastavnika Lazu je teško ubediti, kao i na drugim mestima, da napusti auto – jednom starešina vojne policije to ostaje zauvek, čak i u penziji. Dobroćudni Bosanac, dvometraš, iako u penziji čuva poverena mu sredstva, kako bi se to vojničkim žargonom reklo.
Posle Bača Vrbas, tu je već skup i izborne liste “Za ujedinjenu Srbiju”, ima i razglas, a dok se govornici smenjuje, Ponoš se rukuje s ljudima, fotografiše. Te fotografije su, ispostaviće se kasnije, moćno sredstvo, jer se dele po društvenim mrežama. Dominirala je, na primer, jedna slučajna fotografija iz Bačke Palanke – Ponoš ide ulicom i devojka koja radi objave na Fejsbuku spontano je uslika njega ispod transparenta u čast Vučića “Dobro došao, predsedniče”. Na ulazu u Kulu ista slika, na svim banderama ulične rasvete postavljene zastavice Srbije – kao da su u čast Ponoša.
Ponoš ide potom u Kulu, sam. I tu ga dočekuju građani, među njima i izbeglice. Većina su penzioneri, koji ga pitaju hoće li stvarno da vrati oduzete im penzije ako postane predsednik i da li će mu to biti prvi akt koji će potpisati. “Pa i ja sam penzioner, i ja sam oštećen”, objašnjava im on.
Sledi Subotica, to je već veliki skup – zanimljivo je da je došlo mnogo Mađara, jer se čuje konverzacija na tom jeziku (za razliku od Vranja, gde glasaju za Savez vojvođanskih Mađara, a ne znaju nijednu reč tog jezika). Skup poprilično posećen, govori nisu predugački kako se ljudi ne bi smarali. Posle toga, kratak predah, osveženje u kafani, i potom večera u nekoj čardi kod Palića. Nema tamburaša, nema obezbeđenja, osim neizostavnih policajaca u civilu koji su na radnom zadatku da spreče eventualna narušavanja javnog reda i mira – ako neko pokuša da napadne Ponoša. I njima dobro, “ubili” su taj dan ne smarajući se drugim glupostima.
Narednih dana, nova kampanja Ponoša. “Šef izbornog štaba”, brat Boro, dobio je temperaturu, a prethodno je preležao koronu. I ko da ga menja u tim važnim aktivnostima postavljanja štandova i podele izbornog materijala? Rešenje odmah nađeno – Ponošev brat od tetke Peđa, koji živi u Petrovcu na Mlavi.
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
