Šta smo, a šta nismo, naučili iz katastrofe

Odgovor na pitanje da li nam je korona donela (i) nešto dobro je lak: nije. Bolest ne donosi ništa dobro. Kao ni rat. I tu ne pomaže nikakva dijalektika, koja će pokušati da pronađe ravnotežu između očiglednog zla i nekakvih dobitaka koji se u suočavanju sa zlom, eventualno, mogu pojaviti. Recimo, Drugi svetski rat je bio nepojamno užasan, ali pobedili smo nacizam i fašizam, dok su pomaci na tehnološkoj ravni očigledne: eto, na primer, izumeli smo dušegupku i atomsku bombu, a i Hitler je napravio odlične auto-puteve. Nije sporno da ekstremne okolnosti izvlače ono najgore i, istovremeno, ono najbolje iz ljudi, ali ovde nije reč o pojedinačnim činovima, već o tendencijama.

Na ovom mestu je već rečeno: epidemija je politička pojava koja pogađa čitav narod, čitavu političku zajednicu. Nema, dakle, sumnje da nam je korona, u mnogo čemu, preokrenula život, ali je veliko pitanje – pitanje ovog teksta – da li smo naučili da se nosimo s tim preokretom, ili smo, zapravo, zapali u neku vrstu paralize i čekamo da se nešto dogodi (šta?).

KORONA, RAT

Epidemija i rat apsolutno su zlo, čak i uz jasnu svest da se ne mogu izbeći. Ali, pitanje se može postaviti i drugačije: ako se epidemija (rat) ne može izbeći, šta se može ispiliti iz nužnosti s kojima nas bolest suočava? Pre otprilike 500 godina, Makijaveli je velike nade polagao u nužnost, a svakako u nužnost više nego u ljudsku pamet i dobru volju, te je verovao da nužnost proizvodi ono najbolje u čoveku: dobar si kada moraš biti dobar, a ne kada to želiš. U tom slučaju, dakle, pitanje nije da li je korona donela nešto dobro (nije), nego šta smo naučili iz iskustva epidemije, da li smo se povinovali nekoj nužnosti? Po analogiji s ratom, mogli bismo reći da i rat donosi iskustvo koje bi nam, kao vrsti, moglo biti od pomoći, jedino što nije uočeno da nas je iskustvo rata, za ovih nekoliko hiljada godina istorije, načinilo pametnijima (možda nas je, kao vrstu, načinilo opasnijima, ali to je druga priča). Iskustvo rata naučilo nas je da se za naredni rat valja spremiti bolje nego za onaj koji se upravo završio, te se analogije između rata i epidemije završava na ovom mestu, jer spremiti se bolje za naredni rat znači obezbediti efikasnija sredstva za uništenje, dok se priprema za neku narednu epidemiju, ipak, svodi na očuvanje (a ne oduzimanje) života.

32-01 lisbon-earthquake-1755-1024×778

Uostalom, ako se za rat još i možemo pripremiti, ulog koji donosi epidemija znatno je drugačiji. Videli smo, naime, da su društveni mehanizmi kojima su zajednice reagovale na koronu isti kao u antičko doba, u srednjem veku, ili u novom veku: podizanje fizičkih prepreka prednadiranjem zaraženih. (Uočimo, na ovom mestu, sličnost sa “odbranom” od najezde migranata kao svojevrsne pošasti, što je jednako zanimljiva analogija.) Tako je bilo u doba kuge, kolere, boginja, gripa. Papa Klement VI, recimo, koji je stolovao u Avinjonu, pokušao je da se sačuva od kuge koja je usmrtila trećinu Evrope u periodu od 1347. do 1350. godine, tako što se izolovao u jednoj prostoriji u koju su mu doturali hranu i do kraja epidemije nije otud promolio nos. Ipak, ako uzmemo u obzir da je korona prva pandemija u doba visoke tehnologije, te globalne komunikacione mreže, suočavanje s njom donelo je i nove momente, kakvih ranije nije bilo.

POSTATI EGZISTENCIJALISTA

Filozof Zoran Dimić, sa niškog Filozofskog fakulteta, skreće pažnju na vremenski momenat svake katastrofe i pravi razliku, svim sličnostima uprkos, između antičkog i modernog razumevanja katastrofe: “Najpre, za razliku od antičkih Grka koji su se, kako nam Platon to sugeriše, u vreme velikih nesreća vraćali u svoju prošlost i prizivali slavne pretke, ne bi li se tako presabrali i spremili za nova iskušenja, čovek se u modernom dobu u sličnim situacijama okreće budućnosti. O tome sjajno svedoči čuvena izjava portugalskog premijera, Markiza de Pombala (Marquis de Pombal), neposredno nakon razornog Lisabonskog zemljotresa 1. novembra 1755. godine, koji će potpuno promeniti istoriju Evrope. Na panično pitanje svojih saradnika: ‘Šta ćemo sada’, on je kratko i čudesno pribrano odgovorio: ‘Sahranite mrtve i pomozite ranjenima.’ Nakon toga je poslao po čitavog Portugaliji izaslanike, koji su mesecima detaljno sakupljali svedočenja očevidaca o svim važnim prirodnim fenomenima vezanim za ispoljavanje zemljotresa. Na temelju tih izveštaja, zasnovana je seizmologija kao potpuno nova nauka. Danas bez seizmologije ne možete sagraditi ni najmanju kućicu, a kamoli veliku gradsku četvrt ili neki oblakoder. I ono što je najvažnije, seizmologija je, uz medicinu recimo, jedna od disciplina koja je sasvim sigurno spasila i sačuvala najveći broj ljudskih života. Dakle, na prirodne nesreće, bolesti i slične događaje, moderni čovek reaguje tako što se okreće budućnosti – analizira, računa, eksperimentiše, predviđa.”

Čini se, međutim, da se savremenim ljudima upravo fascinacija računom i izračunljivošću – a latinska reč ratio (racio) znači upravo račun – donekle obila o glavu, jer se račun pokazao prilično nemoćnim pred panedmijom korone. Razume se da se dometi računa vide u upravljanju manjim sistemima – preduzećima, na primer – gde se brzo, sabiranjem i oduzimanje dobitaka i gubitaka, mogu predvideti posledice. “Strašno veliki broj ljudi je u Americi, recimo, odakle dobijamo najpotpunije rezultate istraživanja, u prvih godinu dana korone ostao bez posla”, kaže sociolog Srđan Prodanović s Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda, “ali je još zanimljivije što veliki broj ljudi, posle relativnog stabilizovanja situacije, ne samo da odbija da se vrati na posao, već daje otkaze”. Više, dakle, nego što smo u stanju, u ovom trenutku, da procenimo šta name je korona oduzela, a šta, možda, donela dobrog, možemo da procenimo potencijale koje je pandemija otvorila, dodaje Prodanović.

“Kako, dakle, da tumačimo to što se ljudi ne vraćaju na poslove, iako je gubitak posla, u početku barem, delovala katastrofično?”, nastavlja on. “Čini mi se da je, za ovu dilemu, važan momenat refleksije: ljudi su, naprosto, imali vremena da promisle šta su dobici, a šta gubici načina na koji su, gotovo po inerciji, živeli pre pandemije. Svako je, priteran nužnošću da promišlja svoju situaciju, ako tako možemo reći, postao egzistencijalista, onaj, dakle, ko aktivno promišlja svoj život, umesto da ga, po inerciji, naprosto živi. Razume se, isuviše je nepoznatih u jednačinama koje postavljano, e da bismo doneli precizne i trajne zaključke. Recimo, možda naša analiza nije korektna jer sada, kada se pandemija stišala, jednostavno imamo veći izbor poslova, pa ljudi, opet, mogu da biraju i ne moraju po svaku cenu da prihvataju prvo što im se nudi. Njihova pregovaračka pozicija je, sada, bolja. No, nesumnjivim se čini da je korona bitno uticala na sferu radnih prava i da će pomaci u toj oblasti, pre svega kada je reč o boljim uslovima rada, biti značajni.”

Ljudi su, glasi privremeni zaključak, zahvaljujući pandemiji izašli iz kolotečine, ispali su iz šina koje vode u jednom pravcu, a kada se nađete sami sa sobom, ili makar kada se obrete na nepoznatom tlu, prinuđeni ste da mislite. A to nije najgore što vam se može dogoditi. Naprotiv.

POMAMA MISLI I NAVALA PISANJA

foto: pexels

Profesorka filozofije Milica Rašić važan i dobar iskorak iz kolotečine, a nasuprot ne malom broju svojih kolega, pronalazi upravo u mogućnostima savremenih komunikacija: “Mislim da je onlajn nastava tokom pandemije, uprkos svim lošim iskustvima o kojima se dosta priča, donela štošta dobro. Recimo, ukazala nam je na virtuelni prostor koji je, eto, nadohvat ruke, kao na nešto čime možemo da se pomognemo i olakšamo komunikaciju sa učenicima. Budući da tehnološki razvoj sam to nije uspeo, epidemija nam je pokazala da nam je tehnologija potrebnija i korisnija nego što mislimo. Neuporedivo je lakše poslati učenicima obaveštenje preko google učionice nego im pričati na času, postoje ‘templejti’ za zadatke, pitanja, ankete zahvaljujući kojima izgovori prestaju da važe – nema veze što nisi bio na času i što te je bolelo grlo, ako ti stignu notifikacija ili mejl koji možeš da otvoriš na telefonu. Pandemija nas je naterala da koristimo ove alate i ja se nadam da će oni ostati, ali samo kao pomoć i dodatak, nikako kao zamena za ‘prave’ časove.”

U jednoj autobiografskoj belešci, Slobodan Jovanović kaže da ga je zahvatila pomama misli i navala pisanja. Sudeći po obimu njegovog dela, pomama i navala bili su redovno stanje profesora Jovanovića. Za navalu misli i pomamu pisanja, međutim, savremeni čovek nema vremena, osim kada ga ne pogode bolest ili epidemija. S jedne strane, što bi rekao Kafka, kada je sa sobom čovek je uvek u lošem društvu, ali porazgovarati sa sobom, s vremena na vreme, ipak je nužno.

Upravo je to drugi važan momenat koji ističe profesorka Rašić. Nikako ne bismo smeli da potcenimo učinak slobodnog vremana, nastavlja ona, i suočavanja sa sobom u vreme raznih zaključavanja: “U nekom trenutku tokom prvih talasa epidemije, veliki francuski izdavač Galimar je objavio vest da, otprilike, više ne prima rukopise jer stižu u tolikom broju da ih se ne može pročitati. Silno slobodno vreme s kojim su se odjednom suočili, srećnici bez male i velike dece iskoristili su da, zamislite, napišu delo. Ne znam da li postoje podaci o tome koliko je rukopisa u i o karantinu/pandemiji napisano za ove dve godine, ali Galimar je, eto, morao da stane na put tim omniinspirisanim ljudima. Ne znam koliko je ovaj primer dobar jer hiperprodukciju pisanja ne smatram nečim naročito divnim, ali jeste zanimljivo što se u ljudima probudio poriv za pisanjem: njihovi su dani bili ispunjeni nekakvom svrhom koja se ne svodi na puko preži(vlja)vanje, ljudi su (najzad) razvili svoje ustajale ili, pak, sasvim nove ideje.”

foto: pexels

Slično gledište, iz sociološke perspektive, deli i Srđan Prodanović. “Sve dosadašnje pandemije bile su apsolutni prekid sa dotadašnjim životom, ali upravo zahvaljujući savremenim komunikacijama ova pandemija je bez presedana. Zahvaljujući onlajn sastancima, zahvaljujući zumovima, vajberima, onlajn učionicama, skajpovima, u isto vreme smo živeli prekid s dotadašnjim životom, ali smo ga, drugim sredstvima i nastavljali. Uz to, sada je jasno da je čitava jedna generacija učenika i studenata stasavala u svetu koji se raspao, ali koji su, paradoksalno, upravo savremena komunikaciona sredstva, koliko-toliko, držala na okupu. Ta okolnost ne može da ne ostavi posledice, pri čemu nije nužno da posledice budu rđave.”

IZOSTANAK SOLIDARNOSTI

Najzad, kada je reč o “velikoj politici”, filozof Zoran Dimić vidi još jednu zanimljivu promenu: “Način na koji savremeni svet reaguje na pandemiju korone određen je jednom bitnom političkom činjenicom, koja je definisala moderno doba. Naime, dominantan oblik savremenog političkog uređenja su nacionalne države. Briga takve savremene države pokriva samo ljude koji imaju status građana na određenoj teritoriji. Kao što smo videli, izuzimajući sam početak koji je za sve bio šokantan, držanje tokom pandemije je u većini zapadnih država bio vrlo uzorno. Od nivoa brige za običnog čoveka, preko posebne pomoći za određene društvene grupe, dostupnosti vakcine itd, razvijene države Zapada su uz pomoć svojih jakih institucija uspele da se izbore sa pandemijom uz minimalne ljudske gubitke, ali takođe i minimalnu ekonomsku i društvenu štetu.

foto: ap photo

Međutim, istovremeno su apeli Svetske Zdravstvene Organizacije (ZSO) da se preduzme globalna akcija na svetskom nivou, kojom bi se pomoglo siromašnima i zemljama trećeg sveta, ostali bez odgovora. Aristotelovim rečnikom bismo mogli reći da saosećanje i solidarnost danas funkcionišu, ali samo unutar kruga ‘bližnjih’. Dakle, moderna nauka je običnom čoveku donela silne dobiti koje su mu olakšale i unapredile život (vakcine, na primer), ali koliko god se humanistički orjentisani naučnici i filozofi trudili da politiku vežu za interese čitavog čovečanstva i običnog čoveka, ona ostaje u ‘kandžama lokalnih interesa’. To je neposredno uticalo na način kako su se države i njihove vlade odnosile prema pandemiji. Tako je bilo svuda u svetu, a tako je bilo i kod nas.”

OBNOVA DRŽAVE

U suočavanju s epidemijom isprobana su dva modela: jedan je bio snažna državna intervencija, najviše kroz sistem zabrana i zaključavanja celokupnog stanovništva, dok je drugi model, isproban pre svega u nordijskim zemljama i, delom, u Velikoj Britaniji, građanima prepuštao brigu o odnosu prema epidemiji. Preovladao je model u kojem je država bila glavni igrač i neka vrsta tutora.

Za Srđana Prodanovića, ta okolnost pokazatelj je slabosti tržišnog pristupa i nesmanjene uloge države u savremenom svetu. “Upravo je država bila ona vrsta mosta, kao i u finansijskoj krizi 2008. godine, koja je omogućila da se, što bezbolnije, pređe ruptura, jaz koji je u društvu napravila korona. Utoliko, kao da smo na pragu sazrele svesti da se mora promeniti i pristup zdravstvu, da, naprosto, inkorporiranje privatne prakse, koliko god bilo važno, nije dovoljno i ne može da nadomesti koncept javnog zdravstva, države, ako hoćete, koja obezbeđuje funkcionisanje zdravstvenog sistema. Uostalom, čitav je privatni sektor bio izuzet iz kovid režima. Dodamo li svemu tome i nesigurnost proizvodnje, otvorila se mogućnost stvaranja nove vrste društvenosti. Da li se, pak, to može i ostvariti – ostaje da se vidi.”

Iza korone, dakle, ostaje vrlo nestabilno tlo, te je gotovo nemoguće razabrati jasne posledice ili donositi nesumnjive zaključke, osim, možda, da nije spalila i mogućnosti koje bi donele nekakav boljitak. U ovom trenutku stiče se utisak da je korona na površinu izgurala ono najlošije, počev od antivakserske histerije, do besramnog ponašanja autoritarnih režima – srpski se tu veoma istakao – koji su pandemiju iskorišćavali za pljačku građana i učvršćivanje vlasti, a da su i parlamentarne demokratije liberalnog tipa umele da izgledaju veoma zbunjeno. Utoliko se izvesna nada može položiti u dugoročnije promišljanje onoga što nam se dogodilo i onoga što se događa. Nije se prečesto događalo u istoriji da ljudi bez gunđanja prigrabe eventualne dobre posledice nečeg lošeg, ali pre nego što se dođe do nekakvih odluka, dobro je ponovo uključiti mišljenje u igru.