Votka za pepsi

Mnogi sporedni istorijski koloseci su vodili do Bečkog saveta, Međunarodnog instituta za primenjenu sistemsku analizu (IIASA) i Rimskog kluba, ili od njih vodili ka Moskvi ili Vašingtonu.

Nekadašnji lični sekretar Aurelija Lačeija Ginter Pauli u razgovoru koji smo vodili prošle godine kaže da su posredstvom kardinala Keniga i kancelara Austrije Bruna Krajskog bili organizovani brojni sastanci na kojima je u okviru “istočne politike” Vatikana vođen dijalog sa predstavnicima SSSR.

Kenig je bio u Vatikanu zadužen za nevernike (ateiste) i došao je na ideju da se Sovjetima predloži da katolici dobiju svog biskupa u SSSR. Smatralo se da tamo ima ko 2,5 miliona katolika.

“U razgovorima koji su vođeni sa Sovjetima ocenjeno je da ljudi postaju kriminalci zato što nisu vernici. Zato su želeli da ojačaju ulogu crkve i da crkva zameni vrednosti komunističke partije. O tome se razgovaralo nekoliko puta. Glavna sovjetska motivacija bila je da se spreči da kriminal zameni komunističku ideologiju u postkomunizmu”, kaže Pauli.

PEPSI I NJENA RATNA FLOTA

Pepsi-kola je postala dominantna na sovjetskom tržištu preko Bečkog saveta, a na sovjetskom tlu prvi put se pojavila na čuvenoj fotografiji na kojoj oznojeni Nikita Hruščov u Niksonovom društvu na Američkoj izložbi 1959. pije hladan pepsi koji mu je dodao Donald M. Kendal, u to vreme potpredsednik marketinga Pepsija, a kasnije višegodišnji predsednik Savetodavnog odbora IIASA.

Kao predsednik Kendal je godinama tražio šansu da Pepsi-Kolu odvede u SSSR. Uz posredovanje Bečkog saveta je 1972. godine ugovor bio gotovo potpisan, ali se pojavio problem: kako će Sovjetski Savez da plati Pepsi-Koli?

Problem je bio u tome što SSSR nije imao pristup stranoj valuti i rublja nije mogla da se menja na međunarodnom tržištu. Rešenje je bilo da SSSR plati votkom čiji su svi brendovi bili u državnom vlasništvu. Platili su “stoličnajom”, koja je tako postala svetski brend.

Prvobitni sporazum između Moskve i Pepsi-Kole, koji je tada već u SSSR imao više od 20 fabrika, isticao je 1989. Novi trgovinski sporazum je bio vredan oko tri milijarde dolara i bilo je očigledno da samo ekskluzivnost “stoličnaje” nije više dovoljna.

U to vreme SSSR je imao obilje vojne opreme koje je bio spreman da se reši. SSSR je ponudio da plati Pepsi-Koli flotom brodova i dizel-podmornicama, što je američka kompanija prihvatila. Ugovorom je obuhvaćeno 17 podmornica, krstarica, fregata i razarač, koji su kasnije prodati jednoj švedskoj kompaniji za reciklažu otpada. Sa tih 17 podmornica Pepsi-Kola je nekoliko dana bila 6. najveća vojna sila na svetu po broju dizel-podmornica. Donald Kendal rekao je tada savetniku za nacionalnu bezbednost SAD: “Mi razoružavamo SSSR brže od vas.”

KAKO SU REGRUTOVANI AGENTI PERESTROJKE

Jedan od saradnika Međunarodnog institut za primenjenu sistemsku analizu (IIASA) u Beču bio je najveći ruski stručnjak za teoriju organizacije i upravljanja, akademik Boris Milner. On je bio jedan od osnivača kompanije Menatep na čijem čelu je bio Mihael Hodorkovski. Milnerov sin Jurij, po zanimanju teorijski fizičar, suvlasnik je najvažnijih ruskih onlajn projekata poput Mail.Ru, ICQ, Одноклассники, ВКонтакте i drugih. Mlađi Milner se sreo s Markom Cukerbergom 2009. i poseduje više od 8 odsto akcija Fejsbuka i 5 odsto Tvitera. Kao izraelski državljanin, Milner je sarađivao sa zetom Donalda Trampa Džaredom Kušnerom.

Danas u jednom delu ruske javnosti postoji snažna osuda ove saradnje sa Zapadom i IIASA. Rasprostranjeno je mišljenje da su, između ostalih, i preko ovog instituta SAD i Zapad “regrutovali” svoje “agente uticaja”, sve lidere Perestrojke, uključujući i samog Gorbačova, koji su zatim “glasnošću” i reformama uništili socijalizam, a onda Jeljcinovom politikom rasturili SSSR.

Međunarodni institut za primenjenu sistemsku analizu (IIASA) postoji i danas i nalazi se na istom mestu od osnivanja. Sledeće godine obeležiće pola veka postojanja. Trenutno, IIASA ima 23 zemlje članice, u osoblju skoro 400 ljudi iz celog sveta i globalnu istraživačku mrežu od oko 2500 naučnika i preko 600 partnerskih institucija.

Još uvek postoji i Rimski klub, ali gotovo simbolično, sasvim daleko od nekadašnje slave i uticaja, dok dijalog Istok – Zapad više ne postoji.