24 sata medijske neslobode

Prethodnih godina smo mogli da gledamo domaće verzije najrazličitijih zapadnih programa – od „Britanija ima talenat“ do „Očajnih domaćica“. Ali retko kada je neka balkanska kopija bila toliko dobra i dostojna skupog originala kao emisija „24 minuta sa Zoranom Kesićem“.

Konsenzus o ovoj emisiji, koja štedi malo koga, toliko je snažan da kazati da Kesić nije odličan znači izložiti sebe optužbama da ste frustrirani ili ljubomorni – „hejter“, rečeno žargonom amerikanizovanih generacija. Ipak, da je jedinstvo u Srbiji teže ostvariti nego poslati čoveka na mesec, svedoči tvrdnja da Kesićeva sofisticirana sprdačina predstavlja građanski nastavak Indeksovog radio pozorišta, emisije koju su u Beogradu oduvek prezirali svi oni koji su želeli da deluju „kul“.

Na istom kanalu, pre „24 minuta“, emituje se „Utisak nedelje“ (proizvod produkcijske kuće „Mreža“). Iako, za razliku od zabavnog i teflonizovanog Kesića, žestoko osporavana i klevetana, Olja Bećković je postala institucija, jedan od najcenjenijih novinara u Srbiji.

Za razliku od Aleksandra Tijanića, Olja ne može da napiše knjigu koja bi se zvala „Ja i niko moj“, ali niko od nas nije mogao da bira roditelje. Ona je velika uprkos diskvalifikacijama onih koji ne znaju šta da joj zamere pa insistiraju na ratobornom ocu, kome, čak ni posle serije poraza i kumanovske kapitulacije prikrivene smokvinim listom UNMIK-a, nije dosta ćeranja. Mada, kao i Matiju, Olju najviše vređaju građani koji se ponižene Srbije mnogo više gade nego što žele da razumeju njene hronične frustracije i bolove.

Dve emisije su spojene pupčanom vrpcom i čine jedinstvenu celinu – redak prostor slobode govora i kritičke reči u sve gušćem televizijskom mraku u Vučićevoj Srbiji. Ali, čak i ovi slobodni minuti predstavljaju moćno sredstvo ućutkavanja ponižene profesije, neobičnu alatku koja doprinosi daljem sužavanju prostora za etičkim principima vođeno novinarstvo.

Kesić je u jednom važnom smislu preuzeo ulogu Brankice Stanković – hrabre i autistične novinarke koja je ranije bila zloupotrebljena da bi na B92 bio pacifikovan i obesmišljen otpor medijskih profesionalaca pretvaranju informativnog programa ove kuće u, praktično, dnevni bilten Tadićevog kabineta, Demokratske stranke i sestrinskih evroatlantskih snaga.

Ipak, Brankica je odigrala i neuporedivo značajniju, istorijsku ulogu. Između ostalog, ova neobična i neustrašiva medijska ratnica je, uz malu pomoć prijatelja, utrla put Briselskom sporazumu i, praktično, dokusurila medijski nepismenu Demokratsku stranku Srbije, poslednje Mohikance u borbi za poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta apatijom natopljene zemlje. Brankica će verovatno ostati zapamćena i kao jedan od, to u novinarskom žargonu nema ružne konotacije, najvećih „buldoga“ – kad ščepa „žrtvu“, ne pušta.

Nažalost, prvo Olja i Brankica, a zatim i Kesić, omogućili su Veranu Matiću i njegovim naslednicima (vlasnička struktura B92 je do pre nekoliko meseci bila manje transparentna od bitumena) da otvorenost i kritička reč u potpunoj tišini budu polako uklanjani iz informativnih emisija na nekada najslobodnijoj televiziji u Srbiji. Štaviše, danas važi jedno tužno pravilo – što je Zoran Kesić zabavniji i gledaniji, to lakše i brže nestaje sve ono zbog čega smo voleli B92 i verovali njegovom informativnom programu. Zato, uprkos vrednosti i kvalitetu Olje, Brankice i Kesića, posle višegodišnjeg etičkog čišćenja ovaj medij se pretvorio u karikaturu nedostojnu svog imena.

Ne želim da sugerišem da je za sunovrat na bilo koji način odgovoran popularni trio. Ali, na primer, „Insajder“ o načinu kako je prethodnih godina uređivan informativni program na B92 predstavljao bi jedan od najšokantnijih. Galerija etički osiromašenih likova, prizemnih motiva i ponižavajućih situacija predstavlja savršenu temu za istraživačko novinarstvo. Tabloidi, koliko god da su opasni i moćni, bili bi suviše jeftina i laka tema.

„Utisak nedelje“ i „24 minuta“ Aleksandru Vučiću i njegovim poslušnicima danas prvenstveno služe kao benigni ventil, sofisticirana anestezija za one koji još veruju da nešto može da se promeni u privatizovanoj Srbiji. Iako je Olja, a možda i Kesić, izložena različitim pritiscima i ultimatumima, oni na B92 proizvode jedina dva sata i 24 minuta pravog informativnog programa nedeljno – i u SAD je zabavljački segment, Kesićevski „infotejment“, odavno postao njegov integralni deo.

U informativnim redakcijama, ne samo na B92 već i na ostalim televizijama, caruje ubitačna kombinacija poltronstva jednih, (sasvim razumljivog) straha drugih, profiterstva trećih i gluposti, te blažene ljudske slabosti četvrtih. Postoje, naravno, i oni peti – novinari koji su želeli da govore, ali im nisu dali. Nažalost, bojim se da oni odavno ne rade na bulevarskoj televiziji u kojoj Veran Matić ima manje vlasti nego Zoran Lilić u Miloševićevoj Srbiji.

Ne treba gubiti iz vida da je Veran sam režirao tužan kraj. Novi vlasnici samo dovršavaju posao čoveka koji je, u izuzetno jakoj konkurenciji silikonskih grudi i antifašističkih stavova, bio jedna od najuspešnijih „sponzoruša“ u Srbiji devedesetih – i jedan od najgorih vlasnika medija u prvoj deceniji dvehiljaditih. Matić je uređivanje informativnog programa uglavnom prepustio paranovinarima koji su se, prvo, trudili da ispune očekivanja i hirove čelnika Demokratske stranke, a zatim su se, praktično preko noći, preorijentisali na nove sponzore – naprednjake.

Boris Tadić se Srbijom i njenim problemima bavio sat-dva dnevno, uglavnom predveče. Verovao je da sebe i svoju stranku biračima može „prodavati“ pomoću televizije kao, na primer, uloške s krilcima ili afričku šljivu. Za razliku od „Bokija“, Aleksandar Vučić se trudi da građane Srbije, bar javno, ne tretira kao volove.

Za sada, Vučić ne pokazuje znake infekcije hubrisom, ubitačnim virusom koji je kroz istoriju kosio vlastodršce širom sveta – fatalniji je od Aleksandra Velikog, CIA i Soroša zajedno. Zato činjenica da nema opoziciju ne bi trebalo previše da zavara. Preveliko oslanjanje na „službu“, tabloide i ogroman strah, koji postoji čak i kod njegovih najbližih saradnika, izuzetno je delotvorno, ali ima jednu kontraindikaciju – smanjuje imunitet na opasni virus koja napada najmoćnije.

Što su ljudi bliži Vučiću, to više govore o njegovoj buci i besu. Nasuprot tome, on nam se na televiziji predstavlja kao skoro pa katatonični spoj Majke Tereze i Vladimira Putina. Novi, do šapata utišani Vučić je, kako tvrde, vešta kreacija stručnjaka koga često opisuju kao „novog Šapera“. Sledeći premijer je svog spin-doktora doveo iz Izraela, zemlje koja se već decenijama suočava sa nekim od najvećih izazova vezanih za neophodnost prikrivanja ili prepakivanja neprijatnih realnosti. Ovde će to, pored pojačanog manira i eksplozivnih emocija mladog vladaoca, uključivati i veliki deo politike koju sprovodi.

Izazov nije mali. Zaokret je toliko radikalan i šokantan da mnogi i dalje veruju da je reč o veštom triku voljenog vođe. Verovatno čak ni malosrpska Latinka Perović nije mogla da sanja da će Nemačka postati srce Srbije ili da Vučić može biti veći modernizator od Čedomira Jovanovića, slabe tačke ove iskusne političke komesarke koju obožavaju svi oni koji se gnušaju Srbije.

Ipak, postavlja se pitanje – kako Vučić i moćni ljudi koji ga okružuju racionalizuju svoje novo ja?

Dimitrije Vojnov je odlično sumirao samorazumevanje evrooptimističnog vladara i njegovih medijskih poslušnika – oni veruju da obavljaju „menadžment neizbežnog“. To u velikoj meri objašnjava zašto su čak i neki od najvernijih medijskih ratnika koji su bili u službi DS-a sa lakoćom prešli pod Vučićev barjak. Pri tome, u nameri da istraju na novom kursu ohrabruje ih i široko prihvaćeno shvatanje, koje nije ni neracionalno ni glupo, da je najgora stvar koja danas može da se desi „Beogradu“ – da mu neko vrati „Prištinu“.

Da bi bio uspešan, „menadžment neizbežnog“ podrazumeva ako ne potpuni medijski mrak, onda strogu kontrolu najmasovnijih medija i kroćenje svih onih koji veruju da se Briselski sporazum morao izbeći. Nažalost, naš „put u Evropu“ podrazumeva toliko poniženja i gutanja žaba krastača da to, u suštini, isključuje istinske medijske slobode.

Već je postalo prilično jasno i kakve televizijske „alternative“ će nam biti nuđene u periodu tokom koga neizbežno treba nekako da postane odomaćeno i pretvoreno u „novu normalnost“.

Finansiran američkim kapitalom, Jugoslav Ćosić, muževni novinar koji je karijeru izgradio na samozaljubljenosti, nevešto fingiranom besu i žestini veštog medijsko-političkog preduzetnika, oko sebe okuplja tim uglavnom malo poznatih novinara koji će proizvoditi program koji se najavljuje kao „regionalna televizija Kanal N1“. Meru Ćosićevih sposobnosti ilustruje činjenica da je uspeo da BBC-jevu dinamičnu formu „žustrog razgovora“ pretvori u dosadni „samorazgovor“ – gosti su mu uglavnom služili kao povod da iz dana u dan intervjuiše samog sebe.

Druga moguća alternativa, Al Džazira, dosadna je i bezuba. Iako mlada i moderno upakovana, ova katarsko-sarajevska televizija deluje potrošeno, kao i Goran Milić, glavni urednik, koji je, posle velikohrvatskog nacionalizma, ponovo otkrio jugoslovenstvo. Nije lako oživljavati geopolitičke mrtvace – Milićeva „Al Džazira Balkans“ je, nažalost, najbolja i najzanimljivija kada ne govori o Balkanu.

Ono što se danas može videti na brojnim kanalima daleko je od realnosti Vučićeve Srbije. Sve smo stavili na jednu kartu i ostaje nam da se tešimo televizijom – „drogom nacije“. Ako u nedelju uveče propustite 144 minuta Olje i Kesića, čekaju vas vesti i prilozi koje pripremaju novinari koji su ili ućutkani pretnjama ili su sami zaključili da je bolje ćutati.