Zemljak

„Do you speak English?“ „Nein.“ „Parking… frei?“ „Odakle si ti?“ (na srpskom, sa naglaskom) „Iz Srbije.“ „Pa što ne pričaš svoj jezik, da te razumeju? Možeš ovde i srpski, i albanski, i ciganski, i turski, šta god znaš.“ „A odakle si ti?“ „Iz Ferizaja, Uroševca.“ „Ja sam Momir.“ „Ja sam Agim. Ne možeš ovde da staneš, zabranjeno je, i ja sam stao na minut. Samo moraš dugo da tražiš mesto, gužva je. Je l’ živiš ovde u kraju, znaš kako da se snađeš?“ „Ne živim, ali snaći ću se, hvala ti. A kako si znao da sam iz Srbije?“ „Ma ovde su ti pola naši.“

Nekoliko trenutaka kasnije, Agim trubi iz svog automobila. „Dođi pozadi mene.“ Vozim iza njega, pravimo bezbrojne krugove po ulicama Hegsta, frankfurtskog kvarta. Promiču mladi plavokosi japiji na biciklima, po trotoaru trče dva dečaka u tradicionalnim pakistanskim haljinama, u izlogu radnje za opravku mobilnih telefona okačena je avganistanska zastava; polovina radnji ima natpise i na nemačkom i na turskom. Kada ga izgubim zbog semafora ili gužve, zastane da me sačeka.

Agim se zaustavlja. „Ovde možeš da parkiraš, samo namesti kartončić na dva sata i besplatno je. Je l’ imaš kartončić, možeš da ga kupiš za jedan ojro, a kazna ti je dvadeset.“ „A gde da ga kupim?“ „Pa kad si ti došao ovde?“ „Pre sedam dana.“ „Imaš li neku školu, znaš li nešto da radiš?“ „Znam.“ „E, onda će biti dobro. Hajde sa mnom da ti pokažem gde da kupiš kartončić.“

Hodamo desetak minuta. „I posle kažu kod vas u Srbiji da Albanci mrze Srbe, neće da im pomognu, a vidi ovo. Šalim se, ima svakakvih ljudi svuda. Kada sam ja ovde otišao prvi put u firmu da tražim posao, vidim šef Srbin. Pita me: ‘Odakle si?’, a ja mu kažem: ‘Bolje da ti ne kažem.’ ‘Ma briga me odakle si, nego kakav si radnik? Dođi sutra na posao.’ Nisam verovao sve do sutra, mislio sam da me zeza, a on mi stvarno dao posao. Eto vidiš.“ „A kad si ti došao?“ „Pre sedam godina.“

Agim priča kako se prvo razveo od svoje žene na Kosovu („onako, ne stvarno“), samo da bi se u Nemačkoj oženio zbog papira. „Posle je ispalo da sam se stvarno razveo i stvarno oženio, ali mi nije išlo ni sa tom Nemicom, pa sam se i s njom razveo. Sad tražim neku dobru ženu da živim s njom, ali nikako mi ne ide. Al’ biće valjda jednom. Jednog sina sam uspeo da dovedem ovde, drugi je kod kuće sa majkom, nikako ne mogu da mu sredim papire. Imaš dece? Samo je važno da budeš s njima.“

Pokazuje mi kako da namestim vreme na kartončiću. „Ovo ti je za dva sata, nemoj da zaboraviš. Mnogo je dvadeset ojra za kaznu, tek si došao. Ajd’ u zdravlje i drži se. Ma nemoj da mi zahvaljuješ.“

Nekoliko dana kasnije, kroz subotnju gužvu na ulici promiče poznato lice. U stvari, jedino poznato lice u Frankfurtu. „Ej, zemljak, kako si, jesi se snašao, je li sve u redu?“ „Jeste.“ „Bravo, samo guraj. Ajd’ možda se opet ovako vidimo.“