Zelenu granu s tugom žuta voća

Roditelji su – zapravo, majka; otac je s muzikom bio stao i ostao negde kod Lole Novaković – iz nekog razloga kupovali samo male ploče, tzv. singlice. Uglavnom uspešnice s novog Splita, Opatije, Beogradskog proleća, Vašeg šlagera sezone; plus poneki Cune, Silvana, Toma. Mislim da će prva longplejka ući u naš dom tek kada je ja kupim od svog džeparca, a to će biti grupa Sweet; blago vama mlađima i starijima što ne znate šta je Sweet, teško meni što će vam Youtube lako i brzo proširiti vidike.

Razume se da su među tim malim pločama koje smo slušali na nekom beličastom izgovoru za gramofon (po svoj prilici realsocijalističke proizvodnje) bile Skalinada, Malinkonija, Nedostaješ mi ti i već sve ono što je najveći Dalmoš među pevačima i obrnuto (okej, za one s jeftinijim ulaznicama to je bio Mišo Kovač, ali budimo ozbiljni); bile su one, kao malo šta drugo, zvučna kulisa jednog istorijski kratkog, a opet beskrajno dugog i sporog hipa vremena, epohe visoko sredovečne a još privlačne Jugoslavije, onog jedinog u kojem je bila moguća pesma kao Zemljo moja VIS Ambasadori, pošto bi svako drugo vreme za nju bilo prerano ili prekasno.

E sad, gramofonske ploče imaju A i B stranu; kod singlica to je najčešće značilo: na A strani je hit, bestseler, pesma zbog koje se ploča kupuje, a na B strani nešto više onako za popunjavanje prostora: B strane singlica bile su tako marginalne da obično nisu ulazile ni na buduće longplejke naših istaknutih umetnika.

Da me ubijete ne mogu da se setim kojem je od hitova ova pesma bila B strana, a neposredni materijalni dokazi odavno su sagoreli u bespućima povijesne zbiljnosti (okej, naknadna internet pretraga upućuje na Skalinadu!); tek, pesma se zove Zelenu granu s tugom žuta voća, a pesnik je niko manji nego Tin Ujević. Nikada Oliver neće otpevati ništa bolje, lepše, važnije, jače; da je samo to u životu otpevao, uostalom, ne bi bio manji nego što je ovako, sa svim tim naramcima festivalskih hitova. A pesma je, opet, pomalo poluanonimna do dan-danas, i mislim da je to sasvim u redu. Ima pesama koje bi se glupo pohabale da ih svi znaju; srećom, to su uvek nekako baš one pesme u koje je genijalnom umetničkom intuicijom – možda baš kompozitora Zdenka Runjića – ugrađeno nešto što ih čuva od prekomerne poznatosti.

Kako sam je uopšte otkrio, tada, u vreme kada sam sve prilježnije tražio nešto drugo od roditeljske muzike i svega roditeljskog? Verovatno sam u neko dugačko prepodne dok su otac i majka bili na poslu a mene mrzelo da spremam matematiku za prvi popodnevni čas jer ionako ništa ne razumem a još i manje me zanima, vrteo B strane majčinih singlica tragajući za iznenađenjima, za iskakanjima iz matrica koje nisu bile moje i nisu se meni obraćale, toliko sam već tada razumeo. I namah se, a trajno, zaljubio u tu malinkoniju koja nije festivalska nego prava, u taj težak, opojan miris spljetskog perivoja u kojem je, umesto naporne i stereotipne estradne dalmatinštine, bilo sve slatkoće i težine sveta, i jednog slavenskog, primorskog Juga u njemu, u kojem pjesnik nije hodao malen ispod zvijezda ali jeste bio loman i lomljen divotom i mižerijom ljubavi, a Pjevač je (sve sa svojim ajme-meni cvikama) bio njegov savršeni glas, njegov prirodni nastavak drugim sredstvima.

Od tada su ljudi Zelene grane moji ljudi, sestre i braća koja „sanjare s mirom dok se duša noća“; nema nas mnogo, ali se lako raspoznajemo. Jedne smo večeri, ima tome desetak godina, Boris Dežulović i ja u njegovoj makinji, na pustoj cesti od Umaga do Motovuna, iz sva glasa revali Zelenu granu dok su nas žene gledale zabavljeno, ali je nama bilo baš gušt i šta sad tu? Jer ne kaže tek tako Tin, kroz Pjevača: „Sva ljubav moja usred ceste kisne/ moje je srce od sedam komada/ pod svakim mačem jedan plam da vrisne/ nad mojim dahom mramorna gromada.“ Dah je trošan i svi ga jednom potrošimo, ali ne može mramorna gromada ugušiti ni pesmu, ni glas.