Zašto ne slušam predsednika

Predsednika Srbije sam prestao da slušam i gledam nakon izborne noći 2016. godine. U tom trenutku je pređen Rubikon, ili – ako ćemo da budemo patetični – činom rušenja u Savamali ritualno je ubijena “petooktobarska republika”. O rušenju sam se informisao putem društvenih mreža – sticajem okolnosti, prijatelj mojih prijatelja bio je među slučajnim prolaznicima u Hercegovačkoj ulici koji su lišeni slobode dok su pripadnici organizovane kriminalne grupe rušili jedan beogradski kvart, a policija ćutala. Nema potrebe da vam opisujem šta se nakon toga dogodilo, sve već vrlo dobro znate.

Razlog što sam raskrstio sa interesovanjem za predsednikove nastupe leži u činjenici da se tog jutra, 25. aprila 2016. rodio režim kakvih smo u istoriji imali koliko hoćete, sa osobenostima koje su opisane već toliko puta. Te noći je pod velom tajne nastao poredak sa odlikama u kojima nema ama baš nikakve tajnovitosti – ni u načinu funkcionisanja, niti o njegovom kraju. Jedino neizvesno je kada će taj kraj nastupiti.

Predsednika ne slušam jer je povukao iste one poteze kojima je Broz izvukao tepih ispod nogu Milanu Grolu. I tada je jedan broj demokrata prišao novim vlastima, a oni lojalni su prošli kroz surovu torturu. Podsetiću vas na epizodu iz 1946. o kojoj piše Borislav Pekić – kada su skojevci u zgradi sadašnje Treće beogradske gimnazije brutalno pretukli četrdesetak dečaka, članova Demokratske stranke i decu ljudi koji su joj bili bliski. Šta se dalje dešavalo u godinama koje su pojeli skakavci, naš slavni pisac podrobno opisuje u nekoliko tomova.

Predsednik zaduživanjem i infrastrukturnim projektima gradi srednju klasu od lojalnih ljudi, baš kao što je činjeno i za vreme komunističke diktature. Kada se zapitate ko to glasa za vladajuću stranku, razmislite o tome da li je rekordan broj prodatih turističkih aranžmana za letovanje iz godine u godinu jedan od dokaza o stvaranju “nove klase” o kojoj je pisao Milovan Đilas. Možete, recimo, da pogledate imovinsku kartu sindikalnih predstavnika famozne fabrike “Krušik”, (kojoj je račun u blokadi na iznos od 1,52 milijarde), da proverite gde žive i šta voze.

Predsednika ne slušam jer u njegovim obraćanjima nema politike već retoričke gimnastike kojom se krpe pukotine koje uočava analizom istraživanja javnog mnjenja.

Predsednika ne slušam jer ono što on izgovara nije relevantno za način na koji će biti poražen na izborima.

Slušam i gledam, međutim, sa velikim interesovanjem, stare nastupe sadašnjeg predsednika, one između 2012. i 2014. godine. To je period u kom je marljivo, politikom divide et impera, rastakao jedinu organsku partiju u Srbiji – Demokratsku stranku. Koristio je okolnost što se nakon streljanja Zorana Đinđića tamo uhlebio izvestan broj vlastohlepnih ličnosti, onih kojima su opozicioni rad i funkcionisanje ne samo nepoznati, već i neprihvatljivi. Javnim koketiranjem sa njihovom potencijalnom inkluzijom u vlast, predsednik je uspeo u nečemu o čemu je Milošević mogao samo da sanja – najpre je Dragan Đilas, kao predsednik DS, javno pozvao sopstvene tradicionalne koalicione partnere da ga napuste i uđu u vlast, a zatim je predsednik pozvao Borisa Tadića u vladu (“čim je Boris ovde, znao sam da će doći ovoliko dama”, laskao je sadašnji predsednik bivšem prilikom zajedničke konferencije za medije u centrali SNS prilikom koje je obnarodovan koalicioni dogovor, iz kog se Tadić kasnije povukao zbog netrpeljivosti prema Ivici Dačiću i njegovog tobožnjeg izdajstva).

Zoran Đinđić je za trinaest godina učestvovanja u stranačkoj politici četiri puta izlazio na izbore kao glavni akter. Godine 1990. SPS je odneo apsolutnu pobedu, ali je već ‘93. Đinđić pobedio te je Milošević morao da aktivira preleteče. Devedesetšeste je pobedio još ubedljivije, pa je režim morao da pribegne krađi. Dvehiljadite je pobeda bila toliko ubedljiva da je odlučeno da se strelja.

Ne slušam predsednika jer sa nestrpljenjem čekam da čujem kako je onaj pristojan svet iz Demokratske stranke, koga još uvek itekako ima, konačno preuzeo partiju u svoje ruke, organizovao je na način na koji je funkcionisala devedesetih godina i nastavio tamo gde se sa martovskim pučem stalo.

Takva stranka neće kukati što je nema na nacionalnim frekvencijama jer će njeni funkcioneri ući u svaki vajat u Srbiji (uostalom, dok sam se bavio plasiranjem sadržaja u jednoj organizaciji, uz pomoć analitike bilo je moguće da obaveštenje koje plasirate putem interneta vidi do tri miliona ljudi, što je znatno više od famoznog TV dnevnika); neće se predsedniku suprotstavljati ličnim uvredama i pretnjama, već jasnim programom i politikom; takva stranka neće biti patrljak disfunkcionalne koalicije, već izraz organske potrebe srpskog naroda za demokratskim uređenjem.

Ne slušam predsednika jer vreme treba utrošiti na neke konstruktivne stvari.