Zapisi sa Poklopca sveta

Kad god početkom septembra na Poklopcu sveta dani okraćaju, a nebo se naroguši i počne padati velika kiša, ja hop, hop i uzmem prvi autobus koji naiđe, odveze me na Monmartr, otključavam sa ograde one fensi crkve zaključana metalna srca nesuđenih ljubavi i onda ih bacam sa vrha tog brda u Senu, od toga me ima u ramenima, ili isplovim do prve lagune i skačem sa pramca na glavu u Jonsko more, sve dok i mene i more ne zaboli čelo, pa se spustim gondolom do Murana, lepo zamolim da malo duvam velike staklene lopte, to mi je velika želja, ali mi mišićavi, brkati Italijani govore: “Iš, iš, nije to posao za tebe, idi tamo preko, vezi plave cvetove čipke u Buranu”, u tom selu važim za majstor vezilju i tu obično celog leta razvlač̣im srebrne niti preko tuđih snova ili nađem svoj poni i odem kroz šljivike i livade do jednog ušća u Moravu gde su opaki virovi i gde šaran najbolje grize, pa ga pecam na vlasi svoje kose do jutra, a nekada samo sednem ispred seoske prodavnice tamo, blizu Vrnjačke Banje, zubima otvorim hladno pivo i slušam kosce kako psuju sve svece redom.

***

Hajde, priznajte, jeste li ikada legli posred trake koja odvaja saobraćaj u ovom i onom smeru? Kod vas je ona verovatno bela, kod mene je žuta. Ta vam je traka dugačka neka dva metra, taman da se ko čovek opružiš. Onda se uzdaš u opreznost vozača, vidiš da ti se auto približava ako ležiš na stomaku, pa zažmuriš i prepustiš se zvuku točkova, možda kočnica, uglavnom sudbini. Ako ležiš na leđima, ne moraš da žmuriš, možeš da gledaš u nebo i da brojiš oblake i ptice, tad slabije čuješ. Možeš se nadati da vozač neće baš u tom trenutku krenuti da promeni muziku ili da traži upaljač. Možeš se nadati da nije rastrojen, da ga nije baš to jutro ostavila žena ili da, ako je vozačica, nije baš tada krenula da popravlja karmin ili joj je pukao konac na najlonci ili da šalje sms ljubavniku. Ako sve te nade ostaviš po strani, kako je sa nadama najpametnije uraditi, i ako uvo prisloniš na put, možeš čuti tutnjavu neizbežnosti i svoje srce kako udara o asfalt.

***

Noćas u snu nisam stigla da na djutiju kupim omiljeni dolče i limončelo, bilo je deset do jedan, u jedan mi je poletao avion. Bio je vreo kraj maja u tom mom snu, ja sam trčala slalom između ljudi čudnih jezika sa koferima. Na graničnoj kontroli policajci su se hladili palminim lišćem levom rukom, a desnom mahali za prolaz. Avion je leteo nisko i lagano, skakutao po oblacima, a ja sam kroz otvoren prozor otkidala osunčane belo-plave kolute i jela ih poput šećerne pene.

Kod Češke smo leteli još malo niže i skrenuli malo nalevo pa smo negde na tromeđi Austrije, Slovačke i Mađarske proleteli kroz drvored trešanja, brala sam ih tek dozrele i trpala u usta. Duvao je vetar, jer, znate, kad ste tako visoko, uvek nešto duva, pa sam morala da povežem lila maramu na bele tufne da mi se ne pokvari frizura. Kasnije sam mahala ljudima koji su na pikniku pored neke velike vode, smem da se kladim da je to moj Dunav, igrali badminton.

Probudila sam se u 6 i 10 pre nego sam u snu stigla na cilj, a prilično sam sigurna da je trebalo da sletim u Beograd.

***

Ponekad mi mnogo dođe da vozim. Ako nemam razlog da nekuda odem, ja nađem izgovor. Ako nemam ni izgovor, ja samo sednem u auto. To da nemam pojma kuda ću tera me da još više moram da vozim. Nađem najbliži izlaz na autoput, najradije pre nego se popale lampioni, ako vozim predveče, ili pre nego se pogase ako je pred svitanje. Stisnem gas. Izgledam kao da se jako žurim negde, samo što niko ne zna da ja u stvari ne moram nikuda stići, pa pošto mnogo žurim, nemam živaca za onog sa prikolicom, za kamione i druge što ne dobacuju ni do ograničenja. Doduše, nemam vremena ni za one koji se drže ograničenja jer razumete – ja jako žurim. Tako se uglavnom držim leve trake. Kad iza mene naiđe neko ko još više žuri, ja mu se nekada sklonim. Gledam stabla koja se savijaju pored puta, gledam svetla auta, žmigavce, bankine i znakove za ko zna kud, osećam upaljeni put pod točkovima ili vodu koja se razleće kraj puta… Vozim tako dok mi se ne stane. Onda sednem usred nekog nepoznatog pejzaža i dišem. Nekada razgovaram sa Fransoaz Sagan o njenoj Brzini. Uvek sam volela tu priču, a sa godinama je sve bolje razumem; što imam više godina imam manje vremena, valjda zato žurim.

***

Bjørk (breza) najčešće je listopadno drvo u Norveškoj i veruje se da su šume breza bile prve šume nastale u ovom delu sveta nakon ledenog doba. Otporne i zavisne od svetla, breze se često bore sa drugim drvećem i nadrastaju ga. Kako se penjete u brda, one su sve niže i niže i šume niskih, od vetra krivih i mraza napuklih breza, obično su poslednje šume pre golih planinskih vrhova. Tamo nema ničega, samo pogled koji oduzima dah i poneki oblak koji se da rukom dodirnuti. Putovanje norveških breza uzbrdo sasvim je nalik našem putovanju prema kraju.