Zagrljaj

Ima ljudi koji umeju da se grle. Ogrnu te sobom i ti više ne želiš da te puste. Potpisnik ovih redova ne spada među takve. Krut, trapav, distanciran, pomalo gadljiv na dodir, rukovanje drži sasvim dovoljnim stepenom telesne intimnosti. Kad prepozna pokret koji najavljuje grljenje, čitavo mu se telo ukruti i postaje prijemčiv za grljenje koliko i deblo. Grljenje je, u stvari, slično poljupcu: grliš se sa onim ko želi da se grli s tobom.

Pre nekoliko dana, iz nekog sam razloga izbegao zagrljaj sa svojim medvedolikim prijateljem. “Ništa zagrljaj?”, pitao je pomalo začuđen. “Intimnost je precenjena stvar”, odgovaram pokušavajući (bezuspešno) da budem duhovit. U idućem trenutku bacio se na mene s medveđom gracioznošću, obgrlio me svojim šapama, te sam, uz prigodno krckanje kostiju, tetiva, kičmenih pršljenova, diskusa i hernija, te rebara i mozga, osetio kako život napušta moje telo. “Volim i ja tebe”, uspeo sam da procedim iz dubine svog smrvljenog tela.

Moja prijateljica R, pak, ekstremno je talentovana za grljenje. Kaže da je samo na osnovu prvog zagrljaja znala da će se udati za oca svoje kćeri. Talenat je, očigledno, prenela i na potomstvo. Kad god njenoj tinejdžerki nije nešto po volji, mala se, kaže R, umusi, ispruži ruke i, kao kakav kućni zombi, ide za njom po kući i ponavlja “može hag, može hag”. Onda se grle. Tako uvežbana R. je u stanju i deblo da obgrli, a onda deblu bude lepo.

Može se napraviti i nekakva tipologija zagrljaja, pa da, recimo, izdvojimo muške zagrljaje i ženske zagrljaje. Ili prijateljske zagrljaje i one koji su malo komplikovaniji od prijateljskih (a nisu neprijateljski). Recimo, ovakav trapav kakav sam, još bih trapaviji postajao kad bi trebalo da se zagrlim sa ženom koja mi se dopada. Ako se, pri tome, iz nepoznatih razloga pokaže da se dopadam i ja njoj, pretvaram se u nekontrolisanu kinetičku energiju. G. je tiha, elegantna, posvećena žena i kad god se vidimo, jurnem ka njoj (ne uočavam opiranje mojim nasrtajima) jer se u njenom zagrljaju istopim kao grudva, i puter, i bombona, i sve. To jest, ako u međuvremenu niko ne strada. Gaženje se, recimo, podrazumeva. Ponekad je munem kolenom. Najopasnije je ako se sudarimo glavama. No, ako iz tih izazova izađemo nepovređeni, sledi divan zagrljaj. Malo uvučem stomak, a ona se udobno ugnezdi tu negde i deblo se, u trenutku, raspe u hrpicu piljevine. No, tu nije kraj. Sada je potrebno odmeriti dužinu zagrljaja i jačinu stiska. Jer, zagrljaj – ako nije tek puki ritual – ne iscrpljuje se u dodiru tela, već u tumačenju: da li je zagrljaj trajao duže nego što bi trebalo (ali koliko zagrljaj traje?) i da li je stisak bio jači nego inače (ali kako se meri snaga zagrljaja?). Stručnjakina za zagrljaje, moja drugarica R, kaže da je zagrljaj s (budućim) ocem njene kćeri trajao malo (za nijansu) duže. Duže od čega? Na to već nema odgovora, a opet, sve je (bilo) sasvim jasno.

Muško-muški zagrljaji deluju iskrenije od ženskih. Bez ulaženja u tehniku, stiče se utisak da se muškarci zagrle kad im je stalo do toga (mafijaše ne računamo, to je, brate, batice, deo rituala i nema veze ni sa čim drugim do sa obaveznim programom), a žene se (sestro slatka) stalno grle. U mešovite se zagrljaje, međutim, umeju uvući svakojake dvosmislenosti. U stvari, sve su ovo gluposti (osim za mafijaše). Ne postoji nikakva tipologija zagrljaja. Osim kvalitetnih i nekvalitetnih.

Moj otac je, recimo, bio najdublje netalentovan za grljenje. Ni majka nije bila bolja. Valjda je to bila takva generacija. Ne sećam se nijednog njihovog zagrljaja. Niti su se uzajamno grlili, niti su grlili mene. Kao da im je to bilo, što bi rekao Žižek, opsceno.

Najodvratnije je, naravno, političko grljenje. Čak i ako grljenje uvek sobom nosi nekakvo značenje, pa onda tumačimo dužinu zagrljaja i njegov intenzitet, politički zagrljaj čist je znak bez značenja. A to je odvratno. Kao čačkanje nosa. Ili seckanje noktiju na nogama u nečijem prisustvu. Politički zagrljaj je antizagrljaj. Ima ljudi koji svoje telo podmeću za zagrljaj, kao što ima onih koji se ljube tako što postave obraz. I danas pamtim svoju detinju odvratnost pred mirišljavim muškim obrazom podmetnum za poljubac, i ništa manju odvratnost pred masnim ženskim obrazom koji se našao na putu moga nosa i mojih usana. Jednako su odvratni bili zagrljaji koje nisam želeo. Sećam se svoje glave između nečijih ogromnih sisa (posle sam tu scenu video i u Felinijevom Amarcordu) i blagog gušenja, ali se ne sećam čije su to sise bile.

Jedan zagrljaj ću, ipak, da pamtim. Slavnoj filozofkinji i, naizgled, oštroj i krutoj osobi, tri dana sam bio domaćin i vodič po Beogradu. Levičarka čitavog života odvukla me je na Titov grob (nikada pre ni posle nisam tamo otišao), tražila je da je odvedem u radnički kraj (nije uvažila prigovor da radnička klasa više ne postoji, pa sam je odveo na Karaburmu), htela je da vidi Dunav izbliza (dama u ozbiljnim godinama i Evropljanka koja često putuje nikada nije videla Dunav te je za nju, do tog trenutka, to bila mitska reka, nešto kao Stiks otprilike), propitivala me je kako fašizam tako dobro uspeva u slobodarskoj Srbiji, te mi uzvraćala flamansko-valonskim budalaštinama koje su bile frapantno slične (samo što se belgijski kreteni, za razliku od balkanskih, nisu uzajamno ubijali). Kako god bilo, pružio sam joj ruku na aerodromu održavajući uljudnu distancu, a ona me, onako mala i prpošna – ne umem da nađem drugi izraz – zgrabila i držala u zagrljaju malo duže nego što je uobičajeno (ali koliko je uobičajeno?). A meni, nekako, bilo lepo.