Wild horses

Mnogi su govorili kako će „vojska da me opameti“. Nije me opametila iako sam na sebi imao SMB uniformu kad se dogodilo moje opamećivanje.

U vojsku sam otišao sa primerenom nadobudnošću mladog umetnika. Nisu mi teško padali izolacija, fizički dril i druga maltretiranja po „pravilu službe“. Smetale su mi samo dve stvari – nemogućnost svakodnevnog tuširanja i glupost nadređenih. Ali, čovek se na sve navikne, naročito kad o sebi ima visoko mišljenje.

Prošla je obuka, većina generacijskih sapatnika otišla u prekomandu, kasarna skoro prazna. Sprijateljio sam se sa momcima koji su radili u kupatilu, tuširanje kad god poželiš. Krenulo me pisanje, divota jedna. Kad… (Uvek dođe to „kad“ i „ali“ baš kad je najlepše.) Zove me zamenik komandanta kasarne, koji mi je velikodušno ustupio svoju pisaću mašinu, i smrknuto kaže: „Moraš nešto da mi učiniš!“

Naravno, druže potpukovniče, obradujem se ja što mogu da mu uzvratim za sva dobročinstva koja mi je pričinio. Dao mi je na raspolaganje kancelariju i ključeve garnizonske biblioteke, stalnu dozvolu za izlazak u grad, i to samo zbog nekoliko priredbi i jedne slike kojom sam ukrasio zid u sali vojničkog kluba. Dobro, pripremio sam mu i nekoliko predavanja iz marksizma, koja je držao starešinama. To što se pročulo da radim u njegovoj kancelariji spasavalo me je i onih sitnih podoficirskih hirova, kojima je svaki vojnik izložen.

Kaže: „Vidi, traže mi 20 vojnika koji su članovi partije i koje nemam. Ti nisi u partiji, ali si normalan čovek u kog imam poverenja. Ne pominji nikom da nisi u partiji. Ni meni nisu rekli o čemu se konkretno radi. To je neki poverljivi zadatak na Bjelašnici.“

Kad se kreće, pitam poletno, mada me štrecnu pomen jedne od najsurovijih planina iznad Sarajeva – dva puta sam se peo na nju i dva puta silazio. Ne znaš šta je gore. Počneš penjanje u jesen, ubrzo naletiš na zimu sa svim njenim najgorim elementima, a kad stigneš na vrh, sačeka te leto u reš fazi. Silazak je takođe kroz sva četiri godišnja doba i najčešće od strme staze ostaje uspomena u bar jednom kolenu, koja traje doživotno.

Popeh se ja sa svojim sapatnicima na Bjelašnicu i treći put, a tamo sve vrvi od vojske – inženjerija i mi, članovi na poverljivom zadatku, kopamo rovove za neki kabl između TV predajnika i vojnog objekta veze. Sve to radi uzajamnog napajanja električnom energijom. Rov metar dubine, pola metra širine i trideset metara dužine po čoveku. Sastav tla V kategorija: 15 posto zemlja, ostalo kamen. Biješ krampom čitav dan, naiđeš na stenu, dođu mineri, miniraju stenu i zatrpaju ti sve što si iskopao, pa ispočetka. Od 6 do 6, „poverljiv zadatak“. Ja radio tri dana, pa rešio da se malo sunčam. Neki major inženjerac, koji je rukovodio ovim radovima izdaleka, dernja se na mene: „Ja ću tebe u Marin Dvor (vojni zatvor u Sarajevu)!“ Rekoh mu ne otvarajući oči: „Druže majore, u zatvoru se utovaruje ugalj od 8 do 2. Onda se okupaš pa ležiš robiju ko čovek. Mnogo biste me zadužili da me uhapsite.“ On odjuri besan, a mene u logoru sačeka dnevna zapovest: požarstvo od 2 do 6, najgora smena. Dok ostali slatko spavaju, ti paziš na kretanje neprijatelja, tj. vataš zjale budan.

Izlazak sunca na divljoj, neobuzdanoj planini je jedinstven događaj. Pramenovi magle se vuku između krševa, život se nekako odvija u sloumošnu. Jeste hladno, ali i prelepo, predivno, a onda…

Prvo sam čuo neki topot, pomislio sam da je halucinacija od umora i neispavanosti. Nisam mogao da odredim odakle dolazi. A onda, ispod mesta na kome sam stajao, na jednom prevoju do pola prekrivenom oblakom, pojavi se iz magle konjska glava, pa još jedna, još jedna i onda mnogo njih. Krdo divljih konja je galopiralo preko Bjelašnice. Ne znam koliko je to trajalo. Kao da se zemlja zaustavila i s njom moje srce. Kad su otišli i kad se utišao topot njihovih kopita, kao da začuh neki tihi, smireni glas u glavi: „Nikad nećeš moći da stvoriš ovakvu lepotu, emociju, energiju, jer si najobičnije malo i slabo ljudsko biće. Nećeš moći čak ni da opišeš dobro šta si video i doživeo.“

Onako prljavom, neobrijanom, umornom i izmučenom krenule su suze kao kiša. Znao sam pouzdano: susreo sam se sa božjim licem. Mislim da sam tog trenutka počeo da starim.