Vimbldon

Priznajem, nikada nisam bio na Vimbldonu — ne zato što nisam želeo, već jednostavno nije bilo prilike; bilo zbog daljine, cimanja i troškova, bilo zbog pomisli na čekanje i komplikacije oko dobijanja britanske vize. Ipak, ni to nije umanjilo moju povezanost sa ovim mestom i njegovom jedinstvenom atmosferom. Iz godine u godinu, gledajući Vimbldon sa distance, kroz treperenje televizijskog ekrana, uvek sam osećao da sam deo nečeg većeg od samog sporta. 

Došao je i jul, što znači da je prva nedelja turnira već u punom zamahu. Igrači se nadmeću, sudije prate svaki poen, skupljači loptica špartaju travnatim terenima, dok publika navija i šeta se kompleksom čuvenog Ol Ingland kluba. Najstariji teniski turnir na svetu, koji se od 1877. godine održava u jugozapadnom delu Londona, nije stoga samo sportsko takmičenje – to je i društveni fenomen, duboko ukorenjena tradicija koja se neguje s posebnom pažnjom i poštovanjem. 

Od strogo bele odeće i obuće koju igrači moraju da nose — zbog čega je tenis, uostalom, i dobio nadimak “beli sport” — do savršeno negovanih travnatih terena, koji se svakog dana turnira pažljivo kose na tačno osam milimetara, Vimbldon je oličenje tradicije u svakom detalju. Čuvene jagode sa šlagom, čaša pimsa ili šampanjca, prepoznatljivi zlatni pehar sa ananasom na vrhu, pa čak i neizbežna londonska kiša — sve su to simboli jedne posebne atmosfere koju nijedan drugi turnir na svetu ne može da ponudi. Mediji i paparaci obožavaju ovaj događaj jer je poznat po tome što svake godine okuplja aristokratiju i svetske zvezde, a to dodatno pojačava njegovu auru visokog glamura i prestiža.

Igrao sam aktivno tenis kao klinac i sećam se da sam prvi put zaista počeo da pratim mečeve na Vimbldonu onog leta kada je Boris Beker, tada tek 17-godišnjak, osvojio svoj prvi grend slem trofej, baš tu u Londonu. Bio je to šok za svet tenisa, a za mene početak jednog posebnog odnosa prema tom turniru. Voleo sam i danas gotovo zaboravljenu servis-volej igru, stil koji je zahvaljujući svojoj brzini, preciznosti i eleganciji decenijama bio zaštitni znak travnatih terena Sveengleskog kluba.

U sećanju mi je ostao i trenutak kada je Goran Ivanišević, popularni Zec, koga sam imao priliku i da upoznam, kao autsajder sa “vajld-kardom” osvojio svoju prvu i jedinu vimbldonsku titulu – posle tri ranije izgubljena finala. Bio je to tipično “balkanski” trijumf volje, vere i tvrdoglave upornosti. 

Uživao sam i u Samprasovoj tihoj, ali moćnoj dominaciji na travi, s poštovanjem pratio Federerove rezultate i rekordnih osam osvojenih titula u Londonu, ali priznajem – bez mnogo emocija. 

A onda je na scenu stupio Novak Đoković, osvajač sedam trofeja na londonskoj travi. Taj Vimbldon 2011. bio je za njega prelomni trenutak – tada je prvi put postao broj jedan na ATP listi i prvi put podigao vimbldonski trofej pobedivši Rafaela Nadala u finalu. Od tada sam sve Noletove titule i poraze na Vimbldonu pratio s punom pažnjom, uzbuđenjem, a često i strepnjom. Neki porazi na londonskim terenima znali su i da zabole – naročito ona dva poslednja u finalima protiv nove zvezde svetskog tenisa Karlosa Alkaraza. 

A Đokovićeva pobeda koja mi je ostala u najlepšem sećanju? Verovatno okršaj protiv Federera 2019, kada je posle gotovo pet sati borbe slavio u najdužem finalu singla u istoriji ovog turnira. U uzbudljivom petom setu, Novak je spasao dve meč-lopte na Federerov servis, a zatim slavio rezultatom 13:12 u istorijskom prvom taj-brejku ikada odigranom u odlučujućem setu vimbldonskog finala. Publika je gotovo frenetično navijala za Švajcarca, ali je Đoković ostao nepokolebljiv. Bio je to, bez sumnje, jedan od najvećih trijumfa mentalne snage u sportu ikada i trenutak koji je zauvek potvrdio njegovu veličinu.

I upravo kroz sve te emocije – od ushićenja, preko povremene ravnodušnosti, do dubokih razočaranja – Vimbldon je za mene prerastao okvire običnog sportskog događaja. Postao je nit koja se provlačila kroz moje odrastanje, spajajući me sa svetom sporta na način na koji, osim možda Olimpijskih igara, nijedan drugi događaj nikada nije uspeo.