Via Tuhobić (zimsko ljetovanje)

Gorski Kotar je leden, a bez snega, golomrazica štipa i kroz staklo autobusa. Prolazimo Delnice, Lokve, Fužine; na displeju nad autoputem piše da je spoljna temperatura -5.3. Minut-dva kasnije, ulazimo u tunel Tuhobić, 2143 metra dugačak. Na drugoj strani je nešto sasvim drugo, znam to od ranije, a opet, nikada se toga ne mogu dovoljno nauživati. Minut–dva po izlasku iz Tuhobića, na displeju nad autoputem piše – +7°c. Dvanaest i po stepeni za mnogo manje minuta vožnje. Dole, u gradu, naravno, još je toplije.

Uplovljavamo u Grad vijugavom cestom ispod Trsatske gradine, pa uz Rječinu sa sušačke strane, potom prelazimo most na Fiumari, ljuljuškaju se brodići, galebovi ih nadleću, plovke lenjo klizuckaju kroz poslednje slatkovodne metre. Ljudi su, čini ti se, upola lakši od onih koje si tog dana ostavio u Beogradu i Zagrebu, kapute i drugu tešku konfekciju zamenili su mantilići i jaknice, mnoge devojke nose one kratke čarapice, golasaju im članci u hodu, nije da je baš dovoljno toplo za to, ali kako odoleti?

Prvo pet dana, posle još osam, kao zimsko ljetovanje na decembarske rate, prolete začas, a hteo bi insan koji ovo piše da potraju bar do Uskrsa, onda bi se već i negde drugde možda, samo možda, moglo uskrsnuti. Ono veče, eno ih gde me na Žabici čekaju O. i S. i Denis, pa odmah idemo na Partibrejkerse u Pogonu kulture; kod kuće ih već i ne bih gledao, odavno sam ih se nagledao, mislim ja sredovečno bezvoljno, a ovde su mi moćni i sjajni i hoćemo još, ali Cane kaže – „Ljudi, ponoć je, malo smo riknuli“. Mi nismo riknuli pa idemo do River puba, večeri trošimo u Dnevnom boravku, u Bardu i još kojegde, gledamo filmove u Art kinu i predstave u Zajcu, pazarimo kozice i pišmolje i bukovače na placi i marune kod pričljivog momka garavih prstiju, jedemo u konobi Fiume kod Nene koja nas opet grli na rastanku. Ulicama bez vidljive žurbe hodaju svakojaki naši ljudi, mada nepoznati; evo gradonačelnika na korzu, eno i grupe pankera s crvenim i ljubičastim krestama mada nije nikakav koncert ni festival u blizini; kad ste poslednji put negde u nekom od naših gradova, onih s tamnije strane Tuhobića, redovno viđali pankere, a da nije ni koncert ni festival? A važno je to, dragi moji, nije to stvar ni muzike ni mode. U razvaljenim, obespankerenim gradovima našeg Potkontinenta vlada hronični građanski rat koji samo menja forme, u ovim pankerskim je mir, mislite o tome.

Jedne noći, hodamo tako od okretnice na Biviu uzbrdo ka našem prozoru s pogledom na Lovran i Cres, ovde puše bura a u gradu ne (bura ne duva, kao što ni košava ne puše), sutradan će biti obrnuto, ali kako god, opet je nekako toplo i ja kažem, evo, toplo je, pa mi je milo, ali znam da nije to samo zato što je ovde toplo, nego da ima nešto drugo, što s tom toplinom čini dobar par, i što me drži ovde, i što mi noge koje će jednom morati krenuti kući čini tako olovnim. Jer, toplo je i u, šta znam, Prčanju ili Šušnju, kanda još i toplije, pa ne idem tamo da dangubim za rođene pare, jer me ništa tamo ne zove.

Bio sam ovde ovog jula ili avgusta, i mnogih već avgusata, ali zapravo, nisu avgusti ono pravo, jer su avgusti svugde lepi, a tek ponegde lepši, nevažno. Decembri, januari i ostali februari – e, to je pravo vreme da pobegneš iz ledene pustare i ljudske čamotinje, da se sjuriš niz Tuhobić i izađeš sa Prave strane, ozaren nebom sjajnim od tog lepog zubatog sunca, ili noćno vedrim i ozvezdanim, a pod njim sa ljudima tako laganim, ne tek od spoljne toplote, nego od neke divne lakoće u kojoj se spaja vedrina Mediterana sa „evropskošću“ životnih stilova i političkih i kulturnih izbora, evropskošću nenadmenom i dubinski nefašističkom, nego baš naprotiv, onom pravom, sa kojom je evropstvujuščem filistru nelagodno a balkanstvujuščem barbarogeniju nesnosno. Jer, to je i takav je ovaj svet, u ovom kutku prostora, na krajnjem severu evropskog i slovenskog juga. A bez krutosti severa i bez šlampavosti juga.

A onda dođe i taj trenutak kad valja nama preko rijeke, pa sednemo u autobus i zaputimo se uzbrdo, ka Potkontinentu koji te čeka sa tamnije strane Tuhobića, a dalje je već skoro svejedno je li to tamo Hrvatska ili Srbija ili Bosna ili Makedonija, i šta već sve tu ima. Izlazimo iz tunela sa severne strane, snega čudom još nema, ali se neko inje nahvatalo uz sam gornji ulaz u Tuhobić, inje kao zlodošlica u ledeni svet sa one strane. Po putu je poledica, nad Zagrebom gusta magla, na granici gužva i tročasovno Ništa u mestu, na prvoj benzinskoj u Srbiji okliznem se i ljosnem, ne od leda nego od naslaga iscurelog mašinskog ulja, neočišćenog, jer zašto bi to iko prao kad može i da ne pere? Još sto kilometara mandrljanja niza stranu i evo ga i v. p. grad, krmeljiv i zlovoljan, sav nahero i nahvao, ulice pune se rupama, muškarci se slabo peru, nema ljevice ni desnice ni centralnog, samo ti i ja i Baraba što je sišao u televizore pa nam se svima smeje i ruga. O, tko će shvatiti to? Ne ja, nemam ja za to više snage, ja bih nazad kroz Tuhobić, pa to ti je.