Upijanje

Kada je negde početkom osamdesetih jedna od onih večnih spisateljica-udavača konstatovala kako se standard jedne zemlje najbolje vidi po ženskim higijenskim ulošcima i kako je razlika između Jugoslavije i Italije najočiglednija kada se bukvalno zaviri u gaćice Jugoslovenki i Italijanki, sećam se da je stariji muški svet oko mene pravio viceve na njen račun. Mene nije bilo briga. Imala sam sedam-osam godina i te „ženske“ mesečne stvari nisu me se ticale.

No, kada mi je mama prvi put dala ono nešto što se tada zvalo uložak, a bilo napravljeno od komada vate umotanog u nekakvu mrežicu, setila sam se one (ispostavilo se) pametne žene i s tugom pomislila kakve li uloške u tom trenutku koriste 12-godišnje Italijanke. Odbojnost prema tim nesretnim mrežastim „ulošcima“ vremenom je postala takva da sam gotovo manijakalno počela da pratim „ženske priče“ i njihove dogodovštine s vatama, mrežicama, tamponima i svim onim fenomenima koji se danas besomučno reklamiraju, a tada nisu ni bili vredni reklame. Naravno, zahvaljujući tim pričama, konačno sam shvatila da je pametna žena s početka ove priče bila još pametnija nego što prvobitno pomislih – kako se srozavala i nestajala Jugoslavija, kako smo postajali sve bedniji i bedniji, srozavalo se i nestajalo čak i ono što smo do tada mogli da nađemo, a što je, kao, bilo namenjeno ženskom komforu.

Krajem osamdesetih, dakle, pojavila se nekakva nada da ću konačno saznati šta znači pravi uložak – u prodavnicama su tu i tamo mogli da se nađu pristojni primerci tog fenomena, s tim što su bili zapakovani u više nego jadne i više nego nesterilne kutije. Ništa strašno, pomislila sam. U odnosu na one mrežice, moglo se reći da idemo napred. Istina, ženskom svetu iz mog okruženja (pa i meni, priznajem) dešavalo se da ti pristojni primerci „procure“, dešavala se poneka fleka na posteljini i krevetu (obično ne svom, nego nekom gostinskom), a uobičajena scena iz ženskog toaleta bila je zagledanje drugaričine pozadine ne bi li se uočila izdajnička kapljica koja se, eto, takvom pristojnom primerku „omakla“. Sve to, međutim, nije se moglo ni nazvati problemom u odnosu na ono što nas je očekivalo – da li zbog ratova, propasti industrije, hiperinflacije ili nečeg drugog, tek, na te „ženske stvari“ odjednom se bukvalno zaboravilo i vreme avanture moglo je da počne. Nepravda je, međutim, što za razliku od avantura s mlekom, hlebom i ostalim za život neophodnim stvarima, avanture s ulošcima tih devedestih niko nije pominjao i ni dalje ne pominje. Šta se, dakle, dešavalo tih godina? Na samom početku, dešavalo se da su oni koji nisu imali sreću da se rode kao muškarci histerično trčali po praznim prodavnicama tražeći nekakva jadna pakovanja vate, pa zatim po praznim apotekama tražeći još jadnija pakovanja gaze – kombinacija je „radila posao“, koliko god ličila na one mrežaste primerke. Nešto kasnije, međutim, ispostavilo se da je i to bio pravi luksuz: negde sredinom 1993. vate i gaze jednostavno je nestalo, šverceri se još nisu dosetili da iz dalekih zemalja prokijumčare i uloške, pa su u pomoć prizvana iskustva s početka pedesetih. Baš kao tadašnje klinke koje pojma nisu imale šta je menstruacija i koje su mesecima živele u ubeđenju da umiru od nekog zloćudnog tumora, krijući šta im se dešava jednom mesečno, ovdašnje dame izvukle su poslednje štekove preostale gaze, zavoja i pamučnih krpa, presavijale ih na odgovarajući način i pretvorile ih u uloške za višekratnu upotrebu. Nekome ko TO nikada nije prao i nekome ko TO nikada nije sušio, verovatno nikada i neće biti jasni problemi s ulošcima. Ipak, mnogo je onih koje o TOME mogu da posvedoče, mnogo onih koje znaju koliko je TO pouzdano, neudobno i jadno. Samo njima u stvari i vredi pričati kako sam se osećala i šta sam radila kada je do mene, u decembru 1993, dospeo jedan (1) primerak s krilcima, upakovan u sterilnu ljubičastu kesicu – primerak u kojem su već tada mogle da uživaju famozne Italijanke. Ostali jednostavno neće razumeti zašto sam dotični primerak otpakivala i zapakivala hiljadu puta, zašto sam do iznemoglosti razmišljala u kojoj prilici da ga iskoristim i zašto mi je baš uložak, a ne nekakva ogrlica, automobil ili vila s bazenom bio simbol nedostižnog normalnog života.

Kako bilo, taman kad smo stigli do dna i još malo niže, na scenu su konačno stupili pametni šverceri dosetivši se da i uloške iznesu na pijacu. Tek tada, postalo je jasno šta je zapravo mislila ona što je upoređivala naš i italijanski standard – ulošci su upijali više nego dobro, imali su krilca koja su takođe upijala, bili su meki, udobni i sigurni. Neki su i mirisali, što im je povećavalo cenu na tezgama, ali ih činilo i svemogućim čarobnim tepihom kojim se, direktno i bez ikakvih problema, prebacujete u italijanski/američki/ kakav god life style. Problem je bio jedino u tome što je put do Italije/Amerike i života, vodio preko Kalenića/Bulevara revolucije/buvljaka. Ipak, konačno je i nama svanulo. Negde krajem devedesetih, domaći proizvođači malo su živnuli i počeli da prave sasvim pristojne primerke, a zatim su se postepeno u prodavnicama pojavili i oni svetski. U to vreme još jako skupi, isto tako postepeno su počeli da bivaju sve pristupačniji da bi se čitava epopeja završila na potpuno neočekivan način: mislim da je ista ona dama s početka priče pre par godina konstatovala kako bi neki stranac koji dođe kod nas i pogleda naš TV program, od silnih reklama za iste proizvode pomislio kako mi samo pijemo kafu i krvarimo.

Istina, te reklame za ove ili one uloške i tampone dojadile su i bogu i narodu. Istina, u tim reklamama pojavljuju se neviđene gluposti. Istina, u našim prodavnicama izbor uložaka i tampona veći je nego bilo gde u svetu. Čini se, dakle, da i ovaj put malo preterujemo. Nije ni čudo. Ta famozna krilca i „upijanje tečnosti“ stvarno su super stvar. Verujte na reč.