TV Duel

Bilo je to, bez sumnje, paranormalno iskustvo: beše utorak veče, motao sam se po kući i slušao neku finu muziku sa radija, i televizor je bio uključen – bez nekog suvislog razloga – ali bez tona, manje-više slučajno na frekvenciji TV Novi Sad; otišao sam u kupatilo, te po povratku bacio brzi, rutinski pogled ka ekranu i ugledao Zorana Živkovića kako se razbaškario u studiju i nešto divani, sav onako državnički ozbiljan; ha, pomislih, baš bi bio sjajan fazon da nam u sledećem kadru prikažu poluprofil Dragana Maršićanina kako se naginje preko Okruglog Stola ka Đinđićevoj Desnoj Ruci i „žestoko uzvraća“… Avaj, još nisam stigao ni da se okrenem, a kamera se upiljila upravo u narečenog gospodina, kojeg samo podočnjaci verbo–voko–vizuelno razlikuju od njegovog stranačkog šefa i idola, mudrog učitelja i starijeg pobratima i, uopšte, životne Zvezde Vodilje! Ne, to nije moguće?! Pa, mislim, kako im ne dosadi, toj navalentnoj potpredsedničkoj dvojici? Siguran sam da sam ih do sada bar tuce puta video kako se bratski džaveljaju po raznim TV-studijima, što sami (uz voditelja kao frustrirani, ćutljivi čovekoliki filodendron), što u malo širem društvu. I sve to samo na onim stanicama koje se vide u Beogradu – ko zna šta li su radili po unutrašnjosti?! Ne bih se čudio da im je neki preduzetnički duh organizovao lepu turnejicu: Zoranov Zoran i Vojin Dragan g(n)ušaju se večeras u Vašem gradu! Ne propustite! Uvrede, kletve, psovke i pretnje možete prosiktati na telefonski broj taj-i-taj, posle 17 časova… I šta li im, uostalom, kažu kod kuće? Dušo, kad ćeš da me vodiš u bioskop, svako veče vileniš po Srbiji s onim Draganom/Zoranom, svet već svašta priča…

Razume se, ni jedne milisekunde nisam bio u iskušenju da uključim ton: The Libertines i Black Rebel Motorcycle Club ipak su bili superioran zvučni izbor za to sipljivo zimsko veče. Gledao sam uprazno raspričani duet Otvarača Usta pitajući se kako li su uopšte došli u Novi Sad te večeri – zajedno ili obaška? Mislim, ne bi li bilo racionalno da ne troškare državne/stranačke pare na dva automobila, kad već mogu da se provozaju zajedno, ispričavši se usput – kako žena kako deca – i solidarno izogovaravši svoje šefove (doduše, Maršićanin, najzagriženiji lobista legalizacije humanog kloniranja u vrhu srpske politike, takvu nepodopštinu ne bi mogao da učini – bilo bi to kao da ogovara sebe), te se namenski naljutivši jedan na drugog tek kad stanu pred kamere? Ama, jok: siguran sam da to sve putuje odvojeno, ne hajući za troškove…

Već tada sam odlučio da ću napisati ovaj tekst, kao mali hommage TV-duelima, s posebnim osvrtom na ovu dvojicu udarnika, na te nezaustavljive, dražesne replike Buvara i Pekišea (ili, hm, Bivisa i Batheda?) jedne osobito osetljive faze srpske TV-demokratije; dotukla me je, međutim, tek novinska najava programa Studija B za petak, ni 72 sata nakon novosadskog performansa: pogodite koja su dvojica dičnih podvižnika te večeri ukrštala demokratska koplja na vrhu Beograđanke, dok je raspomamljena ledena košava udarala o njene zidove, očajnički pokušavajući da ih ućutka i zaustavi?! Šta da vam kažem: jedan od njih se zove Zoran, a drugi… znate i sami. Nije Voja, ali mnogo, mnogo liči.

Televizijski duel dvojice/dvoje/dve neistomišljenika – po mogućstvu ekstremno udaljenih stanovišta o Nečemu/Bilo Čemu – postao je u postmiloševićevskoj fazi lokalne medijske industrije omiljena gladijatorska zabava za mase, a za televizijske novinare i urednike idealan način da se utuca vreme za male pare, a sve tobože konstruktivno i demokratski razglabajući o nekom Važnom Društvenom Pitanju, dosledno čuvajući Svetu Ekvidistancu: narode, evo ti genija i evo ti kretena, pa slobodno biraj… Ako ih razabereš u onom blatnjavom klupku. Ovi obično izaberu kretena, pošto bolje galami i ne trepće dok laže. Šta ćeš, nije to toliko do „naroda“ koliko je takva priroda tog medija: nije važno šta jeste, nego šta izgleda. Televizija-kao-takva je čisto filozofsko pitanje, anyway: sve tobože „slikajući“ stvarnost („slika ne laže“, rekao bi ubeđeno svaki istaknuti član Udruženja slaboumnih), ona je zauvek ukinula mogućnost da se stvarnost ikada više uistinu vidi; ili makar da se sam taj pojam napiše bez navodnika, a da ne zazvuči šuplje.

Pošto me bez ikakvog razloga i pokrića ponegde prati reputacija svađalice, malo-malo pa me zovu koekude po TV-studijima, ne bih li se „izduelirao“ s nekom budibogsnama „javnom ličnošću“: obično je u pitanju neki Ratni Zločinac koji je na slobodi zbog aljkavosti pravnog sistema ili, pak, neka osobito infamna persona iz medijsko-političkog polusveta devedesetih. Žalim slučaj, nisam mečka, i ne igram na svaku muziku. Nisam brojao, ali mislim da me samo na randevue s Milijanom Baletić zvalo tri-četiri puta; ali, o čemu ja, bre, imam da razgovaram s Milijanom B.?! Ne razumem se u helanke, a ni u tehnologiju tapiranja grive. Jednom me čak nešto zivkalo da se javno prodivanim s nekakvim bivšim (vojsko)vođom Sivih Orlova – ili čega već – inače propalim filmadžijom; opet mrka kapa: ne razbiram se ni u VBR-ove ni u haubice, a slabo stojim i s tehnikom klanja nasuvo po istočnoj Bosni. O filmovima, pak, raspravljam samo s boljima od sebe, da nešto naučim. Zato sve pozive ove vrste odbijam, iz ekoloških razloga.

Ipak, od TV-duela je skoro nemoguće pobeći: ako nećeš da učestvuješ, moraš makar da ih gledaš. Ili da odneseš televizor do obližnjeg kontejnera (što i nije tako nastrana ideja), pošto neretko nema ničega drugog na programu. Dobro, priznajem, lako je meni: ja povazdan slušam radio, iz čiste ljubavi, a za TV šta preostane. Ali većina pučanstva ne nalazi snage da se othrve narkoleptičkom dejstvu Ćorave Kutije. Kad je već „tome tako“, jedini način da u tome ipak uživate bez trajnih mentalnih oštećenja je da isključite ton na vašem TV-u i da ih gledate: ubrzo ćete ih zaista videti, pa će vas proći želja da se s njima dalje zamajavate, osim ako treba oterati decu na spavanje. A posle toga, zna se: vino u hladnjaku i gitare na radiju, i svet je zopet mlad!