Triptih sa soda-vodom

Kiš u jednom od poglavlja Enciklopedije mrtvih kaže: „Na tom velikom sifonu za soda-vodu ispisao je, na akvamarinskoj osnovi, imena beogradskih kafana, slovima kakvim se beleže na mapama nazivi ostrva.“

foto: wikipedia.org

Sodadžijska radnja u Smederevu, godina je nepoznata. Došli su gosti. „Trči kod Gute“, šapnuo bi ćale. Kako izgleda putovanje gradom kroz vreme kojeg više nema? Ili sećanje, najskuplja kurva, stvara iluziju da je nekad bilo bolje: „Smederevka“ se razbijala isključivo Gutinom sodom iz sifona, sve drugo se smatralo svetogrđem, u gradu su postojali bifei i kafane, znalo se vreme, mesto i raspored – profesor Andra imao je svoj sto u Maderi, u kafani Pošta su se grupisali novinari, muzičari i pokoji pisac, u Grandu pevali Kvaka, Tozovac, svirao je Bata Kanda, Dunav-kafana bila je kuća gospodina Vrlje Ciganina, druida koji je violinom i čađavim grlom hipnotisao svoje vernike, na terasi Vajata svirali su džez, u bifeima Rubin i Jedinstvo ispijao se vinjak s nogu; u Kasinu se bežalo sa časa, neki podrumi za preferans, a rupe za barbut; pored veslačkog kluba nalazio se i jedriličarski, postojale su gradske plaže i škola skijanja na vodi; na ringu u tvrđavi Spale je skakutao, plesao kao mali Klej; luladžija je ispred osnovnih škola kao mađioničar iz drvenog sanduka vadio ušećerene crvene jabuke, lizalice i orasnice, u poslastičarnici Lovac teta Zora je pred novogodišnje praznike pravila zimski sladoled; mlekadžije su zorom ostavljale staklene flaše pred vratima, poštari se zaustavljali da popiju kafu i rakiju makar donosili i loše vesti, sajdžije su bili majstori, obućari obućari, trotoari drvoredi, komšije su bile aščije na svadbama; petkom posle podne iz sportskog aviona bacale su se plakate koje su obaveštavale o dešavanjima u gradu, nedeljom se pojačavao radio za „Vreme sporta i razonode“. Alasi su hvalili svoje ribe, Dunav je tekao iz nebeskih sisa. Vreme je uvek isto, možda smo mi gori?

***

Pozna jesen sedamdeset šeste, Dan republike, opštinsko takmičenje recitatora u sali bioskopa Svetlost: dupke puno, graja, smederevski osnovci prave smotuljke od papira, gađaju se. Vežbao sam danima, pionirski predano, bez ikakve treme; pesma je bila od Vladimira Nazora, primerena vremenu i mestu. Pogurao me malo (kasnije sam doznao) moj dobri učitelj Žarko Tošić, koji je u kasnim godinama počeo da se bavi prosvetom – pre toga je bio upravnik gradskog zatvora – znači čovek sa jakim vezama u kulturi. Uđem nekako u finale. Velika Plana, opet Nazor, u žiriju književnici Mira Alečković i Dragan Lukić, dobijem drugu nagradu. Omiljeni pisac za decu namešta laganim pokretima naočare na nos, nakašlje se zagonetno, pruža ruku i šapne da samo ja čujem: „Bio si dobar, sine, ali preosećajan si, to će da te košta u životu.“ Batalim recitovanje.

Prođe nekoliko godina, osmi razred, konkurs literarnih sekcija u Kolarima, kratka priča Majka; pisao sam u trećem licu, godina četrdeset treća, dve moravske porodice, partizanska i četnička – koje bi druge – mali zaplet i tragičan kraj: video se uticaj Dobrice Ć. Nastavnica srpsko-hrvatskog Branka Đurić veruje u mene, vidim došaptava se iza bine sa jednom ženom izrazito lepog lica, pokazuje desnim kažiprstom u mom pravcu. Od treme mi drhte kako kolena tako i frizura Aleksandra Berčeka iz filma Dečko koji obećava. Osvojim drugo mesto. U komisiji pesnik Dragan Lukić, vadi naočare iz džepa braon somotskog sakoa, čestita zvonkim glasom i klima značajno sedom, proćelavom glavom: „Dobro pišeš, sine, ali si grub, nekako škrt.“ Posle sam trenirao košarku…

***

Najavili su četrdeset stepeni u hladu. Poranio sam i spustio se do Sene, na rukavac kod Vernoja. Kerovi su pratili moj pogled i istrčavali sprintove po mokrom šoderu, ostavljajući ukrštene tragove za sobom. Prazna obala. Tek kada sam ušao u vodu, primetio sam jednu stariju ženu, reklo bi se da je pregurala sedamdeset i petu, kako sedi ispod vrbe zavaljena u ribarsku stolicu od razapetog šatorskog krila. Žena je imala osmeh na licu i po položaju njenog tela odmah se videlo da je ta stolica udobna, a da je hlad dubok. Spustila je knjigu u krilo, posmatra nas, posle nekog vremena pita: „Sine, šta misliš da uđem i ja malo u reku, a ti da me držiš ispod ruke da ne padnem? Hoćeš li?“ Hoću, što da neću. Zglobovi su joj otečeni, korak težak ali odlučan. Zašto sam siguran da smo hodali po površini vode, ili je to bilo dobro zategnuto Moneovo platno?

Seo sam ispod njene vrbe, na posnu zemlju pomešanu sa svetlucavim šljunkom, ona je odnekud iz dubina braon kožne torbe izvadila termos kafe i dve kartonske čaše, pričali smo nekih pola sata, možda mnogo više, upadali jedno drugom u reč, smejali se, već sam zaboravio zbog čega. Gospođa Fariza i ja. Srebrnoj grivi je trebalo pet minuta da se osuši na jutarnjem suncu. Neke dugo čuvane tajne su ostale izgovorene, te tajne koje držimo u sebi a ponekad ih, iznenada, lako podelimo sa nepoznatim osobama, ili sa onima za koje mislimo da ih više nećemo sresti. Psi su zalegli u sprženu travu osmatrajući suprotnu obalu. Dva rečna stražara.