Tremocos

Najbolje u vezi s Portugalom za mene je to što je apsolutno prihvatljivo da počneš pijuckati vino nešto pre podneva. Čaša malo pred ručak – valjda jer čovek radnim danom do podneva stigne da se iznervira na poslu jednom ili više puta, i onda valja malo razlabaviti kravatu koja preterano steže, skrenuti misli od mejla ili telefonskog poziva koji su vas iznervirali ili uznemirili. Valja se na neki minut distancirati od svega što je već pre dvanaest pokušalo da vam upropasti dan. Tu uskače vino, a da se ne biste brzo napili, mora se grickati, jer ručak tek treba da bude, a uz njega je dozvoljena još jedna čaša vina. U amortizaciji unetog alkohola u pomoć priskaču tremocos – kiselkaste žute mahunarke koje liče na kukuruz, ali ne goje toliko, i kojima se opna skida zubima kao da su semenke, samo mnogo lakše.

U srpskom jeziku nemamo naziv za tu grickalicu pa ih možemo zvati „tremosus“, u bukvalnom prevodu: lupine, ljuske. Kupuju se u bilo kom portugalskom supermarketu, prodaju se u malim i velikim pakovanjima i koštaju bezobrazno jeftino. Pritom, neverovatno mogu da vas usreće, i da vas spasu preuranjenog pijanstva. Kad bi neko tražio da napravim reklamu za tremosus, ja bih izričito htela da ih reklamiram kao „savršenstvo u grickalici“: bez glutena, kiselkasto tako da pomiri sladokusce i slanokusce, pogodno za dijabetičare i vegetarijance, a jedu ga i portugalske trudnice ako je nestašica krastavčića (ovo sam izmislila, ali mogu da zamislim kako portugalske trudnice uspevaju da svedu sve svoje prohteve na tremosus a da i ne pomisle na februarske lubenice ili višnje u martu). Tremosus grickaju ljudi kad ostavljaju pušenje, a legenda kaže da ume da sačuva dostojanstvo bivšeg pušača tako što mu omogućava da se nekoliko nedelja nakon što je ostavio cigarete ne probudi kao debeli nepušač. Osim toga, tremosus možete uveče u kafiću da naručite uz piće umesto kikirikija i strpate u usta punu šaku a da vas savest ne okrzne sekutićem, a kamoli ugrize. Možete da ih grickate celo veče i da ne razmišljate o tome ‘oće da vam smrdi iz usta kad posle nekoliko čaša vina rešite s nekim da se ljubite. Tremosus su, štaviše, prečica do ljubljenja, a evo i kako.

Jedna gospojica, moja prijateljica, koja je zbog lične privatnosti želela da ostane anonimna, ode jednog dana u muzej prehlađena i slinava, ali čvrsto rešena da obiđe svaki pedalj tog muzeja ne bi li se kulturno nadahnula. Na vrhuncu nadahnuća, pred jednim posve dosadnim oklopom nekakvog viteza čije ime istorija nije upamtila, gospojica je kinula. Jedan Portugalac je rekao „Nazdravlje“ (verovatno je rekao „Bless you“, ali nemojmo sitničariti, ovo je ipak ljubavna priča). Takvom se početku jedne romanse ama baš niko nije nadao, mada je romansa, moguće, počela i malo kasnije: tek kad se u priču umešao tremosus, mirođija u svakoj socijalnoj interakciji s Portugalcima, kako u Portugalu tako i van njega. Odu Portugalac i gospojica na kafu, slože se da je kafa bolja nego u tom gradu gde su se sreli, da je sunce toplije u Portugalu, da se kosa lepše uvija u Portugalu jer je vazduh slaniji, da je fudbalske utakmice zabavnije pratiti u Portugalu… I kad je Portugalac pitao: „A šta ti najviše nedostaje iz Portugala?“, gospojica je rekla nešto tako neočekivano da se Portugalcu oteo jedan takoreći zaljubljen pogled: „One žute grickalice, kako se zovu, e da znaš da ne mogu da se setim.“ „Tremosus?“, pitao je Portugalac, a gospojica je klimnula svojom zaboravnom glavom, prehlađena i slinava, ali za Portugalca već puno zanimljivija nego pre tri sekunde. „Moj deda je umeo da usoli ceo lavor, sedne s prijateljima, tu se negde i ja ušunjam, grickam tremosus i slušam njihove priče dok me ne oteraju u krevet“, rekao je Portugalac. Postoji to jedno nepisano pravilo: kad nekom evocirate detinjstvo, napola ste ga smuvali. Kijanje po muzejima takođe nije naodmet – malo je neprijatno, ali kako je govorio moj deda: „Da se prava istina pozna, treba čuti dva zvona.“ Što je sigurno, sigurno je.