Točkovi vremena

Vremeplovi zaista postoje. I naravno da to nisu nikakve naučno-fantastične vremenske mašine poput onih u holivudskim filmovima. Nisu to ni one izmaštane magične ili teoretski moguće matematičke formule čijim se rešavanjem navodno otvaraju portali u vremensko-prostornom kontinuumu.

Sve do sada dokaz o postojanju mog ličnog vremeplova kojim ponekad mogu putovati u prošlost (grozeći se sadašnjosti i užasavajući se budućnosti) ljubomorno sam čuvao od drugih. Mislio sam da za takvu nemoguću misiju mogu biti iniciran isključivo ja. Krugovi u vremenu ili tačnije “Točkovi vremena” su zapravo bili i ostali stvarni fenomeni i predmeti načinjeni od vinilne mase ili plastičnih kućišta i magnetnih traka određenih vrsta i namena, i dela su ljudskih ruku namenjena u najvećoj meri zabavi posvećenih.

Prvi put sam se sa tim naizgled trivijalnim a zapravo više nego neobičnim stvarima ozbiljnije susreo zahvaljujući stricu Goranu i njegovom rođenom starijem bratu, to jest mom ocu Banetu. Police njihovih nekadašnjih momačkih soba bile su izvitoperene od kvantiteta nekih uredno poređanih crnih diskova, takozvanih gramfonskih ploča. Viđao sam ih i ranije. Nekolicina mojih drugova su te ploče iliti “longplejke” i “singlice” svojih roditelja i rodbine koristili u igri umesto frizbija ili kao improvizovane neidentifikovane leteće objekte. Nešto kasnije bejah prezriv i ljut na njihovo neznanje i svetogrđe. Stričeve i ćaletove ploče brižno su čuvane, upakovane u celofan pa onda odlagane u kartonske omote albuma čija je spoljašnjost bila živopisna nalik rukotvorinama devete umetnosti, koju sam s vremenom počeo da obožavam. Beše to prava neprocenjiva kolekcija audio-vizuelnih umetnička dela. Bio je tu negde i njihov stari gramofon marke “Iskra” čiji je pogon neštedimice vrteo sve te artefakte danas prilično nepoznate naraštajima što već uveliko dolaze.

I danas sa svakim spuštanjem gramofonske igle i okretajem ploče postajem neko drugi, ili gotovo katarzičnim preobražajem postajem ponovo onaj isti klinac od pre nekoliko decenija. Usporim planetu Zemlju na 45 ili 33 obrtaja, sklopim oči i iščeznem u zonu komfora, tonući u polumrak dnevne sobe dok se polako budi euforija izazvana dopaminom. Još uvek pamtim prvi susret sa zvukom vinilnih singlica i dugosvirajućih ploča što je dopirao iz zvučnika gramofona. U početku pucketav poput izviđačke vatre pa onda blagim prelazom krene gromoglasje ili mračno milozvučje, u zavisnosti od toga šta se u tom trenutku mog rasploženja nađe na meniju – čvrsti rok, težak metal, prljavi pank ili kakva gotička balada.

Na red su nešto kasnije došle i audio-kasete. Takođe mali vremeplovi sa točkićima koji magnetnu traku namotavaju, odmotavaju i premotavaju unedogled. Sve eterične sadržaje tog analognog hardvera poput hrane upijao sam u sebe i od svega toga sve više rastao i jačao. VHS kasete su takođe bile moje relikvije, a videoteke (sada obični liminalni prostori) moja svetilišta. Zahvaljujući sopstvenoj zloglasnoj reputaciji filmofila, postao sam kratkovid. Možda ću i ogluveti od silnih decibela jer često umem da odvrnem do daske tonove one iste muzike koju sam nekada do besvesti vrteo na gramofonu ili premotavao na kasetofonu.

Voleo sam i radio. Ipak, poslednji put sam frekvencije radio-prijemnika podešavao kada smo supruga i ja belim šumom uspavljivali novorođeno dete, našeg starijeg sina. Slušajući muziku, čitajući stripove (nešto kasnije i knjige) i gledajući filmove, upoznavao sam svet oko sebe i zaljubljivao se u život. Nostalgija – ta matora fukara, čini nas, nostalgičare, beznadežnim kilosterima nespremnim za svu sistematski stvorenu surovost i ružnoću ovog sveta i veka, jer svet u kom smo odrastali više ne postoji. I zato putovanje u prošlost postaje potreba, terapija ili možda je tek samo trenutno pomodarstvo. U mom slučaju, muzika, filmovi i knjige služe da se lakše suočim sa stvarnošću. Jedva da pamtim ono prošlo vreme bez mobilnih telefona, bez interneta, ali isto tako sasvim jasna sećanja su na one dane i noći ispunjene pisanim rečima, pokretnim slikama i nadasve muzikom.

Sada kad veštačka inteligencija polako preuzima kontrolu, počevši od programiranja muzike, video i kinematografskih radova ili književnih dela, pravo je osveženje prisetiti se kako je to bilo kada su ljudska bića svojim sopstvenim božanskim darom i umećem slikali, pisali, svirali i snimali. I kapne ponekad po neka suza zbog melodije ili stihova neke posebne pesme, majstorski montiranog filmskog kadra ili odglumljene scene. Suzimo zbog onih sećanja i osećaja koji će uskoro izbledeti. Uostalom, i mi sami ćemo jednom izbledeti. Do tada nam ostaje uživanje u isijavanju svetlosti i odjecima neke sasvim drugačije epohe.