Takovska 10

Za Takovsku ulicu prvi put sam čula u odjavnoj špici neke emisije dečjeg programa Radio-televizije Srbije. Bilo je to sigurno pre više od četvrt veka i sad se sećam samo da je predloge i prijave za učešće u emisiji trebalo slati na adresu Takovska 10, 11000 Beograd, sa naznakom… Znam i da sam želela jako da se nekada nađem tamo, a ta Takovska 10 izgledala je tako daleko u očima tog deteta. U mom selu nije bilo Takovske ulice, tada naše ulice čak i nisu ni imale imena, a od Beograda sam u to vreme znala za zoološki vrt, Kalemegdan i Zvezdaru, jer tu su nas roditelji dovodili kada bismo dolazili.

Godinama kasnije, preselila sam se u Beograd na studije, a fakultet i studentski domovi u kojima sam živela nisu imali dodirnih tačaka sa Takovskom ulicom. Moji koraci i njen trotoar, a kasnije i izgužvani asfalt, počeli su da se prepliću redovno tek kasnije, kada se jedna od mojih prethodnih redakcija nalazila u istoj ulici, ali ne i na broju 10. Takovska je tako postala moje redovno šetalište, nekad uz bicikl, češće pešaka, u društvu prijatelja, a najčešće u samoći. Postala je i redovna trasa kojom idem kući, u moje selo.

Godinama kasnije često sam bivala upravo pred Takovskom 10, na raznim protestima i okupljanjima ispred RTS-a koje sam pratila s novinarskom legitimacijom.

Sva takva okupljanja uvek su imala nekakav poseban duh i pojačavala mi adrenalin, a većina se završavala uz koji tekst, fotografiju ili video koje bih uradila i uvek bila srećna što možda baš tada “svedočim istoriji”. Bilo je raznih okupljanja, sa nekoliko desetina, stotina i hiljada ljudi, ali nisu rezultirali nekim velikim pomacima.

U petak, 17. januara, našla sam se u Takovskoj neplanirano, baš u vreme kada su je blokirale desetine hiljada ljudi nešto pre sedam sati uveče. Nisam bila na novinarskom zadatku te večeri i iako pratim mnogobrojna okupljanja i blokade koje se širom zemlje organizuju poslednjih meseci, i uprkos tome što sam znala za najavljeni skup, nisam baš precizno ispratila satnicu i uputila se na drugu adresu. Do nje me je put vodio baš tom ulicom koja je bila preplavljena ljudima. U pokušaju da nastavim dalje, jer sam imala dogovor, probijala sam se kroz nepreglednu masu trotoarom.

Isto to je pokušavala i nekolicina ljudi ispred i iza mene, ali većina je stajala, zviždala, uzvikivala. Previše sam mlada da bih pamtila velike demonstracije 1990-ih i početkom ovog veka i učestvovala u njima, pa sam se ovog puta našla prvi put na tako velikom skupu na ovom mestu. Na svim prethodnim sličnim okupljanjima uvek sam bila u prvim redovima, među novinarima, i uspevala da se probijem na dobra mesta sa kojih se prave najbolji kadrovi. Ovog puta sam se samo našla u masi, a moja visina mi nije dozvoljavala da vidim bilo šta osim potiljaka i lica okupljenih oko mene. Nisam mogla da procenim ni koliko je ljudi, jedino znam da ih je bilo mnogo.

U mimoilažanju s ljudima koji stoje, uspevala sam nekako da se provučem uzbrdo ulicom sve dok se tačno u sedam sa megafona nije začuo poziv da svi stanu i zaćute na 15 minuta. Za razliku od skupa na Slaviji krajem prošle godine kada je informacija o tišini išla “od usta do usta” i kada su studenti tako uspeli da “ućute” više od sto hiljada ljudi, nalog za tišinu ovog puta došao je s razglasa.

I svi su stali. I svi su zaćutali. Nepregledna masa koja je sekund pre toga zviždala i uzvikivala različite parole, odjednom se zaustavila. Na taj jedan poziv – zavladao je potpuni muk.

Sve je stalo. U ulici koja je inače, a to mogu sa sigurnošću da kažem, jedna od najbučnijih u gradu, odjednom se čula gromoglasna tišina.

Čulo se i zujanje nekoliko dronova koji iz vazduha snimaju skup i ventilacija ili klima uređaj sa zgrade negde iznad moje glave.

Tek momenat pre čula se ogromna buka, a onda je sve stalo. Stali su i oni koji su pokušavali da se probiju dalje trotoarom Takovske ulice, baš prekoputa broja 10. Ne čuje se ni šapat. Svi ćute. Mnogi s podigutim telefonima u rukama na kojima su uključene lampe. Iz moje niske perspektive nisam mogla da vidim koliko je zapravo sve zasijalo od tih lampi telefona. Shvatila sam to tek kasnije kada su telefonski operateri proradili i kada sam mogla da na internetu vidim fotografije i snimke upravo sa onih dronova koji su se jedini čuli.

I tako je na 15 minuta Takovska, ali i ulice oko nje – zaćutala. Ćutalo je više od pedeset hiljada ljudi. I taj osećaj i duh tišine budi neku posebnu emociju i empatiju. Tugu zbog 15 stradalih pre više od dva i po meseca na Železničkoj stanici u Novom Sadu, strah zbog svih životnih pitanja koja su pred svima nama. Ali i nekakav poseban čar što sam se baš neplanirano našla tu.

I što stojim.

I čekam.

Čekam da tišina prođe.

Možda baš ovog puta svedočim istoriji.