Švajcarski nož

Šta je muškarac bez švajcarskog noža? Govno na kiši.

Pošto smo parafrazirali dva ugledna umetnika, možemo da pređemo na stvar. Džepni nožić sa više sečiva nastao je početkom XX veka, kao obavezan alat raznih đaka, pisara i ostalih pismenih ljudi koji su njime oštrili pera i olovke (odatle „perorez“). Uskoro se pokazalo da je reč o uređaju krajnje korisnom za razne poslove: od zarezivanja olovki pa do kraćenja noktiju. Uopšte uzevši, džepni nož koji se sklapa („ćakija“) imao je već stečenu popularnost kod evropskih naroda. Francuzi, Španci i Italijani imaju dugu tradiciju, na primer; Sremci takođe: njihova „brisa udovica“ („brisa“ je tepanje za britvu) i dan-danas je popularna za seckanje kobasica, lubenica, hleba, harmonike i kafanskih protivnika („Moj si i Bogin!“).

Dakle, džepni nož sa jednom jedinom oštricom koja se sklapa u dršku imao je – a ima i dan-danas – izvesnu popularnost širom planete. Ispostavilo se, međutim, da jedna oštrica nije dovoljna za svakodnevna posla ozbiljnom čoveku; ne kolje se on svakoga dana u bircuzu. Iz te praktične potrebe nastao je „švajcarac“: službeni nož švajcarske vojske, danas univerzalan i sveprisutan. Ideja je jednostavna i genijalna: neko je razmislio o tome kakve će se sve potrebe pojaviti pred vojnikom i pokušao da im odgovori.

Tako smo dobili prvo veliko i malo sečivo, što ima svaki džepni nožić. Onda su se pridružili otvarač za konzerve (efikasan, ali treba naučiti grif za njega) i šrafciger kombinovan sa otvaračem za pivo (pametno!). Pedesetih godina XX veka, „švajcarac“ doživljava apsolutnu eksploziju popularnosti preko klinaca: svaki skaut, izviđač, morao je da ima jedan, a roditelji su sledili. Originalni proizvođač, firma Victorinox, pametno je reagovala i krenula u širenje ponude. Obični „švajcarac“ počeo je da raste: prvo u debljinu, a kasnije i u dužinu. Pojavili su se dodaci: spiralni vadičep (bravo!) i šilo; čačkalica i pinceta (probajte i videćete zašto). Na otvaraču za konzerve pojavio se mali, tanki šrafciger za precizne radove, na primer zašrafljivanje onih malih zavrtanja na naočarima, najčešći slučaj. Šezdesetih godina „švajcarac“ je, kao i sve drugo, prerastao sve mere: postao je toliko debeo da više nije stajao u džep, što mu je glavna svrha. To jest: stao bi u džep, ali bi ga odmah i pocepao… Bilo je tu testera, makazica, Filipsovih krstastih odvijača; bila je čak i lupa (ne zna se zašto); danas se ta debela varijanta nudi i sa USB memorijskom fleš karticom, pa vi vidite. Ima ih u svim bojama, čak i providnih.

Glavna prednost „švajcarca“ (nož se službeno zove „Officier Suisse“) jeste solidnost: urađen je izuzetno dobro i teško ćete ga pokvariti. Dobro, sada: ima ljudi koji će pokvariti i nakovanj, ali govorimo o normalnom svetu. Ovom autoru desilo se da mu je pukao spiralni vadičep na „švajcarcu“, ali za to su krivi vinari koji ne parafinišu čepove i autor koji je potegao malo jače (čep, a ne vino!). Čelik je vrhunski, ali ga treba čuvati, kao i sve drugo. Naime, nož je fabrički odlično naoštren; treba sečiva samo pametno koristiti, jer nema oštrice koju budala neće istupiti. Ako oštrice već treba naoštriti, najbolje je finim kamenom sa vodom, ili odneti kod oštrača (ako je preostao još koji majstor tog plemenitog zanata). Pravi „švajcarac“ je crven, sa metalnim simbolom ravnostranog krsta na dršci. Ima ih, kao što smo rekli, svih mogućih, ali najbolji (iz dugog iskustva autora) spaja masu, dimenzije, upotrebljivost i nosivost u zlatnu sredinu (videti sliku). Testerica je ključna za ovu, malo veću, verziju: oštra je i neočekivano efikasna, možete da prepilite goveđu kolenicu za čas posla, a kamoli granu s drveta da na nju obesite upravo ubijenog srndaća.

„Švajcarcem“ će spretni vlasnik popraviti neočekivano mnogo kvarova: od automobila pa do kompjutera (probao!). Ima dužih, ozbiljnih verzija sa sečivom koje se zabravljuje, što će Sremci ceniti, sa hrapavim drškama i svim ostalim potrebnim dodacima (njih vole i lovci). Ima sasvim malih i u stvari beskorisnih; ima ih srednjih (ti su najbolji). Ima tušta i tma falsifikata, najviše kineskih (kao i obično); prepoznaju se odmah iskusnim okom, a kasnije čim se slome ili raspadnu pri prvom ozbiljnijem poslu.

Najozbiljnija konkurencija „švajcarcu“ su američki kombinovani alati sistema Leatherman: krajnje kvalitetni uređaji, oštri i inteligentno smišljeni, ali većih dimenzija i smišljeni za nošenje u futroli na opasaču, kako to rade ozbiljni majstori. I tu ima falsifikata, ali se prepoznaju odmah (ili kasnije, kako smo i rekli).

„Švajcarac“ je, međutim, nezamenjiv, jer se nosi u džepu (u razumno velikoj, dakle srednjoj verziji), a može sve što je razumno zamislivo od sitnih popravki. Ljudi koji mnogo putuju, nažalost, sada imaju problem pojačane bezbednosti na aerodromima, pa svoje „švajcarce“ moraju da guraju u čekirani prtljag, što do 11. septembra nije bio slučaj i što je ojadilo mnoge moje poznanike koji su od svog omiljenog „švajcarca“ morali da se rastanu u korist nekog pokvarenog radnika obezbeđenja na nekom aerodromu.

Sve u svemu, švajcarski džepni nož (kao i Zippo upaljač i još neki predmeti) spada u obavezni pribor svakog ozbiljnog muškarca i sve više ozbiljnih žena. Zaista: šta je ljudsko biće bez švajcarskog noža?