Susreti

Malo je ulica u istorijskom delu Pariza – to je površina na kojoj živi dva miliona ljudi – koje nisam svojenožno overio. A ipak, svaki novi susret s Parizom ispunjava me najdubljim uzbuđenjem.

Godine 2009. voz me iskrcao na stanici Monparnas Bjenveni iznad koje se diže ogromni crni oblakoder, Kula Monparnas, od 1973. najviša i nesumnjivo najodvratnija građevina u jezgru Pariza. Hoću reći, nije zgrada ružna, lepa je, no joj nije tu mesto. (Potonje su gradske vlasti u tolikoj meri bile zatečene impozantnom ružnoćom čitave skalamerije da su promptno zabranile dizanje zgrada viših od desetak spratova u jezgru Pariza. Kula ih ima barem 60.) Izašao sam, dakle, iz voza s jednim povećim koferom, osrednje velikom torbom i rancem, bilo je leto, temperatura blizu 40 stepeni, ali na stanici – koja je deo ogromnog kompleksa tržnih centara, restorana, prodavnica, knjižara, restorana, poslastičara, čega sve ne – rashlađivači vazduha rade, prijatno je i čovek ne mora da izađe na ulicu kako bi dospeo do metroa. Dovoljno je bilo samo da skliznem u podzemlje i relativno udobno, posle pola sata vožnje, stignem do odredišta na Bulevaru Žan Žores. Ali ne. U Parizu sam i ne mogu da ne udahnem njegov smrdljivi vazduh (meni, razume se, miriše), odmah, sad, bez odlaganja, kao da mi život od toga zavisi. Sa sve prtljagom – kofer je star i nikakav, točkići raspadnuti i postavljeni preblizu tako da mi kofer na svakih pet koraka ispada iz ravnoteže i uvrće se, tare o tle, zaustavljam se, strpljivo ga ispravljam i uporno poput autiste, oduševljen poput idiota (poput Sunđer Boba kada mu Keba kraba smanji platu i odmah potom saopšti mu da on, Sunđer Bob, uprkos tome što mu je plata upravo smanjena, može da radi još više), nepokolebljivo nastavljam da napredujem dugim hodnicima stanice Monparnas Bjenveni – prolazim kroz pokretna vrata i prvim, dubokim udahom, u pluća upumpavam zapaljeni vazduh Pariza u kojem ima svega sem kiseonika. Sabraniji očevici rekli bi da atmosferske prilike odgovaraju unutrašnjosti krematorijuma, ali sabranost je daleko od mene. U Parizu sam!

S koferom koji mi se divlje otima iz ruku, za tili čas okupan znojem, ludački zažagrenih očiju (pretpostavljam), počinjem da bauljam oko kompleksa Monparnas Bjenveni ubeđujući sebe da, u stvari, tražim metro stanicu. Na Bulevaru Monparnas odmah ulećem u lepu knjižaru, u restoranu Monparnas pogledom i njuhom ispitujem svežinu školjki koje se baškare u ledu, kupujem „Mond“ ispred restorana Chez Bebert („Kod Bebera“) i dosećam se da postoji zgodna metro stanica na raskrsnici Bulevara Monparnas i Bulevara Raspaj. A kad je već tome tako, kako da ne došetam do tog mesta na kojem se nalazi mitski kafe La Rotonde, u kojem su sedeli svi zamislivi likovi, kako omiljeni poput Modiljanija i Pikasa, Debisija, Stravinskog i Satija, Hemingveja, Henrija Milera i Skota Ficdžeralda, Apolinera i Maksa Žakoba, Đagiljeva i Njižinskog, tako i probisveti poput Lenjina, sedeo je tu i moj otac i pio kalvados, a pre više od dvadeset godina, kao klinac, da prostite, sedeo sam i ja. Sećam se da sam, uzbuđen što sam se uopšte usudio da uđem u Rotondu, sa svim tim crvenim plišom i elegantnim konobarima, smestio za sto pored negovane bake u bundi, koja je ličila na Žanu Moro (baka je ličila na Žanu Moro, ne bunda) i spokojno pijuckala vino (un demi rouge). Posle izvesnog vremena – i ja sam naručio čašu crvenog, bilo mi glupo da tražim sok od pomorandže – izvukao sam knjigu. Nisam bio prešao ni nekoliko stranica kada sam začuo pitanje izgovoreno neočekivano čistim glasom: „Oprostite što vas uznemiravam, ali možete li mi reći šta čitate? Govorite francuski, zar ne (n’est–ce pas)?“ Jedva sam shvatio da se dama obraća meni i na svom rđavom francuskom, tada još rđavijem zbog iznenađenja & uzbuđenja, promucao da, oui, govorim francuski, ali kako gospođa može čuti prilično rđavo, no se ipak nadam da me razume (na francuskom je to zvučalo katastrofalno), „Kiša čitam“, rekoh, „Danila Kiša, jugoslovenskog pisca, roman se zove…“, tu sam stao jer nisam mogao da se setim kako se kaže peščanik, pa sam joj pokazao crvenu naslovnu stranu sa optičkom igrom u sredini: ako se usredsredite na beli oblik vidite peščanik, ako se koncentrišete na crne oblike vidite dve ljudske glave koje gledaju jedna drugu. „Clepsydre„, izgovorila je dama i lepo se nasmešila, ali ne, nije čula za Kiša, rado bi ga pročitala ako je preveden na francuski. Sećam se da sam rekao da je Kiš preveden, da živi ovde (ici), u Parizu, ona je uzvratila da je bila u mojoj zemlji, kad je bila mlada, naravno, Dubrovnik joj se baš bio svideo, ali detalje razgovora više ne pamtim…

Postojao sam nekoliko trenutaka ispred Rotonde, dovoljno da dozovem tu sliku, i s prtljagom i tek kupljenim novinama uronio u podzemlje. Osetio sam kako na mesto napetosti susreta lagano stupa mir sreće. U Parizu sam!