Štirkano

Osim rituala, izvrsnog prebranca i činjenice da smo ponovo „svi na broju“, Badnje veče je, bar u mom slučaju, posebno i zbog toga što podrazumeva spavanje kod bake. Ta srećna okolnost, između ostalog, znači da se (ipak) ne mora ustati u cik zore zarad osvajanja titule polažajnika, ali i – meškoljenje u poštirkanoj posteljini. Kada se navikne na zgužvanu posteljinu, jer peglanje praktično dođe ko Sizifov posao (koliko god mirno da spavate, sve je, naročito podušečni čaršav, izgužvano već posle prvog noćenja), ulazak u poštirkanu posteljinu predstavlja svojevrsnu privilegiju, ali i čin koji podrazumeva poseban ambijent i spremnost na poštovanje redosleda radnji.

Zarad što autentičnijeg doživljaja, temperatura sobe u kojoj se spava ne bi trebalo da bude viša od deset stepeni. Krevet bi trebalo da je visok i tvrd, a preko njega prebačen šareni ćilim. Da bi se ušlo u krevet, prvo treba podići teški perjani jorgan sa sve pomenutim ćilimom. Presavijanje uštirkanog jorgana neodoljivo podseća na pokušaj zamotavanja palačinke koja je „odležala“ noć u slatku rolnu. Uvijen u kao mleko belu navlaku koja na sredini ima prorez romboidnog oblika oivičen ručno vezenom čipkom, što oni koji su kadri da u jednom potezu smaknu i jorgan i ćilim nikada ne saznaju, jorgan pruža i te kakav otpor, pa treba propisno zapeti. Kada je prva faza gotova, sledi leganje. Podušečni čaršav, takođe besprekorno beo i takođe sa čipkom, ali oivičen sa strane, u početku je hladan kao led i oštar kao šperploča ali bez ijednog nabora. Pokrivanje, prilikom čega sebi izgledate kao da bezuspešno pokušavate da se umotate u tablu kartona, obično potraje. Spavanje u poštirkanoj posteljini, u stvari, liči na spavanje u oblandama, samo što čaršavi nisu reljefni. I jastučnica, bez patetičnih vezenih motiva poput „slatki sanak sanjaj“, prati tvrdoću čaršava tako da glava u jastuk tone postepeno uz pucketanje slično onom kad se kašikom lomi šećerna glazura na torti. Prvih nekoliko minuta koji traju kao večnost prolaze u drhtanju od hladnoće. Ideja da se umesto sa ledenim čaršavom prvo dođe u kontakt sa ćilimom automatski otpada – prvo jer ćilim bocka, a drugo mora se ustati i ponovo savladavati uštirkana neman od jorgana. Pošto je nemoguće i ušuškati se kao čovek, to jest podviti čaršav poda se i tako napraviti svojevrsnu vreću za spavanje, ne preostaje ništa do biti strpljiv. Već posle nekih pola sata (mereno!) poštirkani sendvič poprima telesnu temperaturu i lagano prestaje da pruža otpor. Pucketanje s početka prelazi u oštro, odjekujuće šuštanje (zvuk koji nepoštirkana posteljina ne može da proizvede), a podušečni čaršav od koga vam se činilo da dere pete i širi jezu postaje nežan kao somot. Vremenom, jorgan dozvoljava i priželjkivano podvijanje čime su ispunjeni svi uslovi da se mirno zaspi i, praksa pokazuje, lepo sanja.

Nekada obavezno, štirkanje je odavno proterano sa liste domaćih zadataka i važi za veštinu kojoj su odane još samo one dokone ili neumoljivo pedantne domaćice. Modernim domaćicama kojima su bake i mame ostavile u amanet da im bar zavese budu poštirkane, na raspolaganju stoji štirak koji se može kupiti u svakoj bolje opremljenoj bakalnici. Ukoliko se prati uputstvo, nema greške i veš će postati željeno „kartunjav“ ali štirak se može proizvesti i u domaćoj radinosti, a tajna je u – brašnu. Recept sledeći: lonče zapremine dva litra napuniti hladnom vodom u koju rastresitim pokretima postepeno dodati dve-tri supene kašike brašna. Brašno lepo promešati u vodi dok se ne dobije beličasta tečnost (voda obavezno mora biti hladna da bi se izbeglo stvaranje gromuljica). Ovako napravljenu smesu presuti u veću šerpu u kojoj se nalazi već proključala voda, a onda ih tako sjedinjene pustiti da provre još jednom. Prethodno opranu posteljinu staviti u veće korito i preko nje preliti domaći štirak. Natpoljenu posteljinu samo dobro ocediti (nikako ispirati) i raširiti na žici. Za peglanje se toplo preporučuju patos preko koga su prebačeni ćebe i čaršav za peglanje, ili kuhinjski sto što veće površine da bi se izbegli nabori. Tako opeglano ne pakovati odmah u ormar, već pustiti da „da’ne“. Osim posteljine i zavesa, dosledne domaćice štirkaju i stoljnjake (pod obavezno!), šustikle i heklane prekrivače i – krpe. Ovo poslednje, osim što izgleda pedantno, kod onih koji se užasavaju škripanja stiroporom po staklu proizvodi sličan doživljaj, ali već posle drugog obrisanog tanjira – omekne.

Jutarnje ustajanje iz poštirkanog kreveta ima skoro istu težinu kao i sinoćno leganje. Ni pomisao na mogućnost da se baš ove godine može postati polažajnik/ca (ima porodica koje neguju ravnopravnost polova čak i kada su verski obredi u pitanju) ne može proizvesti neophodan nivo agilnosti da se napusti topli, šuškavi, grljivi džin. Jorgan greje kao furuna, jastuk je udobniji od onog bezdušnog „kontura“, a čaršav i dalje stoji zategnut kao struna. Kada se uzme u obzir da treba ustati, a šuštanjem ne probuditi braću i sestre i time izazvati opštu histeriju, jedino prelazno rešenje je – ostati ispod pokrivača „još akademskih petnaest minuta“.

Tada se obično čuje još jedno „krc“ jastuka i još jedno „šuuu“ perjanog jorgana, oseti se talas toplote i oči postanu teške. Kada sam ih sledeći put otvorila ovog 7. januara videla sam prazan krevet do sebe. Marko se, za razliku od mene, nije dao prevariti.