Sombor

Bođoši su u više prašnjav, a manje zeleni Sombor stigli iz Misisipija, u devetnaestom veku, zaslugom gradonačelnika dr Benea Čihaša.

Zahvaljujući tome što je lišće odozdo hrapavo i što savršeno skuplja prašinu, Somborci su bođoše oberučke prihvatili. Zdušno su brinuli o njihovom održavanju, podmlađivanju i o daljem ozelenjavanju grada. Ne samo sa bođošima, ali bođoši su postali sinonim grada.

U dvadesetom veku gradonačelnici su nemilosrdno počeli da ubijaju zelenilo i sade beton.

Kao i svi osvajači, prišunjali su se sporednim ulicama. Ako se one mogu tako nazvati. Jesu kilometarske, ali skoro sve se ulivaju u centar grada, pa su i centralne.

Osvajači su prvo ubijali graničare. Živu ogradu koja je cvetala od marta do kasne jeseni i sprečavala automobile da unište travnjake, pravo sa drumova. Onda su ubijali žbunje koje je cvetalo istim ritmom i štitilo travnjake od pešaka i njihovih pohoda, pravo sa trotoara.

Naravno da su vozači seču zelenila jedva dočekali. Travnjaci su nestajali, a usput, gde god su betonskom godzili zasmetali, sa tih, bivših travnjaka, nestajali su i raskošni bođoši. Čuvari naših pluća.

Nestajale su zgrade, zaštićene kao spomenici kulture, a nestajali su i spomenici. Sombor je čas bio na jugu Evrope, čas u Austrougarskoj, čas u Vojvodini, čas na severu Jugoslavije, čas na severu Srbije, čas treći grad severozapadne Bačke, a trenutno je u Zapadno-bačkom okrugu.

Bez obzira na to gde je, kakav je, u kojoj meri nestaju i zgrade i drveće, gradski oci su svakom gostu ponosno saopštavali isto. Da je Sombor postao slobodan kraljevski grad za vreme Marije Terezije, 1749. godine. Da u njemu složno živi dvadeset jedna nacija. Da je Sombor grad kulture, zelenila, parkova, bođoša, fijakera i mladosti; grad u šumi ili šuma u gradu, sa ukupnom zelenom površinom od 90.000 kvadratnih metara, sa 22.000

drvorednih sadnica, dužine 121 kilometar, sa 10 hektara pod parkovima i da je drugi u svetu, posle Vašingtona, po zelenilu – u odnosu na broj stanovnika.

Ako je gost spreman da još sluša, saznaje da su u Somboru živeli i stvarali, između ostalih, pisci Veljko Petrović, Laza Kostić i Janoš Herceg; slikar Milan Konjović; kompozitor Petar Konjović; sledi priča o Županiji i slici Bitka kod Sente Ferenca Ajzenhuta, površine 28 kvadratnih metara, sa pozlaćenim ramom 40; onda priča o Pozorištu, Muzeju, Biblioteci, Srpskoj čitaonici, Učiteljskom fakultetu, o Konjovićevoj galeriji, Galeriji „Likovna jesen“ (njoj su, valjda kao najopasnijoj, devedesetih, odmah promenili ime); onda priča o Jovanu Čokoru i njegovom Sunčanom satu iz 1852. godine, pa priča o fijakerima…

Sve ređe se priča o tome da se u Somboru iznedrila prva razglednica u svetu; sve ređe o Franji Đuri Kolčiću i njegovoj kafani „Kod zrna zelenog pasulja“, prvoj kafani, a u Beču, u kojoj se kuvala turska kafa; sve ređe o Milki Grgurovoj „Srpskoj Sari Bernar“; sve ređe o Ernestu Bošnjaku, koji je prvi u istoriji jugoslovenskog filma upotrebio švenk, kameru koja se kreće, a najređe o Ivanu Jakobčiću, prvom akademskom slikaru u Somboru. O Gradskom parnom kupatilu, sazidanom 1901. a urušenom, sve pod zaštitom države, devedeset i neke, svi ćute.

Koliko se priča o tome da je himnu „Bože pravde“, 1872. godine, napisao Somborac Jovan Đorđević, zaista ne znam.

Ne znam ni da li iko više pominje da je Sombor jedini grad u Evropi koji ima priznate četiri rase golubova i dve rase živine.

Znam da su u Bošnjakovu kuću, bioskop Zvezda, sada klecavu spratnicu, stigli Kinezi, sa svojom robom. U Jakobčićevu „kuću na lakat“, tik do Bošnjakove, stigle su banke, zlatare, pekare, mlekare, dugmetare, patikare – i iselile slike.

Spomen-ploče nisu. Ono čega nikada nije bilo, ne može nestati.

Gradski oci, valjda inspirisani podatkom da je Pariska ulica u Somboru prva asfaltirana ulica na Balkanu, ali još u devetnaestom veku, nastavljaju, u ovom, dvadeset prvom – sa uništavanjem zdravih drvoreda.

Oko bolnice je nestalo preko pedeset raskošnih krošnji kestenova, bođoša i bagremova. Da bolesnicima bude lakše.

Nestaju i drvoredi iz mnogih sporednih ulica, a nestaju i šume duž Kanala, kao i drvoredi duž puteva kojima se u Sombor dolazi.

A onda su, na Glavnoj ulici, zbog raznoraznih vizija, cevi i kablovizija, a lakšeg preoravanja, zasmetala i sva stabla potpuno zdravih i bođoša i pedesetogodišnjih platana.

A onda su, opet zbog nekih vizija, zasmetale i potpuno zdrave vekne hleba iz albanskih i goranskih prodavnica.

A onda je, dok ne niknu nova pluća grada, „starija i lepša“, nestala pod buldožderom i kuća Veljka Petrovića. Konjovićeva i Lazina još se drže.

Sunčani sat sunce i dalje navija, ali natpis „Jedan ti je od ovih poslednji!“ – počeo je da se kruni.

Kao i legenda o kulturi, zelenilu, parkovima, bođošima, fijakerima, mladosti; legenda o Somboru, Ravangradu i Zelengradu.

Izgleda da smo previše zelenila dobili po glavi, a izgleda i da je Evropa priznala pogrešnu živinu.

P.S. Baš sam spora! Noćima sam pisala o hlebu i bureku, a kada sam konačno bila zadovoljna, pojavio se Tamarin tekst. Šta ću! I ona je Somborka. A tekst je sjajan.

Noćima sam pisala i ovo. Konačno zadovoljna, odem u grad, po danu i – ne verujem svojim očima. U jednom delu Glavne ulice, posađeno drveće!

„Starije i lepše.“ Crveni hrast. Desetogodišnjaci iz Amerike. Jest da će proći decenije dok ne nikne i hladovina ispod njih, ali da su tu, tu su.

Moram sutra do Veljkove kuće. Možda je i ona nikla. Ili da nastavim da pišem? Možda sve nikne. Moj Sombor?