Soba 508

Uvek su me fascinirali brojevi soba. Nekako se uvek ispostavi da svaki broj ima neku simboliku, ili pak ako nema, dobije značenje s vremenom. Dobije značenje onom ko se njome služi ili o njoj čita. Simboličko iščitavanje soba ume biti vrlo zanimljivo, brojevi sve to začine. Na primer, Orvelova soba 101 čist je primer doživljaja neke prostorije samo zbog njenog broja. U redu, nije samo zbog toga, ali jasno je na šta aludiram.

Predstavu nemam zašto sam priču započela baš „sobom 101“, možda jer mi stoji na polici i upada u oči. Umeju knjige da te nateraju na razne stvari, zavode. Zapravo, junak ove moje priče nije Orvel, nije čak ni njegova soba, a ni njegov brat. Evo ga, leži pored mene Hamsun, gladan; i sam naslov njegove knjige je „Glad“.

Hamsun leži pored mene od aprila. Dosta se načekao da obratim pažnju na njega. Ogladneli smo oboje. Onda se pojavio neko ko bi utolio tu glad. Trebalo je očigledno proći toliko vremena da bi moj apetit bio zadovoljen. Tajming je savršen.

A da, bitna za priču jeste i činjenica da sam knjigu kao rođendanski poklon dobila od tri drugarice sa fakulteta. Priznajem, sa sve stidom pod prstima, nisam imala pojma ko je i šta je „Glad“ i zašto se umorna seli iz sobe 52 u sobu 26, i zašto sobe i njihovi brojevi odjednom dobijaju toliko značenje… A ove drugarice sa fakulteta, one su sa Filozofskog fakulteta, odsek na petom spratu (onaj sprat najbliži bogovima), na spratu gde su sobe male i trocifrene.

Baš ta, mala i trocifrena soba odvela me je sinoć na Vračar, u sobu podstanara. Preciznije, nas troje ispijalo je kuvano vino u Topolskoj 18. Kad kažem troje mislim na njega, sebe i mačku. Dala sam joj privremeno ime – privremena mačka. Prošetala je pored mene svoje tigraste šape i bez ustručavanja mi se popela u krilo. On je slikao. On je svojim plavim očima hvatao momente. A ja, ja sam mazila mačku. Mrzim mačke.

Epilog toj, posve čudnoj večeri glasio je ovako – „Jedva čekam sutra da sedimo u sobi podstanara među antropološkim knjigama a ja da te ljubim između gutljaja kafe.“ Pio je kafu te večeri. Govorio je kako je fasciniran Hamsunovim delima, njegovim stilom pisanja, njegovom brutalnom iskrenošću i emocijom. Slušala sam ga i pila sam vino; te večeri više nisam bila gladna.

„Glad“ je sada pod mojim prstima. Tajming je savršen, rekoh. Složili smo se oboje.

Izašli smo iz sobe podstanara, šetali po kiši i jesenjoj večeri, ne mareći za hladnoću. Govorili smo jedno drugome šta smo sve radili u svojim prethodnim životima, šta želimo da radimo u svim budućim životima i šta u ovom životu nas dvoje tražimo po kiši. Nasmejali smo se oboje. Ne znamo, nejasno je. Ne znamo zašto uživamo u zajedničkim kafama i vinima i šetnjama. Zaista ne znamo.

Kao prvo, ja ne znam ni zašto sve ovo pišem, ni zašto u jednoj ruci držim Hamsuna, drugom rukom ovo kucam, a sa obe ruke čoveku kucam poruku kako sam ga gladna. On kaže „kako je večeras u sobi –2?“, hladno, mislim se. Odgovaram „čitam Hamsuna i pišem“.

Sve je počelo nekog čudnog i nebitnog datuma. Sve je bilo tako bezazleno i nepredvidivo. On je zapazio moj žuti džemper, ja njegove plave oči. On nikada ne obraća pažnju na devojke kao što sam ja, niti mene hipnotiše plavost nečijeg pogleda. Pa ipak eto, tog nebitnog datuma, u toj nebitnoj zgradi i u najbitnijoj sobi na svetu, započete su priče o kafama, vinima i vetrovima…

„Znaš, uvek mi pričaš o Hamsunu, i eto sad i o Ujeviću, a nikako da ja tebi kažem ko je moja omiljena spisateljica“, izgovaram osećajući blizinu njegovog prisustva, i nastavljam – Milena Marković. A on odgovara „volim njenu pesmu Šikam…“, dopunjujem ga „…i jedem salatu“. Smejemo se i nastavljamo da hodamo.

Sve je počelo u sobi 508.