Smrt

Pitanje me neodoljivo podseća na vic od pre tridesetak godina, kada je ondašnja Jugoslavija bila Zapad za „istočni blok“ tzv. komunističkih zemalja. Oholo samodopadljivo smejali smo se tome što je, po tom vicu, ključno metafizičko pitanje Rumuna – Ima li života pre smrti?

Danas smo, bojim se, mnogo bliži tom pitanju od naših suseda, ali to je tema koja sa ovom nema veze.

Prva osoba koja mi pada na pamet je sumerski kralj Gilgameš, zanimljiv iz bar dva razloga. On je junak najstarijeg sačuvanog književnog dela, nastalog u osvit pismenosti, pre nekoliko hiljada godina. Bio je duboko uveren da posle života sledi smrt kao potpuni nestanak. Ili, kako mu prijatelj Enkidu, s kojim je prošao kroz najteža iskušenja i avanture, kaže na jednom mestu:

Prijatelj koga je tvoja ruka dodirivala

postao je blato zemlje, pun je prašine,

potonuo je u prah, prah je postao.

Pre no što će i sam umreti, Gilgameš pokušava nešto što će se do danas ponavljati kao motiv u najrazličitijim književnim delima – da dođe do tajne besmrtnosti, u njegovom slučaju trave koja omogućava večni život. Uspeva da je pronađe, ali i da je izgubi ne okusivši je.

Iz te priče sledilo bi da junaci epa o Gilgamešu ne greše u svom uverenju da je smrt posle života konačna.

Meni se, međutim, čini da su uručki kralj, njegov prijatelj i likovi epa o Gilgamešu – veoma živi, i to već nekoliko hiljada godina.

U toj metafori, smrt je pitanje zaborava i to je ono što me u ovoj temi najviše privlači.

Ako od Gilgamešovog doba preskočimo hiljadu-dve godina i pređemo neku hiljadu kilometara na zapad, eto nas pod Trojom koju Grci celu jednu deceniju bezuspešno opsedaju. Najčuveniji borac među njima je Ahil, mladi predvodnik Mirmidonaca. On će poginuti pre osvajanja Troje i on to ne samo što zna već je to sudbina koju je sam izabrao. Naime, rečeno mu je da će, ako krene na Troju, imati kratak, ali slavan život, a ako ostane kod kuće dočekaće duboku starost, ali bez slave. Priča o tome je zahvaljujući Homeru opštepoznata ili, kako bi on rekao, „svima na usnama“.

Herojski obrazac u kom Ahil radije kratko i slavno živi karakterističan je za mnoga društva, a u starogrčkom je bio posebno negovan. Pravilo kojim se rukovodi svaki Homerov junak je kratko i jasno:

Uvek da odličan budem i sve da nadmašim druge.

Jer, dodaje:

Nema veće slave čoveku za celog života

nego je ona rukama što je i nogama steče.

Tako je moguće da u hladnom Podzemlju, gde prebivaju seni mrtvih, Agamemnon, grčki zapovednik pod Trojom, Ahilovoj seni sa zavišću kaže:

Tako imena ti izgubio nisi ni mrtav,

nego ti slava svetla med ljudima cvetaće svagda.

Ukratko: nisi mrtav ako se zna za tebe, slava je večni život. Pa su tako živi i Protesilaj i Tersit, onaj zato što je prvi iskoračio na trojansku obalu i odmah poginuo, a ovaj zato što je bio najružniji u grčkoj vojsci.

Ratnička besmrtna slava mogla se porediti samo sa slavom pobednika atletskih takmičenja, a ona se, bar što se antičkih olimpijskih igara tiče, protezala na stotine generacija tokom 1200 godina, koliko su one u kontinuitetu održavane. Sve do petog stoleća stare ere jedini kipovi koji su javno podizani, osim božanskih, mogli su predstavljati samo pobednike atletskih takmičenja. A neki od njih su i doslovno postali besmrtni, uvedeni u red bogova, kao što se to desilo Teagenu sa Tasosa, za koga se kaže da je u karijeri osvojio 1400 pobedničkih venaca.

Ne znam za tvorca epa o Gilgamešu, ali je već Homer bio potpuno svestan toga koliko život ili smrt, slava ili zaborav, zavise od pesnika koji će podvige svojih junaka opevati. A Pindar, najslavniji pisac pobedničkih pesama, epinikija, izričito kaže da svojim stihovima podiže spomenik blistaviji od zlata i trajniji od bronze i kamena.

Sedamdesetih godina prošlog veka britanski pisac naučne fantastike Artur Klark izračunao je da svakom živom čoveku prethodi niz od sedam mrtvih u istoriji čovečanstva. Otkad smo već uveliko zagazili u osmu milijardu stanovnika Zemlje, i ako je tačna procena da je do sada na svetu živelo osamdesetak milijardi ljudi, to grubo znači da iza svakog od nas danas leži deset mrtvih ljudi.

Nema načina da procenimo odnos onih koji su – upamćeni na bilo koji način – metaforički i danas živi i onih koji su stvarno i zauvek umrli u zaboravu. Pritom ne mislim na imena ljudi pomenuta u kratkotrajnom blesku pismenosti u odnosu na veličinu mraka koji joj je prethodio.

Jer, što se mene tiče, nije zaista mrtav ni onaj pećinski slikar koji je na kamenu ostavio otisak svog dlana, ni ona bića čiji nam fosilizovani ostaci danas objašnjavaju poreklo, ni bilo ko drugi kome je slučaj pomogao da na bilo koji način ostane upamćen.

U ovom trenutku oko 30 odsto čovečanstva, više od dve milijarde ljudi, koristi internet. To je isto toliko zabeleženih podataka, mada je i gotovo milijardu profila na Fejsbuku zastrašujuće veliki – i svakim danom sve strašniji – broj besmrtnika na svetu.

Na kraju, priča o jednom građaninu Efesa, starogrčkog grada na maloazijskoj obali Egeja. Mučila ga je neodoljiva želja da postane slavan, pa je s tim ciljem podmetnuo požar u kom je 356. godine stare ere do temelja izgoreo Artemidin hram, jedno od sedam svetskih čuda. Vlasti su ga osudile na smrt u smislu ove priče – zabranili su da se njegovo ime ikada više pomene. Uzalud, uostalom. Herostrat se ovekovečio čak i u psihologiji, kao herostratizam, neutoljiva žeđ za slavom po svaku cenu. Ili besmrtnošću, kako god želite.