Slavuj

Eksplozija svetla iz frižidera preseče mrak. Taman kada sam zavukao ruku u njegovu utrobu da bih dohvatio konzervu piva, tik iznad mog uha oglasi se slavuj. Na brzinu sam ponovo potopio kuhinju u mrak. „Nije alarm“, reče mi kasnije domaćin. „To je Marko. Javi se kad god se otvore vrata frižidera.“ – „Možda peva i kad se uključi mikser“, gunđam za sebe. „Može biti, nikad se ne zna sa slavujima“, odgovara Winnie the Poeh.

Celina ljudskog života je tek povezivanje sekvenci i sećanja. U datom trenutku neka slika povuče nit klubeta sećanja i iz njega počne da se oblikuje nešto nalik džemperu. Smislenost ili besmislenost pojedinog života zavisi od moći da se taj džemper isplete po meri. Slavujev problem se čini manjim. Za slavuja je pesma život. On je stalno zaokupljen svojom misijom. U svom prirodom dodeljenom carstvu on je gospodar rađanja i umiranja glasa. Svaki upad u njega je okupacija, a namernik je suparnik kojeg će on po dužnosti natpevati.

Amsterdam, železnička stanica, pored nje garaža za bicikle, fietsen stalling. Biciklisti ulaze i izlaze, guraju svoje ljubimce ili prosto neophodna sredstva ili dolaze da bi ih ponovo uzjahali. Staling radi od 0-24 h. Posred ulaza je postavljena stolica s kartonskom tablom na kojoj je flomasterom ispisano obaveštenje: „We do not rent bikes!“ Kraj ulaza je pneumatsko crevo, korpa za otpatke, sat koji žuri tri minuta, tabla s upozorenjem da je sprat rezervisan za abonente i stakleni boks u kome se tokom dana i noći smenjuju čuvari. U zoru se iz velike barake, kao iz ogromnog zvučnika, razležu zvuci renesansne muzike, madrigali, horovi i menueti. Muzika se čuje na daljinu i najavljujuje blizinu cilja. U zoru garažu čuva mlada žena. Ona ima dugu smeđu kosu i, koliko sanjive oči mogu da vide, lepih je crta lica. Svakoga jutra ona, kao mehanizam zidnog sata, ustaje sa stolice, izlazi iz boksa, poželi dobro jutro, zakači markicu s brojem, kaže: „Izvolite, prijatan dan“, i vraća se nazad u boks. Osmeh dolazi tek nedeljama kasnije kada se predstava ponovi stotinak puta. Ponavljanje je uslov navike, ali i pretpostavka poverenja. Ljudi naklonjeni životinjama to dobro znaju.

A onda, jednom, iz nekoga razloga, ritam se promeni: zbog istrošenih baterija budilnika, zbog kraće noći, pomeranja kazaljki na časovniku ili zbog blizine ivice nervnog sloma, svejedno. Promeni se ritam i voz kojim se putuje na posao, a time i vreme dolaska u garažu za bicikle. Sve je isto kao i sat ranije, pre tri dana, pa i protokol: devojka izlazi iz boksa i kaže: „Dobro jutro2, zakači markicu i spremi se za povratak u boks. Tada kroz vrata, tek za tren koliko su ona odškrinuta, dopre zvuk jednog neobičnog hora – ptičjeg. I što su vrata otvorenija, to je taj nebeski hor prisutniji. Vrata se zatvore i mlada žena iza stakla potone u dubinu prostorije gde se upali svetlo koje razgrne zastor mraka i otvori prizor zida popločan kavezima. U njima je smeštena mala vojska kanarinaca i dva slavuja koji se natpevavaju, međusobno i sa CD-ovima i trakama svetskih klasika i izvođača: tenorima (najčešće Pavaroti), sopranima, violama, lautama, flautama i čembalima. Ptičji hor, pažljivo održavan i zbrinut u mraku čuvarskog boksa, u garaži za bicikle, odnegovan je na najboljim tradicijama klasične muzike. Njegovi vlasnici i repetitori, čuvari bicikala, povezali su vlastite sudbine s hobijem i udomili ih u garaži za bicikle oko koje kruže narkomani, kradljivci bicikala, dileri droge, pospani ranoranioci, heroinke i globtroteri koji su na neki način, manje ili više, omanuli destinaciju.

Od tada, pakujući bicikl u gornju sošku (jer upozorenje tako kaže: „Muškarci, spakujte svoje bicikle na gornju sošku“), kroz zastor od numera klasične muzike razaznajem glasanje hora s podijuma prikucanog za zid čuvarskog boksa garaže za bicikle. U 12 kaveza 11 solista i jedan duet natpevavaju se glasovima za koje se obično veruje da su specijalno prikladni za puštanje i slušanje napolju.

Da, na kraju Zemuna je kafana Širok put. Tu, odmah uzvodno od poslednje gradske kafane Reka. Ispadne na kraju tri četvrti sata pešačenja uz reku, pa preko odrona, duž šora i opet nizbrdo do vode. Da se još malo produži, stiglo bi se do Novog Sada. Srećom, to je samo utisak. Nagrada za trud sledi. Na odronu obale Dunava je terasa. Ne samo zbog olakšanja od prestanka veranja i pešačenja, ona se učini kao sveto mesto iako izgleda kao gradilište napušteno zbog nedostatka građevinskog materijala. Sat je ovde stao u petnaest do tri koju godinu ranije. Već posle čorbe sve postaje svejedno, pa i to da li Dunav teče ka Pešti i Beču. U četvrtom satu ručka sumrak ovladava Dunavom. Odozdo s vode refleksi sunca postavljaju scenu sačinjenu od alaskih čatrlja i tamnozelenih krošnji. Na njoj uskoro svoj nastup započinje nevidljivi virtuoz – slavuj. Njegov solo je dug, raznovrstan i raspevan. Sasvim sigurno: glas specijalno priređen za puštanje i slušanje napolju. A onda, u mraku, kad jedino ostane da blešti debela lenština Dunav, upale se svetla i čarolija tonjenja prođe. Napušteno gradilište ponovo izroni i s njim onaj sat koji je stao u petnaest do tri, pre koju godinu. Svetlo prizove mušice i komarce, a uz njih i dvojicu prostosrdačnih gitarista. Vidiš ih i ne veruješ da će se desiti to što se dešava, a onda čuješ da si bio u zabludi. Ne priznajući pridošlice, slavuj se oglašava još raspevanije, rešen da ogradi svoje zvučno carstvo. Od pokušaja umetnika da poprave zvuk prirode ostaje samo zauvek izgubljena čednost trenutka. I ovako je kasno, kaže prijatelj pakujući svoje stvari. Winnie the Poeh ćuti.