Slava

Čovek je seo da napiše knjigu ne razmišljajući o tiražu i efektu; nekako je morao da – makar i na lakat – progovori. Nije da nije znao šta radi: već je objavljivao knjige, stručno-tehničke (tri puta po 10.000 prodatih primeraka), pa i jednu knjigu solidne proze (5000 prodatih primeraka); znao je od ranije i pisce i izdavače i kritičare i prikazivače, pa nije imao nekih iluzija. Sedeo čovek tako i pisao, kopao po papirima, njuškao se sa raznim likovima na diskretnim lokacijama, strpljivo slušao i zapisivao; proveravao iznova ovo, ali i ono; molio dobre ljude širom Evrope da mu pomognu, pa su i pomogli; pretresao sve opet iznova, opet razgovarao sa raznima i tako, sve zamorno i naporno, a povremeno i nehigijenski. Na kraju je dao pametnijima od sebe da to sve pročitaju, isprave i sugerišu ovo i ono i tako došao do konačne verzije knjige.

Onda je, sticajem istorijskih, pravosudnih, političkih i medijskih okolnosti, doživeo da postane slavan.

Iz nekog razloga tiraž od 50.000 primeraka planuo je k’o alva za dva dana; „je l’ ako da štampamo još 20.000?“, pitao je izdavač. Autor se zbunio: izdavači obično autorima pričaju da se knjiga loše prodaje…

To sa tom slavom počelo je ubrzo: sedi autor na terasi periferijskog kafića, kad se na ulici zaustavlja auto i izlazi čovek sa knjigom u ruci; „aha, ulovio sam vas, potpisujte!“, kaže trijumfalno. Dobro, nije da mu nije milo… Dan-dva kasnije, u neočekivano vreme (pred ponoć) i na još manje očekivanom mestu (bifence željezničke stanice) gde autor ispraća nekoga na voz za Zagreb koji – naravno – kasni u odlasku, izvesni mladić izlazi iz sale i vraća se sa knjigom u ruci; veoma pristojno prilazi stolu i moli za posvetu; skoknuo je do kioska da kupi… I tako dalje: čak i na Kalenića pijaci, gde je autor već uživao skromni lokalni ugled stalne mušterije.

Onda su krenule neizbežne parafernalije takozvane slave: televizije, promocije, stojeće ovacije, intervjui i izjave. U jednom trenutku autoru se učinilo da je predsednički kandidat, kao što će mu i biti zamereno kasnije: iz jednog grada u drugi, valja paziti da se ne ponavlja u govorima; valja odgovoriti na svako pitanje. Nenaviknuti organizam počeo je da protestuje: iscrpljenost, najave prehlade pred svako putovanje, otpor iznutra. Nije slava za svakoga, glasio je zaključak. Pogotovo nije za nekoga ko poštuje preciznost srpskog jezika, pa ga posle optuže da je prostak, jer šljamu kaže da je šljam, a ološu da je ološ; a ono sve fini ljudi, samo nikako da se prime…

Uživanja je tu bilo; pre svega u iznenađenju: ko bi rekao da će nekakva knjižurina, pisana pre svega strpljivo i marljivo, na Sitzfleisch, doživeti takav tiraž? Hajde, dobro; desilo se i nema se kud nego pred ljude. Autor, pritom, nije neko ko bi bezrezervno verovao u sebe; sklon je sumnjama i rezervama, nerado staje iza apodiktičkih tvrdnji, čak i kad je sam u njih siguran u onoj meri u kojoj se razumno može biti siguran u bilo šta.

Pravo uživanje nastupilo je tek kasnije. Vruća tema, nikakvo čudo što je zanimanje javnosti toliko; očekuju se komentari, štaviše napadi: razni ljudi, razne intelektualne klime i ljudske institucije nisu baš najbolje prošli u toj knjizi. Pošto oni sporo misle, trebalo im je desetak dana da se, kako da kažemo, artikulišu.

Tako je autor, po isteku tog pristojnog intervala, doznao: da ga se deca stide, a da mu se pokojni tata prevrće u grobu (od jednog senatora); da je „magarac i kreten“ (od jednog generala u ostavci i bekstvu; nije mu za zameriti, jer ga je autor nazivao magarcem dok je još bio načelnik Generalštaba, pa su sad kvit); da ima sreće što je izvesni advokat u penziji – inače…; da ga neko „finansira“ (znaju oni da to nije onih 70.000 čitalaca); da „laje“ (to mu nije teško palo, jer oduvek ima takvu ambiciju); da je njegova knjiga „najteža optužba“ protiv žrtve ubistva koje opisuje (jedna novinarska veličina, jedan urednik slinavog tabloida izvesne Službe, jedan nacionalni radenik; svi tvrde isto, što nije bez neke – znajući ih sve); da je autor u stvari stvorio negativne junake svoje sopstvene knjige objavljujući svojevremeno te svoje stručno-tehničke priručnike, jer da njima, ubicama i šljamu, na pamet ne bi palo da se late oružja da nije bilo autora koji ih je tome pre 20 godina poučio (jedna kemp, jebo te kolumnistkinja); da je on, autor, tek i samo jedan obični „bivši policajac“, što protivnici smatraju za uvredu, mada se on, siromah, time i dalje ponosi; da se „zna ko iza njega stoji“, što mu nije ništa novo (iza njega stoje četiri velika izdavača i čitaoci); i tako dalje i u tom opštem pravcu.

Čovek je očekivao da će se neko pojaviti sa suštinskim ili činjeničnim primedbama na tu knjigu; javili su se dobronamerni ljudi sa dopunama i ispravkama na razne detalje i autor im je bio zahvalan, ali ozbiljne kritike nikako da stignu. Valjda će se neko potruditi, nada se autor…

Ispalo je na kraju da je najveće uživanje u slavi ono koje pružaju zavidljivci, politički fanatici, lica kompromitovana svojim vezama sa raznima, talibani koji su se radovali ubistvima, simpatizeri klanova i jedinica, šovinisti i sličan šljam. Kad takvi počnu da ga napadaju, pristojnom čoveku dođe nekako milo oko srca: ipak je jasno da gde ko spada…

Možda je u tome suština slave.