Slagalica

U izlogu gotovo svake knjižare, u nekom ćošku ili barem van glavne ponude, stoji i po nekoliko dečijih slagalica. Kupuju ih roditelji svom podmlatku, a one za odrasle, komplikovanije i skuplje, skupljaju prašinu. Uostalom, ko u Srbiji danas može da plati nekoliko hiljada dinara za nešto što će mu oduzeti sate slobodnog vremena i na kraju doneti (ako kraj ikada dođe) nešto u stvari beskorisno i sumnjive estetske vrednosti?

Slika koja se obično sklapa je ređe pejzaž, češće građevina – recimo dvorac kakvog bavarskog barona ili unutrašnjost neke katedrale. Zaljubljenici u slagalice znaju da je prva napravljena 60-ih godina XVIII veka u Engleskoj, u edukativne svrhe: školska deca su sastavljala kartu Evrope od delića-država. Šta smo danas naučili? Evropa je sastavljena od mnoštva komadića raznih boja, oblika i veličina! I šta još? Ako i najmanji i najbedniji deo fali, na slici imamo ružnu rupu! I šta još? Sitni delovi su najgori – lako se zagube i još teže uklope! Zato se oni gore i levo lepo slažu i uklapaju, a oni dole i desno prave nered i na najmanji dodir se toliko ispomeraju da je prava muka vratiti ih na mesto. Tako je bilo. Idemo ponovo.

Početkom dvadesetog veka slagalice su bile relativno skupa zabava. Pošto su slike sečene komad po komad, trebalo je mnogo vremena za izradu samo jednog kompleta, što znači i mnogo novca. Zato su ih i kupovali uglavnom viši slojevi društva. Kupovali su ih subotom ujutru, za kućne zabave koje su održavane vikendom. Haljine, odela, čaj, muzika, viski, žagor i slagalice.

Po nekima, slagalice su dostigle vrhunac popularnosti u vreme Velike ekonomske krize s kraja treće i početka četvrte decenije prošlog veka. Tvrdi se da je početkom 1933. u SAD prodavano neverovatnih 10.000.000 komada nedeljno! Tada je to bila najjeftinija zabava, za sitne pare svako je mogao da dangubi do mile volje jer je u mnogih slobodnog vremena bilo i previše. Za restorane i noćne klubove para nije bilo, sem kod uspešnih pojedinaca iz Tompson/plavuša/crna limuzina branše. Zvuči poznato?

Sem toga, završetak sklapanja davao je osećaj uspeha u nečemu, makar i jedan dan – ili barem bekstvo od stvarnosti. Staviš slagalicu na sto, pozoveš komšiluk (drugare sa biroa za zapošljavane; bivše kolege sa posla; poznanike sa trotoara) na šolju cikorije i zapališ krdžu u luli – veselje može da počne. Nemaš brige, nemaš stres. Posle slagalicu pokloniš, pozajmiš, prodaš ili iznajmiš. Od toga se pravio i dobar biznis. Arhitekte, stolari, slikari, majstori, svi su počeli da ih prave u kućnim radionicama, za tržište. A mogle su se iznajmiti i u lokalnim prodavnicama ili bibliotekama za 3-10 centi na dan, zavisno od veličine.

Proizvodnja slagalica je tada postala ozbiljna industrija. Pravljene su od kartona, drveta, luksuznih materijala (npr. slonovača), rukom slikani unikati ili uniformne slike u ogromnim serijama. Dok su jedni spuštali cene i proizvodili sve veće količine, drugi su pravili sve luksuznija izdanja. U to vreme je brend „Parker Pastimes“ bio simbol kvaliteta, rols-rojs među slagalicama. Dok su drugi proizvode nudili razočaranoj radničkoj klasi, oni su za kupce imali poznate filmske zvezde, industrijalce, plemstvo. Pravili su specijalne slagalice čiji su delovi bili u obliku slova kupčevog imena ili brojeva njegovog datuma rođenja, u obliku malih automobila, životinja, biljaka, zupčanika… Pravljene su slagalice sastavljene od delova potpuno nepravilnih i zbunjujućih oblika, tako da se nisu mogli prepoznati delovi sa oboda slike, delovi su sečeni po ivicama objekata na slici tako pa nije bilo komadića koji spajaju dve boje i time olakšavaju posao, čak i slagalice sa više desetina hiljada delova.

Po okončanju Krize drvene slagalice gube na popularnosti a posle Drugog svetskog rata dramatično opada interesovanje za njih. Danas skoro i da se ne proizvode od drveta. Zlatno doba je odavno prošlo.

Ko ima dobro pamćenje prisetiće se da je u zemlji SRJ jedno vreme vladala pomama za jednim derivatom klasične slagalice. Negde u prvoj polovini devedesetih u Srbiju je u švercerskoj torbi prenesen prvi džepni tetris. Sivi, sa žutim dugmićima. Malo posle pojavila se usavršena verzija sa četiri igre. Nastao je haos. Svaki klinac u kraju koji drži do sebe morao je imati tetris, a izdvojiti deset ili dvadeset maraka za tu napravu u to vreme je bilo poprilična investicija u kućnom budžetu. Kao danas kupiti mobilni telefon. Na buvljaku su se pomenuti tetrisi prodavali na svakom drugom štandu. Sa svih strana se čulu milozvučno čangrljanje, pištanje i kreštanje pomenute razbibrige. Stigli su i još bolji modeli, vrhunac inženjerskog umeća i invencije – sa 99 igara, sa 499 igara, sa 999+ igara. A onda je igranku pokvario deda Avram sa svojim Dinarom. Tetris je preko noći izgubio popularnost i potpuno nestao. Ima li još neko tu relikviju onog vremena?

Danas se u Beogradu verovatno ne može lako naći džepni tetris, ali klasičnih slagalica ima poprilično. Luksuznije su one iz Nemačke, iz Ravensburga – sem specijalne metalom prekrivene površine koja sija u mraku i preliva se u nijansama zlata i srebra (na slici sa motivima egipatskih grobnica, faraona i piramida), lasersko/kompjuterski navođeno/vodeno-mlazno sečeni delovi uklapaju se sa hirurškom preciznošću. Eto šta donosi razvoj građanskog i civilnog društva.

Da se vratim na početak: na većini slagalica su slike impresivnih građevina. Ko pokuša da ih sklopi i u tome uspe, shvatiće koliko je izgradnja mesta za život težak, „krvav“ posao. I slagalicu-građevinu neće rušiti.

Treba slagati.