„Simpsonovi“ – reprize

Nekad su se za decu pisale pesmice:

(Učimo se, vreme nam je, / U mladosti sve se misli; / Svako seme daće ploda / Kad budemo ostarili.)

Ovi poučni stihovi napisani su u Novom Sadu u drugoj polovini XIX veka, nekako baš kad je Mark Tven tako slobodno pisao o dečjim vragolijama da su generacije posle padale na teme a pisci i pedagozi na svim meridijanima vodili dugi rat sa konzervativnim društvenim snagama za „pravo deteta na detinjstvo“.

Stvari se menjaju. Veliki idoli se troše. U oskudnom dnevniku jednog dvanaestogodišnjaka – upisan je tek pokoji datum – za dan 17. 4. 2000 (datum će posle u ovoj priči biti od značaja) zapisano je: „Zdravo, dragi čitaoče, izvinjavam se što dugo nisam pisao, ali tata me davio da čitam dosadnu knjigu Doživljaji Toma Sojera. Ali to nije sve, počeo je svaki dan da mi priča da moram da učim, a onda na pismenom dobijem dvojku, ali bolje i dvojka nego pingvin. Ali ni to nije tako važno… evo moje malo vedrije strane. Pojavio se moj novi idol koji se zove Bart Simpson.

Taj lik jeste da je mlađi od mene, ali u svom privatnom životu radi iste stvari koje i ja radim, a to je žvakanje žvake u školi. Ali ja sam počeo da radim i neke bolje stvari nego on. Tučem mlađe, zezam starije, a što je najbolje zajebavam nastavnicu matematike dok mi svi u odeljenju pomažu. I došao je kraj ove priče, a sad je 21:00 (kobajagi) i vreme je za spavanje. Ćao!“

„Novi idol“ pojavio se u životima „naše dece“ (kao i u životima mnogobrojne naše velike dece) u praskozorje XXI veka. Majstor u širenju na Balkanu najprezrenijih oblika javnih uživanja g. Željko Mitrović, optuživan (s razlogom) za „pink ideologiju“ kao i za produkciju i širenje „pink kiča“, doveo je Barta među Srpčad. Paradoksalno? Ali, ipak će neko nekad ubeležiti ovaj događaj kao istorijski.

Jer šarm Toma Sojera slaba je doza za današnju „decu i omladinu“. Prosudite, uostalom, sami: „Tom otrča do Beki Tačerove pa joj šapnu na uvo: Metni šešir na glavu, onda pođi, kao bajagi da ideš kući, a kad dođeš do ćoška, ti se škartiraj, pa duni stazom niz ogradu…

Ubrzo se sretoše na dnu puteljka pored vrzine…“

A ašikovanje, naravno da se ne može reći muvanje, počelo je ovako:

„Ja volim gumu za žvakanje.

– A ko ne bi! Da mi je sad samo malo!

– Hoćeš? Imam parčence. Daću ti malo da žvakneš, ali moraš opet da mi vratiš Predlog je bio prihvaćen i tako su naizmenice žvakali, pa su se od silna zadovoljstva razmlatarali nogama.“

Trulo, reći će svaki klinac od Čukarice do Aljaske! Cool, može reći tek poneki matorac kojem život prolazi u dirljivoj nameri da do kraja sveta ostane Apolon, a čijeg detinjstva još ima samo u maglovitim pričama koje su toliko nejasne da ih niko više nije sposoban razdvojiti od duvanskog dima u kafani gde se rađaju. A „Simpsonovi“ imaju tu moć da – u svom mediju (primerenom vremenu, nažalost, rekli bi ljubitelji knjige) a koji diktira planetarni proces „opadajuće pismenosti“ – daju svetu (polu)ironičan pogled u kome se stapa žal generacije očeva za dobom kad je Tom Sojer još bio živ i otpor novih klinaca ogoljenoj kič-stvarnosti u kojoj licemerje postaje planetarna religija.

Moć je u tome što univerzalnim jezikom masovne umetnosti, negde na granici intelektualiziranog hedonizma, momci čiji su „Simpsonovi“ delo znaju reći ono što je Viktor Frankl uspevao da dojavi tek neznatnom broju ljudi sposobnih da razumeju spoznaje iskazane hermetičnim jezikom nauke: „Za razliku od životinje, (današnjem) čoveku nikakav instinkt ne kazuje šta mora činiti, i za razliku od ljudi iz ranijih vremena, ne kazuje današnjem čoveku nikakva tradicija što treba činiti; tako te se čini da on pravo i ne zna što upravo hoće da čini. Stoga se događa da čovjek ili hoće jedino ono što drugi čine – i tada je to konformizam, ili pak čini samo ono što drugi od njega zahtijevaju – i to je onda totalitarizam.“

U „Simpsonovima“ nema subverzije u starom smislu reči. Nije to grozničava i zajedljiva kritika društva (kojem takva terapija izgleda ne bi ni bila od velike pomoći) već očaravajuća lakoća pripovedanja o karakterima i društvu gde su i istorija i sadašnjost samo „pohvala ludosti“. To što je Erazmo Roterdamski pokušao da ovu filozofiju ugura u društvo još pre pet vekova i što je onda ostala pred bedemima „vladavine gluposti“ ne čini ovaj napor zaludnim. Uostalom, na svim jeretičkim idejama je da probaju kad god se ukaže zgodna prilika.

Zato mislim da loše čine ovom društvu, ovom dobu kad se pustinja širi, oni koji su „uticali“ na g. Mitrovića da daje pare da bi kroz svoj program oboleloj javnosti dobacio još đinđića, koštunica i šesnaest patuljaka, a nas je ostavio bez Barta, Homera, Mardž, Lize, Megi, Barnija i društva. I „naša deca“ i „velika deca“ (stotine hiljada njih) sada gledaju reprize (treći, četvrti put) utvrđujući gradivo koje je napravljeno za medij na kome je svaki studiozan pristup anahronizam. Pokušaj da se od televizije pravi knjiga je besmislica.

Oslobađajući svoju naciju, ili bar njen zdravo-emotivni elitni deo, tog uživanja oni (novi polit-komi) oslobađaju svaku svoju „reformu“ – same suštine tog pojma. A nema sumnje da bi uticajem na masovni način mišljenja o stanju u školstvu, na primer, „Bartov postliberalizam“ učinio mogućom ili bar pravilnije usmerenom reformu školstva pred kojom ovo društvo stoji kao pred Antartikom. No, dobro, možda će nam to ministar Gašo Knežević objasniti bolje.

Uostalom, kako su stvari krenule, možda se uskoro čitava „reforma“ pretvori u „opšte zezanje“ i naši „japiji“ uzmu Barnija za savetnika, a tradicionalisti probaju s g. Hanson Krticmanom. Show must go on! To je, ipak, jedino važeće pravilo u ovom svetu, Kao što sada, samo zbog starih vremena – i da bi spojili kraj s početkom ovog testa – ima smisla citirati drugi stih poučne pesmice Čika Jove Zmaja: (Propustimo l’ ove dane, / Ostaćemo duhom gnjili; / Kajanje će biti gorko / Kad budemo ostarili.)