Selma

„Odoh na rođendan“, kažem i pravim se da ne vidim zapanjeni izraz lica mog četrnaestogodišnjeg sina. „Jebo te…“, počne rečenicu sin, ali ga prekidam. „Ne psuj“, kažem očinski autoritativno. „Dobro“, nastavlja neuznemiren, „nisam znao da vi to još slavite.“ – „Ko smo to mi?“, pravim se lud dok vezujem pertlu. „Pa vi, matorci“, odvraća bezobrazno. „Matorac ti tata“, kažem duhovito i gubim se praćen prigušenim cerekom.

Moja prijateljica živi na kraju sveta, tako da imam vremena, u smradu beogradskih autobusa, da filozofski razmatram reči svoga sina. Da li sam mator? Rubens je s 45 godina smatran starim čovekom, a muza mu je bila devetnaestogodišnjakinja raskošnih telesnih atributa. Ne znam, doduše, kako se muza uklapa u filozofsko promišljanje matorosti, ali nije ni važno. E sad, šta je s rođendanima, mislim, dok pored mene promiču ruševine Lastine autobuske stanice. Nikada nisam voleo rođendane, ponajmanje svoj. Ne volim nijednu vrstu rituala, nikakvo ponavljanje koje ne proizvodi razliku već učvršćuje identitet, a rođendani te samo podsećaju da si ti onaj koji jesi iako ti pojma nemaš ko si, niti te to naročito zanima. Sa zadovoljstvom utvrđujem da moja deca ni najmanje ne podsećaju na mene i da će moji geni nastaviti da žive slobodno, lišeni mene. Kakve veze geni imaju s filozofskim promišljanjem rođendana, pitam se, ali pažnju mi odvraća neobično ružan novobeogradski prizor. Uskoro ću se naći u društvu dragih, prijatnih ljudi i osećam kako se opuštam, ali me istog trenutka obuzima strepnja jer ti dragi i prijatni ljudi u jednom trenutku, iz meni misterioznih razloga, počinju da puštaju glasnu muziku, a ja tada ne znam šta da radim osim da tu muziku slušam, ali ja ne volim da slušam muziku kada su ljudi oko mene, makar i divni i dragi. Nisam to voleo ni kad sam bio mlad. Možda će sada biti drugačije, tešim sebe dok se autobus, uz bolne jecaje, probija kroz Zemun.

Stižem prvi, kao i obično, ne bez nade da ću se, kada oni počnu da slušaju muziku, nečujno izgubiti. Nikada ne bude tako, doduše, ali šta bi čovek bez samozavaranja. Radujem se tim susretima. Barem dok ne počnu da puštaju glasnu muziku. Razgovor teče opušteno i nepretenciozno. Muzika je tiha i kvalitetna. (Odmah da kažem: i ostaće kvalitetna, ali će da postane glasna i onda će oni, ti dragi ljudi, u nekom trenutku, u tom malom stanu, iz čista mira da poustaju i da počnu, ne pomerajući se s mesta jer mesta nema, da se kreću u ritmu te muzike, a ja ne umem da se krećem u ritmu muzike, to nisam umeo ni kada sam bio mlad i svi izgledaju kao da im je lepo i da se zabavljaju, a meni nije lepo niti zabavno, jer muzika je svuda okolo i osećam se sam i izgubljen, tu, usred dragih ljudi.) Prijateljica ume da spremi štošta za pregrist. Tekućine ne nedostaje. I za sada je dobro, muzika je tiha.

Posle izvesnog vremena, međutim, uočavam da kod ljudi počinju da deluju izvesne psihoaktivne supstance. Kako to vidim? Pa, muzika postaje sve glasnija, razgovor sve iskidaniji, a ja se lagano povlačim u ljušturu neprijatnosti. Pokušavam da se smanjim, ali mi slabo ide, pa postajem samo nepokretan. Ljudi se, u međuvremenu, stičem utisak, zabavljaju. Uvek me iznova zapanji što gotovo svi znaju reči svih pesama. Muzika je, naravno, sve glasnija i da ne bih ispao baš potpuni idiot – premda se tešim time da su se navikli na mene – učestvujem u izboru pesama s Dee Dee Bridgwater (Avec le temps) i Morphine (Cure for Pain).

Valjda misleći da je to smešno, glavni DJ pušta Šabana Šaulića. Izgleda da jeste smešno, ako je suditi po tome što se većina brani od tog nasrtaja negodovanjem uz širok osmeh. A onda slavljenica prekida zanos uz najavu da će, sada, s obzirom na svoj povlašćeni položaj u datim okolnostima, za svoju dušu naručiti nešto neobično, te prisutne moli za strpljenje i razumevanje. Odjednom, u moju unutrašnju tvrđavu počinju da ulaze reči francuskog jezika praćeni neuznemiravajućim ritmom bosanove. Slovenački sastav Bossa de Novo, pevaju režiserka Mateja Koležnik i Primož Vitez, Jardin d’hiver. I za samo nekoliko trenutaka unutrašnja tvrđava se raspada. Zvonki glas lepe žene, odličan francuski i Primož svojim vokalom posutim tananim slojem brašna. Posle toga Selma. Primož Vitez ponovo. Kada je bilo potrebno voleti Bijelo dugme, nisam ga voleo, a kasnije, kada je postalo jedan od orijentira moje generacije, samo sam se uveravao (pogrešno, naravno) da se tu nije imalo šta voleti. Nisam voleo ni Selmu. Ali sada, odjednom, Primož doziva neku drugu Selmu, ne onu histeričnu Bebekovu, nego baš onu Selmu koja odlazi na fakultet i njega koji nosi njen kofer i voli ga jer je njen i hteo bi da kaže nešto važno, po čemu će ga ona upamtiti, zavoleti, ali umesto reči koje će se u njen um i srce urezati kao da su mermer, on kaže: Selma, ne naginji se kroz prozor. Više ništa nije bilo važno jer sam te noći, okružen dragim prijateljima, prvi put čuo Selmu.