Sarma

Ima jedna stvar koja postojano ruši priču o poslovičnoj srpskoj neslozi. Neka je i tačna tvrdnja, koliko Srba – toliko partija i taman da se Srbi nikada ne dogovore hoće li ili neće u dobru staru Evropu, stolećima još nenarušen, postignut je bar jedan iskreni konsenzus. Iskustveno potvrđena tačka sveopšte saglasnosti, ona je centripetalna sila, otporna na vreme i prostor, koja nas, ma gde bili, drži na okupu. I sada kada naša prepirka o svemu i svačemu kulminira, i njena sezona je u jeku. Pogodili ste, valjda, o sarmi je ovde reč. Francuzi imaju vina i sireve, Nemci frankfurtsku kobasicu, Kinezi patku, Italijani paste… no, dobro, oni imaju sve, a mi nju, kraljicu srpske trpeze, sarmu nacionale!

Sumnjate li, proverite sami. Na bilo kom kontinentu, ma gde da je svojom stopom kročio bar jedan Srbin, ako danas na meniju nije sarma, biće da je tek koliko juče polizao šerpu ili već sutra hoće da je pristavi. Sve drugo značilo bi da je dotični počeo da gubi neke od bitnih značajki svog nacionalnog bekgraunda. Da bi zaboravio na sarmu, morao je prethodno da zaboravi zavičaj, rođake i prijatelje u njemu i sve ono nebrojeno što ga je činilo onakvim kakav je oduvek bio i kakav će, ma kolike ga svetske novotarije svojim nebrojenim šarama senčile, za svog veka zacelo i ostati.

Ona, dakle, sarma, naš je kulinarski fetiš zbog koga će mnogi grešni Srbin i u dane posta slavu premrsiti.

Da nije o preterivanju reč, evo jedne anegdote, a nešto slično redovito je svake bogovetne zimske sezone. Priča o kojoj je reč odigrava se u duhovnom trouglu Frankfurt–Čikago–Beograd. Srpska domaćica u Frankfurtu svom dragom priprema njegov omiljeni obrok – sarmu sa suvim rebarcima. Dočekuje muža na večeru (na bogatom Zapadu ručak se preskače, nema se vremena i za takve trice), srećna što je problem hrane rešila za nekoliko narednih dana. On čio, donosi vest da sutra hitno mora na službeni put u Beograd. A sarma, šta će sa ovolikom šerpom?

Pa, vraća se za tri dana, a sarma, zna se, tek posle trećeg i vredi da se jede. Prosta računica kazuje da o ručku ne treba brinuti narednih nedelju dana i žena se na mah uteši. Utom, zvoni telefon. Javlja se Anđa iz Čikaga. I šta ima novo kod naših Amera? Sve po starom – kaže – čekam moje da se okupe i podgrevam sarmu. Čujete li?! Ništa čizburgeri, kingburgeri, bigmekovi i ostali fastfudski šit! I među neboderima, kako legenda kaže, drugog najvećeg srpskog grada na planeti, krčka li krčka sarmica. U istom času kad i na beogradskoj Čuburi, jer sutra joj, iznenada, dolazi zet, a tašta zna šta on najviše voli i čega je željan tamo, u tuđini!

Sarma je i naša paradigma za besmislenost statističkog proseka, koja kaže: ako jedna polovina nas jede kupus, a druga polovina meso, statistički, u proseku, svi jedemo sarmu. A već su opšta mesta: da nema dobrog srpskog domaćina bez kace kupusa u podrumu; da nema beogradskog autobusa u kome ovih dana kaput bar nekog putnika ne „tukne“ na sarmu (zavičajna slika kojom, poput inih, Srbi rasuti širom planete najuspešnije leče nostalgiju); da, kad skoro ničega nije bilo, sarmu smo uvek imali; da se proleća u Srbiji prvo „najave“ mirisom dotrajalog kupusa u buretu; da se svojih sarmaških navika Srbi teško odruču i uglavnom ih nose svuda sa sobom. I pesma ju je opevala, novokomponvana, dakako. „Otiš’o si, sarmu prob’o nisi“, dovikuje ostavljena voljenom, mameći ga poslednjim, neodoljivim adutom.

Pa, ipak, kažu, sarma nije naš brend. Od Turaka ostanulo. Donele Osmanlije zajedno sa kulukom i zulumom. I oni znali za štap i šargarepu, samo se nisu setili da patentiraju: malo danka u krvi, malo sarme i ostalog meraka. Srbima se merak osladio i dok si rekao SARMA – protrča pet vekova. Zulum smo im alalili, merake i sarmu zadržali. Da neke nevidljive niti između nas, Turaka i sarme u merkantilnom globalnom selu i danas postoje, lično smo se netom uverili. U malenom banjskom naselju Bad Filbel (Nemačka), jedan Turčin u svojoj kolonijalnoj radnji prodaje prvoklasni vakumirani kupus futoškog proizvođača iz Ulice cara Lazara. I nekom tajnom sponom opet smo svi tu: mi, Turci, car Lazar i kupus. A sve u vezi sa sarmom.

Kao savršen kulinarski izum, sarma je spas kada se u bezidejno jutro upitate – a šta za ručak?! Svaka domaćica je obožava zato što je svi u kući vole, što kao kompleksan obrok „ne trpi“ dodatke, što je sve lepša što je starija, što ne može da zagori jer se krčka na „tihoj vatri“ dva-tri sata i što za to vreme ona može da se posveti nekom drugom poslu, malo prilegne ili, kao u ovom slučaju – napiše jedan novinski tekst.