Šampanj-tetka

Jedinica u bábe i matere, očeva jedanaest godina starija sestra od ujaka jednog dana je, negde u svojoj devetnaestoj, dok su svi za astalom duvali u žutu supu, kao fino vospitana frajlica i hoteći da roditelje i majku sačuva od skandala, izjavila: „Znate, bábo, jać’ sutra uskočiti.“

Šamarčina, jedna jedina koju je u životu dobila, pukla je već sledećeg trenutka, sve preko zveketa duplih tanjira i silnog porculana na damastnom stolnjaku postavljanom i svakidanom. Međutim, za ta doba pustu i svojeglavu bačku to udavaču nije omelo u naumu da se uda za dosta starijeg Padejca. Što ukrajtise nije mala stvar, jer je u tim kraju opštepoznato da je Stvoritelj ljude od blata pravio sedeći baš na bačkoj obali, a sve koji mu nisu bili po volji je sam’ prikotise zašorio u – Aziju.

Ona uskočila, Padejac se ud’o kod nje ukuću, trgovačku, pa još na ćošku. Ubrzo su odlučili da sreću oprobaju u Parizu, ona sa svojim šnajderajom, a on kao pekar. Dece nisu imali. Četrdeset godina radili su šta su znali i našli, a kući su, kao i svi gastarbajteri, dolazili jedared-dvared godišnje. Sećam se kako je deda Jaša, njen bábo, sa svoje nabusitosti prozvan Generalom, jednom pričao o svom prvom putu kod Mice u Pariz: „Doš’o voz, ja siš’o, pa uz’o papir i prav’ u taksi. Ovaj vid’o atresu, voz’o digod daleko, pa me onda pred’o kolegi, pa ovaj opet tera na kraj sveta, pa tako trired. A pričala meni Mica kako njena mamazelka ima neku zdrav’ veliku keru, k’o tele. I slikala se sa njom! Čita onaj sa cetlike, vi, vi, to je ta atresa. Izađem ja, al’ nisam siguran… Kad odjedared grune na avlinska vrata ona kera sa slike! A ja se obradov’o! Ona je! Ko da sam moju Micu vid’o! Oma mi je lakše bilo…“

Pre nego što se zanavek doselila kući, pamtim je po samo dva-tri slučajna susreta ucrkvi, obično za Vrbicu. Za seoske uslove preterano gizdava, u jarke boje i neobične krojeve odevena, nadasve mirišljava, ali vrlo srdačna i uljudna gospođa, pažnju mi je najviše privlačila svojim ekstravagantnim ramovima za naočari iza kojih se jedno oko nekako čudno caklilo. Kasnije ću saznati da je veštačko, danak tuberkulozi, ali je, sudeći po pričama rodbine, bilo ništa manje legendarno od nje: „Sedimo ti mi tako naslavi, divanimo… Lupeta onaj Bata koješta, svi se zacenili, a Mica sve ne mož’ da nadiše odsmeja. Skinula naočare, nagla se nad astal, a sve ciči i trese glavom levo-desno. Odjedared joj nešto iz glave tresnulo u tanjir, iskočilo otud, pas’ otkotrljalo po čaršafu međ čaše. Ondak je s džepnicom pokupila to što je ispalo. Oko! O, Gospodnja volja! Mi svi zinuli u čudu, a ona se privrće odsmeja, sve se za trbu’ vata. Ondak je obrisala ono oko, s drugom rukom otvorila onu bušu di ga meće i, opa, sam’ ga ubacila. E, tu je nekim’ već i muka bilo… A ona se sam’ smeje, luda jedna!“

Zapravo sam je upoznala nekako preko volje, dok je ona još bila u žalosti za tečom, a ja zgrožena time što ju je ožalošćena porodica, kao ona Nušićeva, najedared uredno posećivala, sve oblizujući brke i na dajući joj mira. Preneta mi je bila poruka da bi tetka Mica želela da me upozna i da me zove na kafu. Red je red, pa sam otišla, ta ništa jedna drugoj skrivile nismo. Kod nje sve na note i po redu, kao da sam vremeplovom dospela u neki vojvođanski Pariz sedamdesetih. Mal-malo, pa u divan ubaci po koju francusku reč, a nazočni krenu da privrću očima. Ker zalaja, ona mu reče nešto na francuskom, on ućuta, al’ jedna zjalava komšinica ne izdrža, uz prigušeni kikot: „Stvoriš ti taj nobles, da se s vaškom francuski razgovara.“

Dočekasmo nas dve da se raziđe gužva, krenusmo u priču i, na obostrano zaprepašćenje, završismo par sati kasnije. Valjda zato što je tetka, čim me je ugledala na vratima, uzviknula: „Evo ko će sa mnom uz tortu i ananas popiti i champagne!“ Učinih joj taj plaisir, a ona se navadila, pa otad kad god dođem, iz kredenca sva srećna vadi one plitke, široke šampanj-čaše od brušenog kristala, uz sledeći tekst: „Navika je to, znaš, taj joie de vivre. A to meni ovde fali, nek’ kaže ko šta ‘oće. Ovde to ne razumeju, neg’ glavno da se čoveku u rođenoj kući smeju što s kerom francuski razgovara. Čak i moje drugarice iz detinjstva s kojima se kartam.“

Dođe još jedna nedelja, vreme za popodnevno kartanje, tortu i ananas. Stigla ja, a sve babe ciknuše od sreće na sledeću tetkinu rečenicu: „Ded, skokni u garažu i donesi nama jedan champagne, a babama vino!“ Imala sam šta i da donesem. Ceo jedan zid u garaži dužom je bio načičkan položenim bocama.

Da ne bude zabune, imamo mi tetaka mašala, al’ je zato uvek muka objasniti o kojoj je reč. Na sutrašnje pitanje ukućana gde sam se prikonoć zadržala, hoteći da budem koncizna kao iz topa sam odgovorila: „Kod Šampanj-tetke!“

Onima koji u životu imaju sreće, u familijarnoj menažeriji zalomi se pokoja „crna ovca“ za koju se, kao u priči, naposletku ispostavi da su sve porodične spletke i intrige u vezi sa njom istinite. Moja Šampanj-tetka je, hvala Nebesima, jedno od tih polu mitskih bića. Zašto? Champagne Tante je naprosto – zmaj.