Rodnost

Ne znam šta više mrzim, da idem kod zubara ili kod ginekologa, no znam da prilikom svakog pregleda obavezno zažmurim, stegnem rukama naslon, a ako nisam kod zubara, bogme, stegnem i zube.

I ubeđujem sebe da pregled ne boli.

Trenutno sam na ginekološkom stolu. Da mi je znati ko mu dade ime! Najmanje liči na sto. U onom sam neophodnom, a ponižavajućem, „na izvol’te“ položaju, sa stopalima u metalnim uzengijama i sa čvrsto zatvorenim očima. Čvrsto sam stisnula i zube, a još čvršće zabila nokte u dlanove – jer naslona nema.

Kad mi je ginekolog zario spekulum, onu čeličnu skalameriju sa ogromnim kljunom, pa još taj kljun u meni otvorio, uzalud sam stezala zube. Vrisak se oteo.

Sa sve četiri, zarila sam nokte u plafon, bežeći od tako pažljivog pregleda.

I, visila sam tako dve godine.

Posle dve godine primorala sam samu sebe da sve zaboravim,da siđem sa plafona, zažmurim i ponovo odem na preventivni pregled kod ginekologa. Drugog. Na ultrazvuk, PAPA test i klasičan pregled.

Ginekolog je opravdano kasnio 45 minuta, ja opravdano stiskala noge, zube, a bogme i petlju – jer kada ideš na ginekološki ultrazvuk, moraš popiti bar litru i po vode, a voda ne sme biti u telu, već u bešici.

Ovaj put sam na najmodernijem stolu, bez uzengija, ali sa ovalnim držačima, koji me zbunjuju i teraju da crvenim jer ne znam da li držači podižu, šire i drže butine ili listove, nema onog koliko-toliko sigurnog oslonca petama u uzengijama, osećam se još neprijatnije, ali posle svih pregleda – nisam završila na plafonu.

Doktor, mlađi od mene, a stariji od mog sina, dobro me tresnuo o tlo.

„Sada imate šezdeset i jednu godinu, sve je u redu, ako i PAPA bude u redu, dođite za dve godine i više ne morate dolaziti na ginekološke preglede. Sa tim je završeno.“

Odmah sam se setila kako su u SFRJ muškarce u pedesetoj godini zvali iz vojnog odseka, da dođu sa vojnim knjižicama, da im se briše ratni raspored – jer više nisu vojni obveznici i više neće biti pozivani u rezervu. Sa tim je završeno.

I konačno sam shvatila zašto je Jugoslavija propala i zašto sada u Srbiji postoji samo profesionalna vojska.

Posle dve nedelje PAPA rezultat još nije stigao, ali mi je noću stigao užasan bol u levu nogu, koja je inače lepo išarana venama – i čas me budio, čas puštao da zaspim, a na kraju me skroz razbudio i preselio se u desno koleno. Pokušala sam da se utešim kafom, ali odjednom je počelo da mi bude zima i da mi svetluca pred očima. Krene blesak iz unutrašnjeg ugla oka, raširi se, pa preko celog oka plovi ka spoljašnjem uglu, tamo se pretvori u senku i nestaje, sve to vidim, a vidim i kako iz unutrašnjeg ugla kreće novi blesak. I u čega god pogledam, ništa nije duplo, ali blešti, a oči se ponašaju kao da će iskočiti iz očne duplje. Pa sve prođe, pa se ponavlja, ponavlja… Uzalud se nekoliko puta umivam. I dalje sam sva u blesku. Bez povišenog pritiska. Bez temperature.

Naravno da sam se ustrtala i da su me odmah zaboleli i stomak i glava. A kada je, posle nekoliko sati, ne sve, ali bar svetlucanje prošlo, odlučim da bez zakazivanja odem kod doktora i pokušam da otkrijem šta se to sa mnom dešava.

Ionako me uvek grdi što ne dolazim odmah, već uglavnom čekam da sve samo prođe.

Usput počinje da mi bude muka, svesna sam da sam se uspaničila, usta mi se suše, nemam ni kapi pljuvačke, dva puta bila sam na ivici nesvestice, glava sve više puca, noge gumene…

Ljubazne sestre odmah me primaju, ne radi moj doktor, zamena je tu, ali i on me ljubazno prima, mlađi je od mene, a stariji od mog sina – sasluša me, izmeri pritisak, pogleda grlo i saopšti: „Odgovor na vaše tegobe ne postoji ni u jednoj knjizi. Možda ćete se razboleti, možda ne, sada ćete dobiti injekciju protiv bolova, a ako se tegobe popodne ponove, idite u hitnu pomoć.“

Lako je meni za bol, blesak me isprepadao, molim doktora da me bar uteši, da mi kaže da se neću šlogirati, a on kaže da ni na to nema odgovor, a i nije tu da me teši. Ljubazno me pita da li imam još koje pitanje, pokazujem mu levu nogu, govorim da sam je jednom pokazala hirurgu i pitala šta da radim, a da se on nasmejao, podigao nogavice – i pokazao svoje vene. „Zamena doktor“ se takođe smeje i kaže da je hirurg bio u pravu, a svoj pregled završava rečenicom: „Svi vi stari dolazite i žalite se na iste tegobe.“

Izlazeći iz ambulante, zakona da se radi do šezdeset i pet godina starosti – nisam se setila.

Odmah sam se setila Kosinog „prisluškivanja“. Ide Kosa, malkice starija od mene, sa anginom pektoris, tek rođenom, na kardiologiju, na ergometriju, to jest da vozi bicikl, a ispred nje jedan zaista mlad medicinski brat, objašnjava drugom: „Ergometrija? To ti je ono što služi za to da izmeri koliko mogu da izdrže matore drtine.“

Eh, ta matoroća! Stid je bilo!