Roden grad

Jug počinje tamo gde privremeno nestaje autoput, a džada se sužava u džepić izmučenog asfalta među livadama i kućama koje naziremo dok suton polako gasne i curi u noć.

Jug je brdo, obraslo tamnom šumom, ćutljivom, pretećom. Gledam to brdo koje štrči iz mraka, ono hoće nešto od mene, znam to. Šutnem konzervu na parkingu, ona otčangrlja pod autobus.

Kiša niti sipi niti rominja, nego tek potprskuje, životinja pretrčava drum, ne znam koja, mogla bi biti bilo šta između mačke, risa i kojota. Pauziramo tako pred motelom Džep, blizu mesta Džep, u zemlji Gornji Džep, na putu ka Džepu Donjem, stotinak kilometara ispod. Srodni su to džepovi, osim što je onaj dole bajagi antički.

Sat kasnije, prelazimo granicu, a meni zapišti telefon. Neko službeno zadužen za dobrodošlicu namernicima poručuje mi radosno: Welcome to Macedonia, the cradle of civilization! Mislim da pošiljilac misli ozbiljno.

Iz mraka izranjaju svetla, prvo tek poneko, pa sve gušće, dok sav preostali mrak ne ostane negde iza nas. Takvo je uplovljavanje u noćno Skoplje, baš kao i u bilo koji drugi grad, mirnodopski, samoosvetljeni. Ali već pre prvih uličnih svetala, to vidi čovek iz autobusa, eno gde plamti nešto sasma drugo u balkanskoj noći, eno golemog osvetljenog krsta tamo gore na Vodnom, Skoplje mu je pod nogama. Nekome nešto poručuju oni koji su ga takvog i tako postavili, neko tu nešto treba da pročita, i da čita uvek iznova.

Sablasno blješti taj razmetni 72-metarski krst ponad grada, a na njemu svake noći izdiše i sagoreva preumorni, od nemoći premrli Isus. Kad svane, dušom dane, pa obnoć ispočetka, do kraja vremena, osuđen strašno, taj Isus, proklet svojom pastvom. Izubijan i nesrećan, zatočenik jednog kardinalnog nesporazuma, molio bi da radije bude zaboravljen, ali koga da moli? Otac je predaleko, a deca su podivljala.

Sutradan, tačno u podne, kroz prozor začujem ezan. Ešhedu enne Muhammeden resulullah, tvrdi nevidljivi bradati muškarac, vetar mi donosi njegov meketavi zapev tamo negde sa druge obale Vardara. A s njim i miris ćevapa od preko puta, boljih nema ni u Sarajevu.

Skoplje je razarano dva puta u savremenoj istoriji: prvi put zemljotresom, drugi put ljudskom rukom. Od onog prvog ostala je samo avetna ruševina stare železničke stanice, sada muzej; drugo je razaranje još u toku, svakog dana iznikne neka nova sprdnja i sramota, suludi spomenik, mahnita zgrada, šizofreni most. Sa svog sam prozora gledao levo u Bukefalovo dupe, desno u marcipansku repliku Trijumfalne kapije. I štipao se da se uverim da ne sanjam. Za pravim, ljudskim Skopljem zato tragaš negde između tih ovaploćenih bulazni ludog šeširdžije, tražiš rakurs iz kojeg se ne vide, ili naprosto pobegneš iz samog centra. Moji skopski prijatelji centar ionako izbegavaju, čak se pomalo takmiče ko duže nije bio tamo, a ako je i bio, ko se kraće zadržao u radnoj i prijateljskoj poseti. Centar je postao pustinja realnog, od kojeg se krijemo u Karpošu, u Taftalidže, Čairu, Staroj čaršiji, a najviše i najlepše vo Debar-mala, jer Debar-mala nije šala, kako kaže pesnik. Tome bi se reklo boemski kvart, ali ne na onaj koreografisani skadarlijski način, nego izistinski, pulsirajuće i živo, poput kombinacije najboljeg sa Dorćola i Vračara.

Jednog dana, slikam se ispod table na kojoj piše: Улица Мирослав Крлежа. Tu bi se, kontempliram, dalo proživeti jedan od onih punijih života koji nam stalno izmiču. U kafanama se jede turli tava, teleški muskul i ostale čarolije muzikalnih imena, u klubovima posle varimo uz Zlaten dab, najbolje izvorno pivo fantomske Juge u XXI veku, razvezuju nam se jezici za bože-baš-koješta, krijemo se kao deca od skorojevićke zabrane pušenja, u zaludnim pričama i trosmislenim pogledima trošimo martovske noći koje i jesu za trošenje i rasipanje, kao i sve druge. Sutradan, ovlašno se, s prekidima stvarnosti, prisećamo gde smo bili i šta smo radili, lečeći se ovčjim kiselim mlekom ot Kumanovo, bolje nisam probao u prvih pola veka na Zemlji.

Skoplje je nekako slučajno ispalo moj roden grad, vučem ga po dokumentima ceo život kao urođeni šprahfeler ili fleku na licu, bez pravog odnosa prema njemu, stranom i nepoznatom. Ako mi je i nedostajalo, nisam to znao. Sada, megjutoa, znam. Skoplje je postalo deo moje intimne geografije, naučio sam se njegovim ulicama i tome šta je tu levo a šta desno, šta gore, a šta dole, gde treba, a gde baš i ne mora. Njegovi su ljudi postali moji, stekao sam skopske rituale i navike, svoje konobare i trafikantkinje, šetačke maršrute, noćna utočišta „u kutu gdje samoća se zbraja“.

Kad dođe vreme za povratak, kupim pinkle i pomalo tugujem, a opet, i milo mi je, jer to što sam stekao sada je tu, sa mnom, i nosiću ga svuda, i vraćaću mu se. U poslednje martovsko svitanje, dežurni električar gasi plamtećeg Isusa, voljno je do večeri; onaj bradati s druge obale spokojno zaključuje La illahe illallah, a meni valja poći ka severu. Put je širok i prav, od Vranja će se, znam, privremeno suziti, a onda opet nabujati ka dunavskim, panonskim širinama. Gledam ono brdo kod Džepa, danju je tako maleno. Jug ostaje tamo negde iza; što se od njega moglo poneti, to mi je u torbi, a ono ostalo je negde drugde, još bliže, mnogo bliže, ako me razbirate.