Robne kuće

Dok bivšu vladarku kraljevine Od Igle Do Lokomotive lešinari bespoštedno komadaju, nova pretendentkinja na trgovački tron iz Slovenije ponosno se diže iz građevinskog pepela. Ukrštanje prošlosti i budućnosti srećemo na svakom koraku, i to nije nimalo neobična pojava za tranziciju. Što se trgovine tiče, dok ne nastupi budućnost, buvljaci su nažalost naša realnost. Kad vam zatreba najobičniji rajsferšlus, buvlja pijaca je jedino rešenje. U gradu postoji nekoliko dugmetara na potezu Slavija – Knez Mihailova koje prodaju i patent-zatvarače, ali pitanje je imaju li odgovarajuću dužinu i boju koja vam je potrebna. Znači, buvljak. Nije da imam nešto protiv takvih pijaca, ljudi žive od toga, ali moramo li svaki put kad nam nešto treba da odemo baš tamo? Da li će opet doći ono vreme kad ćemo, kao i svi pristojni ljudi na svetu, svoj novac moći da trošimo u prostranim, osvetljenim, toplim prostorijama zatvorenog tipa? Nekada nije bilo tržnih centara ni buvljaka, imali smo samo Robne kuće Beograd…

Centralno mesto na gradskim trgovima u gradovima bivše SFRJ zauzimale su Robne kuće Beograd. Bile su to velelepne građevine za to vreme, građene u maniru socrealističke arhitekture, u kojima su prodavane svakojake potrepštine. Znalo se: u prizemlju – pozamanterija (dugmići, konci za šivenje, rajsferšlusi) zajedno sa predivima i čarapama, kozmetika tik do ulaza, malo dalje džemperi i kupaći kostimi; na prvom spratu – kaputi, mantili, cipele, tkanine, a ponegde tepisi i sofe; na drugom spratu – bela tehnika, oprema za kupatilo, muzičko ćoše gde su se prodavale domaće ploče i kasete (uglavnom Lepa Lukić, Mitar Mirić & co.), bicikli itd. Tako je otprilike sadržinski izgledala osrednja Robna kuća Beograd, često nisu radile pokretne stepenice i imala je ponešto otrcane itisone na podovima. Sad baš ne mogu da izdvojim nijednu drugu po raskošnoj lepoti i sjaju, ali znam da je recimo tzv. Mitićeva imala lepše lustere i kobajagi stilski izrađene gelendere na stepenicama. Sedamdesetih godina prošlog veka kupovalo se na veliko i gotovo da se nije moglo ući u beogradske Robne kuće. Pogotovo je vikendom bila gužva jer su dolazile čitave porodice iz okolnih mesta u nabavku, a veći je krkljanac bio samo za vreme Novogodišnjeg vašara.

U deceniji pre konačnog razlaza u zemlji, stidljivo se pojavljuje konkurencija u vidu tržnih centara, ali je još slaba i ne može da ugrozi giganta. Kupovna moć mušterija opada, a klasa novih bogataša tek grupiše svoje redove. Robne kuće Beograd još ne brigaju, krckaju zarađeno, zaposleni imaju velike plate, ubeđeni da su „državne jasle ipak najbolje jasle“. Arogancija postaje njihov omiljeni oblik komunikacije sa mušterijama – „radio ne radio, svira ti radio“. Početkom devedesetih dolazi do izražaja ona druga krilatica – „niko ne može toliko malo da me plati koliko ja malo mogu da radim“. Neskriveno omalovažavanje osiromašenog stanovništva koje prebrojava novčiće pred kasom od strane prodavačica zamenilo je umerenu aroganciju iz prošle dekade. Tih godina ulazi i nešto strane robe u Robne kuće, ali avaj, narod se već odvikao od pazarenja u RKB-u, a potrošačku groznicu leči u sveprisutnijim tržnim centrima gde su, gle čuda, prodavačice ljubazne i nasmejane. Tada je već zavladala ulična trgovina, a svaki trgovac očajnički se borio za vašu dušu i novčanik. Ali, ne i osoblje i menadžment Robnih kuća Beograd…

Zalutala mušterija imala je tretman uljeza na američkom privatnom vlasništvu, a između štendera sa robom lošeg kvaliteta uvukli se memla i beznađe. Prodavačice su zaludno sedele uvijene u neke gunjeve i kukale na sudbinu, a jedino što se umesto zvuka kase moglo čuti bila je jeziva tišina. U Robnim kućama Beograd smenjivali su se direktori, zaposleni su tvrdili da je svaki od direktora krao koliko je mogao, krenule su priče da je pokojni Arkan ili tako neko bacio oko na lanac RKB-a, te da je to sve unapred smišljena akcija upropasti-pa kupi. Menadžment Robnih kuća počeo je sa iznajmljivanjem cele etaže ili jednog njenog dela privatnim licima koji su izložili svoje strane brendove, ograđeni paravanima od ostatka RKB-a, sveta koji nestaje. Tada je i sin bivšeg predsednika Marko Milošević dobio svoju šansu da se promoviše kao kozmetičar u prostorijama Robne kuće Beograd na Terazijama u kojoj je otvorio eksluzivnu parfimeriju Skandal. Marko je neslavno prošao, sad ni tati ne može da se žali.

Nedavno je dinosaurus zvan Robne kuće Beograd definitivno otišao pod stečaj. Par meseci pre stečaja osmelih se i uđoh da kupim vodokotlić. Imaju, sve je u redu, košta toliko i toliko, dajte mi molim vas, zavlada uzbuđenje i komešanje, ne shvatam o čemu se radi. „Ne možemo da vam prodamo, znate, vodokotlić nije uknjižen!“ Šta ćemo sad, pitaju oni, a da dođete sutra? Možda je iste zatekao stečaj dok su zavodili vodokotlić u knjige, ne znam, ali jedna druga scena čekanja na neizbežno ostavila je na mene jači utisak. Na samom ulazu u novobeogradski RKB skupilo se ono malo radnika koji ne napuštaju brod koji tone. Tri ili četiri žene skupljeno sede i slušaju kolegu koji pevuši uz njemu znane zvuke koji dopiru iz njegove gitare. Očiju uprtih u prolaznike, jedva da su registrovali promenu mučno pogledavši u mom pravcu. Odjednom mi je bilo strašno neprijatno, ne znam ni zašto sam ušla – da zadovoljim radoznalost ili da seirim nad njihovom propašću. A malo dalje, na manje od kilometar, neki drugi radnici skupili su se oko gradilišta ispred Merkatora. Petak je, vreme za isplatu.