Restitucija

Trećeg marta istekao je rok za prijavljivanje imovine za restituciju. U Srbiji nikada nije postojala iskrena želja da se vrati oduzeta imovina – restitucija se sada vrši samo zato što je to jedan od zahteva Evropske unije. Da je restitucija obavljena pre 25 godina, kao u drugim zemljama, ona bi bila ispravljanje nepravde, jer su tada još uvek bili živi oni koji su bili žrtve i svedoci komunističke otimačine. Zahteve za restituciju podnosili bi oni, a ne mi, njihovi potomci, uglavnom ljudi u četrdesetim i pedesetim godinama. Osim toga, mi znamo da će malo ko od nas dobiti nazad imovinu koja je nacionalizovana, jer je ona uglavnom preprodata, tako da većina nas nema osećanje slavodobitnosti, kao što to srpska javnost misli.

Zakonodavac se potrudio da nam oteža prikupljanje dokumentacije koju treba da predamo uz zahtev za restituciju. Ukoliko neko ima akt o nacionalizaciji imovine svog pretka, u kome se navode njegovo ime, prezime i podaci o nacionalizovanoj imovini, sigurno je da je on u trenutku nacionalizacije bio vlasnik te imovine. Stoga nije jasno zašto se od nas traži da podnesemo i dokaz o tome da je on bio vlasnik imovine i pre nego što mu je nacionalizovana. U praksi to znači da smo prinuđeni da pronalazimo stare vlasničke listove, ugovore o kupoprodaji, tapije…

Pribavljanje dokumentacije za restituciju zahtevalo je tabananje po raznim državnim organima. U nekima su službenici bili neprijateljski raspoloženi i pokušavali su da mi naplate taksu, iako je vađenje svih dokumenata za restituciju oslobođeno plaćanja. Jedna službenica je, pročitavši moj zahtev u kome je kao razlog vađenja dokumenta bila navedena restitucija, prokomentarisala da joj je muka od nas koji vadimo dokumenta za restituciju. Uz širok osmeh rekao sam joj da je meni još više muka od pogleda na njeno lice.

Dobar broj nas počeo je prikupljanje dokumentacije pred sam kraj roka za predaju zahteva. Nisu bili u pitanju nemar i čekanje poslednjeg časa, već oprez. Znali smo šta se događalo kada smo, svojevremeno, podneli zahteve po starom zakonu o denacionalizaciji, koji je potom ukinut. Naši zahtevi bili su iskorišćeni da se rasproda ono što bi moglo biti vraćeno, pa je tako moj rođak koji je podneo zahtev za vraćanje stambene zgrade u kojoj je, u trenutku kada je podneo zahtev, bilo sedam opštinskih stanova, nemoćno gledao kako su svi ti stanovi rasprodati ubrzo pošto je predao zahtev. Zbog svega ovoga, u februaru je ispred svih organa koji su izdavali dokumentaciju za restituciju bila gužva, i morao sam da čekam u redovima. U tim redovima događalo se ono što je prikupljanje dokumenata za restituciju činilo lepim, prijatnim i veselim.

Mi, koji smo skupljali dokumenta za restituciju, nepogrešivo smo prepoznavali jedni druge. Vukli smo fascikle sa gomilom dokumenata, koje smo prelistavali čekajući u redu, prebrojavali smo šta smo sakupili, a šta ćemo podneti naknadno. Stupali smo u razgovor i davali savete jedni drugima gde se mogu naći potrebni dokumenti. Jednom se tu našao i član DSS-a koji nam je otkrio svoja politička uverenja, i samoironično je rekao da je zahvalan Evropskoj uniji jer je naterala Srbiju da izvrši restituciju, što je izazvalo gromoglasan smeh. Pred jednim šalterom se ispostavilo da dvoje ljudi traže restituciju iste zgrade. Oni su bili potomci nekadašnjih suvlasnika, koji nisu znali jedni za druge. Razmenili su brojeve telefona i pozvali jedni druge na slavu. Ja sam u jednom trenutku na planu iz 1932. godine morao da pronađem nepokretnost koju potražujem i to mi nikako nije polazilo za rukom. Ženski glas iza mene je rekao:

„Možda ja mogu da pomognem, ja potražujem zgradu u blizini.“

Okrenuo sam se da zahvalim i ugledao par fantastičnih plavih očiju.

„Hvala vam… komšinice!“, rekao sam uz svoj najšarmantniji osmeh. Počeo sam da se raspitujem koju zgradu ona potražuje, i ko zna dokle bi to trajalo da službenik, koji je radio za šalterom, nije rekao:

„Izvinite, ali da li biste hteli da skinete pogled sa komšinice i pogledate u plan…?“

„Komšinica“ je počela da se smeje, a oni iza nje su se kikotali…

Agencija za restituciju preporučuje da se dokumenti ne dostavljaju u originalu, već u overenom prepisu, tako da je poslednja faza pre predaje zahteva bila overa prepisa dokumenata u opštini. Službenik koji overava prepise radio je taj posao sa puno dobre volje, iako je pred njim nalazio dug red ljudi sa svežnjevima dokumenata. Najveći problem pri overi prepisa predstavljali su dokumenti koji su dokazivali da je onaj kome je imovina oduzeta i pre toga bio njen vlasnik. Ti dokumenti su bili požuteli, slova i pečati razmrljani, a službenik je morao da prilikom overe prepisa upiše osnovne podatke iz njih. Jedan slučaj bio je posebno težak, tako da smo se svi iz reda okupili oko šaltera u pokušaju da dešifrujemo šta piše na dokumentu. Usaglasili smo se da je na pečatu grb Kraljevine Srbije, a da je ugovor zaključen 1919. godine. To što Srbija tada više ne postoji protumačili smo time da su 1919. godine još uvek korišćeni stari pečati.

„Dobro, dakle, Kraljevina Jugoslavija…“, rekao je službenik. Promrmljali smo da mora da je tako, službenik je uzeo olovku da to upiše, a onda je neko uzviknuo:

„Stanite, tada ne postoji Kraljevina Jugoslavija, već Kraljevina SHS!“

Počeli smo da se smejemo, a onda je jedna žena rekla:

„Pitam se šta će biti kada ja dođem na red za overu prepisa ugovora o sticanju…“ Pokazala nam je dokument iz turskog doba, iz vremena pre nego što je Kemal Ataturk uveo latinicu. Bio je napisan arapskim pismom.